Весна Малишић
Грмљавина
По једном истраживању које су својевремено објавили Американци лаж у просеку сваких пет минута пређе преко наших уста. Од оних конвенционалних, које су већ интегрисане у лепо васпитање, преко такозваних корисних, белих лажи, до оних разорнијих које долазе из сфере медија, политике, криминала или патологије.
Код нас, колико знам, није рађено слично истраживање. А да јесте, сигурно бисмо оборили све светске рекорде и стандарде у извртању истине и лагању. Јер, одавно смо у јавном простору изашли из фазе бенигног таблоидног сплеткарења о ванбрачној деци, тајним љубавима или скривеним подупирачима нечијег успеха, чији је циљ био да се некоме упропасти дан и ушли у напреднију верзију страшног и опаког лагања коме је циљ да се некоме упропасти живот. Као што смо из фазе да шта год да критички кажете о било коме то се у проширеном штабу за одбрану лика и дела Александра Вучића одмах преведе као директан напад на њега и позив на његово нелегитимно рушење са власти, дошли до опасних инсинуација о позиву на његово убиство. У стилу, ако кажете да ће данас после подне падати киша, неком чудном логиком у вечерњем дневнику може осванути да сте у ствари желели да председника убије гром или да доживи саобраћајну несрећу на клизавом и мокром путу.
Методи који се користе за извртање истине нису више уопште софистицирани, него су брутално груби. Информације се директно измишљају или им се коментарисањем дају потпуно нова значења. Последњи пример је конструисана драма у случају бахатости градоначелника Суботице који је свом партијском колеги из СНС претио чупањем гркљана и бетонским ципелама. За нови сценарио искориштена је конференција за медије Саше Јанковића на којој је рециклирана стара афера са Твитера Сергеја Трифуновића, учитан јој је нови садржај и ударна вест је постала малтене покушај убиства Александра Вучића на коју не реагују ни тужиоци, ни новинарска удружења ни „самозвани независни интелектуалци”. О томе се потом изјашњавају дежурни аналитичари и праве специјалне емисије. Рачунајући ваљда на подршку оних који неће да схвате јер им, како је то рекао Аптон Синклер, плата зависи од тога да не схвате.
Има ли уопште одбране од лудила у које смо сви заједно убачени? Шта кад кажеш или напишеш једно а чујеш да си рекао или мислио нешто сасвим друго? Кад очигледност није сметња да се изреченом учита потпуно супротно значење? Кад чак ни лака проверљивост истинитости није препрека да се слаже? Шта кад уопште није параноја да ти свевидеће око стражари над главом док пишеш твитове или се дописујеш на друштвеним мрежама? Шта са податком да Теленор у 2016. години бележи готово 300.000 приступа подацима о комуникацији грађана, које јавне и тајне службе у Србији остварују самостално? Или оним да је полиција прошле године упутила 97.000 захтева за приступ задржаним подацима, што је 20.000 више него 2014. године? Шта кад нема одбране од вулгарности опсенара најразличитијих предзнака, лажних душебрижника, вулгарних фалсификатора, митомана и превараната који су освојили јавни простор?
Где је та граница која брани људско право да мисли другачије од бруталне политичке и медијске одмазде којој смо у јавном пољу изложени?
То је рам за слику у којој смо се нашли као земља која сања европске вредности - да је целокупна наша стварност већ саткана од потпуно лажних представа које су се формирале око свих тема, па и око свих људи који су се нашли у политичкој орбити коју контролише актуелна власт. За њу су, наравно, подједнако заслужни водећи српски парамедији, парламент, политичари. Здруженим снагама они су Србију претворили у вашариште нетолеранције и бацили је у живо блато клеветања и дисквалификација, верујући ваљда да се тако, као у каквом ријалити програму, најбоље конструише и контролише подршка грађана.
Велика вербална залагања српског државног врха за европске вредности нису уопште у сагласности са њиховом унутрашњом изведбом. Као што никаква Декларација не може помоћи очувању српског језика и културе него добри односи у региону. Стварност је важна, а не прича о њој и потписи на поглављима о приступању ЕУ или декларацијама. Она се осећа чак и кад постоји оправдани страх да се о њој каже и једна једина реч.
Има ли уопште одбране од лудила у које смо сви заједно убачени? Шта кад кажеш или напишеш једно а чујеш да си рекао или мислио нешто сасвим друго? Кад очигледност није сметња да се изреченом учита потпуно супротно значење? Кад чак ни лака проверљивост истинитости није препрека да се лаже?