Црвено усијање
НУКЛЕАРНА КРИЗА НА КОРЕЈСКОМ ПОЛУОСТРВУ
Ким Џонг Ун тачно зна докле сме да иде са својим дрским ракетним ватрометом а да не проузрокује тотално уништење сопствене земље
Ким Џонг Ун тачно зна докле сме да иде са својим дрским ракетним ватрометом а да не проузрокује тотално уништење сопствене земље
Не тако давно, у мају ове године, амерички председник Доналд Трамп говорећи на Си-Би-Ес телевизији, дотакао се и председника Северне Кореје Ким Џонг Уна. „Људи се питају: Је ли он нормалан? Немам појма“, казао је тада Трамп. Биће да му је ових дана одговор на ово питање многоструко компликованији. Јер, када неко за тек нешто више од недељу дана најпре одапне ракету преко територије Јапана, одмах затим тестира и хидрогенску бомбу пет пута разорније моћи од оне која је у Нагасакију убила више од 70.000 људи, и на крају најави лансирање новог пројектила - како наводи јужнокорејска агенција Јонхап, највероватније интерконтиненталне балистичке ракете - питање његовог менталног здравља постаје легитимно, а одговор није ништа јаснији од оног који је Трамп дао у мају.
Неки ће одговор на ово питање пронаћи у бестијалним и монструозним убиствима најближих сарадника, попут ликвидације министра одбране Хјон Јонг Чола, Кимовог тече Џанг Сонг Тека и тетке Ким Кјонг Хуи. Из ових примера заиста би се могло штошта закључити, али једнозначан одговор не би био сасвим тачан. Напросто, Ким зна да за ове злочине неће бити никаквих консеквенци, баш као што тачно зна докле сме да иде са својим дрским ракетним ватрометом а да не проузрокује тотално уништење сопствене земље, наносећи притом озбиљне трауме америчким савезницима Јужној Кореји и Јапану и доводећи у крајње непријатну ситуацију свог традиционалног заштитника, Кину.
С друге стране, и Америка је свесна да на располагању нема много адута, посебно не војних опција које се не би завршиле катастрофалним исходом. О чему говоримо? О томе да нико од војних аналитичара не верује
да би први удар на Кима до те мере оштетио капацитете Северне Кореје да не би било снаге за одмазду. То би значило да је озбиљном ризику изложено око 30.000 америчких војника размештених у том региону и десетак милиона људи у Сеулу и његовој околини. То је цена коју чак ни непредвидиви Трамп у овом тренутку не може да плати. У овај сценарио треба свакако укалкулисати и скоро неминовну кинеску реакцију на удар на њену одурну тампон државу. Уосталом, није без разлога доскорашњи Трампов главни стратег Стивен Бенон изјавио да не постоји војно решење као одговор Северној Кореји. „Док неко не реши једначину која ће ми показати како да 10 милиона људи у Сеулу не погине у првих пола сата од конвенционалног оружја, нема војног решења”, поручио је Бенон. Зато је Трампу, бар за сада, на распологању реторичка паљба - од оне по којој су све опције, па и војна на столу, преко тврдњи да је Северна Кореја одметничка нација која је постала велика претња и срамота за Кину, до даљег пооштравања санкција Пјонгјангу.
На овом месту, сасвим је смислено запитати се чему онда децибели ратнохушкачке буке Пјонгјанга и Вашингтона, посебно ових првих. Једини смислен одговор на ово питање је да ће две стране кад-тад морати да седну за преговарачки сто. То знају и једни и други, а Ким претњама покушава да обезбеди што повољнији положај или да макар избегне потпуно подређену позицију када тај тренутак дође.
Нема никаквог спора да природа севернокрејског режима даје за право остатку света да страхује од Кимовог нуклеарног арсенала. Баш као што не би требало да буде спора да је јачање тог арсенала, поготово када је он у рукама човека Кимовог менталног склопа, велики проблем за читаву планету. Крајње узнемирујуће звуче речи руског генерала Виктора Јасина да је циљ Северне Кореје да направи моћну атомску главу коју би могле да носе њене балистичке ракете средњег домета. Према Јасиновим предвиђањима, за тако нешто потребно је још годину дана, а тада ће се појавити реална опасност не само за Јужну Кореју и Јапан, већ и за америчке војнике који се налазе на Окинави.
Али ради разумевања читаве ситуације, ствари је потребно ставити и у савремени историјски контекст, ма колико режим у Пјонгјангу деловао манијакално. Најпре, последњу деценију, западне силе су - што војно што индиректно - обориле низ режима који се нису уклапали у њихову слику глобалног поретка. Али рушење режима по себи мање је зло од стотина хиљада мртвих које је овај „извоз демократије“оставио за собом. Не треба пуно памети чак ни севернокорејском вођи да закључи да би га у случају попуштања чекала судбина содомизованог Моамера ел Гадафија или обешеног Садама Хусеина. Отуда он јачањем нуклеарног арсенала смањује могућност копнене инвазије САД у којој његова армија не би имала никакве шансе. Уосталом, Северна Кореја није једина која покушава своју позицију да одржи претњом нуклеарним наоружањем. Од када је познато - мада никада и званично признато - да је Израел нуклеарна сила, нагло су спласле и амбиције суседних арапских земаља за заподевање конфликта.
Узимајући у обзир и онај шири историјски контекст који је на Корејском полуострву током 20. века био бруталан, треба констатовати да је Пјонгјанг након пада Берлинског зи-
да учинио одређене напоре да поправи односе са САД, Јапаном и Јужном Корејом. Као резултат деловања обе стране уследио је потпис Северне Кореје на документ Уједињених нација о неширењу нуклеарног наоружања. Ово затишје, међутим, потрајало је релативно кратко јер 2003. Пјонгјанг одустаје од споразума, као разлог наводећи то да САД не поштују одредбе такозваног Договореног оквира из 1994. године. Суштина овог документа сводила се на то да Северна Кореја престане са коришћењем нуклеарног реактора и дозволи инспекторима УН-ове Међународне агенције за атомску енергију надзор над тим процесом, а да се заузврат нормализују економски односи са Америком и постепено укине ембарго. Наизглед добар договор и дипломатски успех брзо су постали мртво слово на папиру. Још током деведесетих администрација председника Била Клинтона почела је да смањује договорене износе, а обећано гориво је све чешће каснило. А када је након терористичког напада на Њујорк и Вашингтон 11. септембра 2001. Џорџ Буш Млађи Северну Кореју означио делом осовине зла, ствари су опет враћене на почетну тачку.
На овом месту ваља подсетити и на чињеницу да је Северна Кореја 2005. обећала да ће прекинути нуклеарни програм у замену за помоћ у производњи енергије, а већ наредне године вероломно извршила прво подземно тестирање нуклеарне бомбе. У наредној деценији Пјонгјанг је још четири пута опробао своје нуклеарне потенцијале. Остатак приче о параноичној и бруталној династији једне породице у затвореној земљи, те настојањима Вашингтона да буде светски полицајац, познат је. Или је бар такав био док Ким није односе детонирао до тачке када би све осим преговора било увод у катастрофу несагледивих размера.
Реакције међународне заједнице у овом тренутку су такве да је сасвим извесно даље пооштравање санкција према Пјонгјангу. Ова мера, међутим, неће битно погоршати ствари - јер ситуација у Северној Кореји је ионако очајна - изузев у једном случају: ембарга на увоз нафте. То је ресурс без кога би земља доживела потпуни колапс, јер би било питање тренутка када би почеле да се гасе фабрике и војни погони. Иако се у разматрању нових санкција помиње и ова мера, мало је вероватно да ће међународна заједница ризиковати да неког као што је Ким стави у позицију очајника. Напросто, зато што очајници посежу за истим таквим одговорима.
Зато и преговори, ма како то немогуће у садашњој ситуацији деловало, изгледају као реалнија алтернатива. Разуме се да би се они прво водили скривено од очију јавности. И управо је бивши амерички амбасадор у УН Џон Болтон недавно изјавио да на Ист Риверу постоје „бочни контакти“САД и Северне Кореје. Према његовим речима, они би заправо били уступак Кини, а подразумевали би повлачење америчких снага према југу, али би и даље били довољно близу за ургентно размештање у Азији. Није мали број оних који сматрају да је управо кинеска влада кроз уреднички коментар пекиншког Глобал тајмса понудила у овом тренутку једино оптимално решење. „Кина би требало да стави до знања да ће остати неутрална ако Северна Кореја лансира ракете које прете америчкој територији, а САД узврате. Ако пак САД и Јужна Кореја изврше ударе и покушају да збаце севернокорејски режим и промене политичку матрицу Корејског полуострва, Кина ће их у томе спречити”, стоји у уредничком коментару. Порука је више него једнозначна за обе стране и не треба је посебно разлагати.
Нико у овом тренутку поуздано не може прогнозирати како ће се нуклеарна криза на полуострву окончати. Није тајна да су најбољи стратези Клинтонове администрације били уверени да ће се Северна Кореја распасти након смрти Ким Ил Сунга, а аналитичари из Обаминог кабинета да је крај известан након одласка Ким Џонг Ила. Питање је у шта верује Трамп, осим у то, како је рекао током изборне кампање, да је Ким Џонг Ун талентован дечко коме се мора одати почаст за једну ствар. „Дечко је млад, суочава се са генералима, отац му је умро, а он одржава контролу. Он је невероватан, отарасио се тече, овога, онога. Нешто се догађа. Дечко се не игра“, поручио је тада Трамп.
Док неко не реши једначину која ће ми показати како да 10 милиона људи у Сеулу не погине у првих пола сата од конвенционалног оружја, нема војног решења Стивен Бенон, доскорашњи главни стратег Трампове администрације