УВОД У МАКРОНОМИЈУ

Уочи промена у француском и европском радном законодавству

Може се француском председнику штошта замерити, али нема много смисла нападати га што поступа у складу с оним што је у кампањи обећавао

Не ваља кад политичари - као што у несразмерно великом броју случајева и бива - не испуњавају обећања. Али изгледа не ваља ни кад их испуњавају, или показују намеру да то учине.

Као кандидат на француским председничким изборима на којима ће разбити вишедеценијски монопол двеју традиционално најјачих странака - републиканаца и социјалиста - Емануел Макрон је кампању водио залажући се за окретање новог листа: раскид с политичком и економском инерцијом на унутрашњем плану, те

ревитализацију посусталог европског пројекта као главни спољнополитички приоритет. Сада када је, као председник, тај лист кренуо да окреће, на отпор - у оба случаја очекиван - наилази и код куће и код једног броја европских партнера.

Кључна разлика је, наравно, што су га Французи изгласали за председника, док у европском комшилуку немају ништа с тим, па у порукама намењеним сународницима може да буде експлицитнији. Француска је, пожалио се тако током посете Румунији, земља коју је „немогуће реформисати“, јер Французи напросто „мрзе реформе“. О неслагањима с владама других, пре свега источноевропских земаља, толику отвореност себи, паметно, није допустио, мада нико није остао у недоумици око тога колике су разлике у ставовима.

У оба случаја, прича се - засад; доћи ће и друге ствари на ред - врти око радног законодавства. На једној страни, реч је о изменама ноторно компликованог и ригидног закона о раду, хроничне болне тачке француске економије и, по широко распрострањеном уверењу, једном од главних узрока њеног дугогодишњег заостајања у односу на привреде водећих европских земаља, пре свега Немачке и Велике Британије. На другој, о спорној европској директиви о „распоређивању радника у оквиру пружања услуга“: илустративном примеру како се начелно исправни европски принципи - у овом случају они о слободи кретања радне снаге у судару с реалношћу изврћу у своју супротност.

Реформа закона о раду заправо је кључни тест Макроновог мандата: верује се да би га неуспех на том пла-

ну трајно ослабио, на начин на који је то био случај с тројицом његових претходника не месту шефа државе. И републиканци и социјалисти покушавали су да нешто ураде по том питању, али су поклекли пред снажним отпором моћних синдиката и масивним уличним протестима. Сада, међутим, кад су Макрон и његова влада, у складу с оним што је у кампањи и најављивао, кренули истим путем, изгледи да промене радног законодавства коначно буду спроведене чине се ипак већим. И не само зато што не постоје политичке препреке за њихово усвајање (о изменама закона о раду се неће расправљати у парламенту, а кад би расправе и било, већина коју има Макронова странка гарантовала би њихово усвајање; владине мере ће, међутим, морати да буду потврђене пред Уставним судом).

За почетак, фронт отпора изменама закона о раду није јединствен. Најрадикалнија међу великим синдикалним организацијама, ЦГТ, јесте још раније за 12. септембар најавила протесте против измена закона, с чијим садржајем су се овај и други водећи синдикати упознали на низу састанака које је влада премијера Едуара Филипа организовала (по владиној рачуници, протеклих месеци одржано је преко 100 састанака на којима се са синдикалцима разговарало више од 300 сати). Али протестима се неће прикључити највећа синдикална организација, ЦФДТ, која заступа умеренији став и сматра да, упркос примедбама које на њих има, владиним предлозима треба дати шансу; као ни трећи по снази синдикат, Радничка снага. Остали још нису начисто какав став да заузму. Водећа политичка групација радикалне левице, Непокорна Француска Жан-Лика Меланшона - иако као и ЦГТ против измена закона, које види као удар на радничка права - из неких својих разлога је, пак, протесте заказала одвојено, за 23. септембар.

Да ли то у Француској коначно сазрева свест да њено нефлексибилно радно законодавство збиља кочи националну економију? На крају крајева, како објаснити то да незапосленост у Француској, тренутно између девет и десет процената - двоструко више него у Немачкој или Британији - није пала испод седам одсто још од 1983? „Нико озбиљно не може да каже како овакав закон о раду подстиче отварање радних места“, констатовао је Филип. И како, дођавола, помирити праксу са законом који има 3.492 странице? У коју год анализу о стању француске економије да се завири, данас као и пре 20 или више година, наићи ће се на исти опис: она је стагнантна, с ниским растом, високом незапосленошћу (нарочито младих), опадајућим реалним сектором, превеликом јавном потрошњом, атрофираним административним апаратом и чиме све не...

Шта Макронова администрација предлаже? Критичари измена закона би рекли да је њихова суштина да се убудуће омогући лакше отпуштање запослених. То није нетачно: сада је, рецимо, могуће спречити масовно отпуштање радника проглашених за технолошки вишак ако се пред судом докаже да инострани огранци дотичне фирме послују с профитом, јер је закључак био да онда нема објективног основа за отказе. По новом, одлука о оправданости отказа доносиће се на основу увида само у пословање фирме у Француској, па ако се испостави да су њени биланси на домаћем терену лоши, онда ће и откази бити сматрани оправданим.

Исто тако, досад су износи надокнада којe су судови додељивали оштећенима у случајевима неоправданих отказа одређивани арбитрарно и од случаја до случаја се драстично разликовали, па фирме нису могле ни приближно да предвиде висину трошкова које по том основу могу да имају; сада се поставља горњи (а, за утеху запосленима, и доњи) лимит износа који на основу тих пресуда могу да буду исплаћени. А одштетни захтев ће, уместо у року од две године као досад, убудуће морати да се поднесе у упола краћем времену.

Једна од најважнијих измена је то што ће се убудуће преговори запослених и послодаваца водити директно, унутар фирме, уместо на нивоу гранских синдиката као досад. Процењено је да нема смисла инсистирати на у потпуности истим решењима за све компаније из истог сектора; влада сматра да ће ова измена омогућити да се договори између радника и менаџмента постижу брже и лакше. Ова мера, замишљена по узору на немачка и шведска решења, види се као директан удар на велике синдикате, пошто им одузима део моћи, остављајући запослене у свакој појединачној фирми да се сами носе с управом.

Али владини предлози садрже и мере које је тешко не оквалификовати као разумне. Попут оне да се у фирмама с више од 50 запослених, уместо више засебних радничких органа како то сада закон захтева (раднички савет, комисија за безбедност на раду, па још једна за здравствене стандарде...), они обједине у једно тело, штедећи време и новац. Или оне чији је циљ да се ограничи број и трајање уговора који фирма са запосленима потписује на одређено време, пошто фирме то често злоупотребљавају да би раднике бесконачно држале у том статусу, уместо да с њима потпишу са становишта интереса запослених неупоредиво чвршће уговоре о раду на неодређено време.

Има тога још, али и ово је довољно да се схвати зашто су удружења послодаваца презадовољна предложеним

Макрону је потребно да покаже како брине не само о интересима пословне и других елита, него и о обичним Французима - отуд борба против „социјалног дампинга“

мерама, зашто их поздрављају европски партнери Француске, те, најзад, зашто их је лондонски Економист - вечно на бранику капитализма - оквалификовао као „далекосежне и импресивне“; али и зашто у исто време париски левичарски Либерасион поставља питање да ли је то Макрон председник само богатих Француза.

Да би се одбранио од таквих оптужби, Макрону је било потребно нешто као противтежа - како би показао да брине не само о интересима пословне и других елита, него и о обичним Французима. И то нешто нашао је у поменутој европској директиви о

распоређивању радника из 1996, акту који регулише услове под којима запослени из једне чланице Европске уније могу да на одређено време раде у другој, чију измену сад захтева. Реч је о пракси која компанијама омогућава да запослене привремено - највише на две године - пошаљу на рад у другој чланици ЕУ, али настављајући да све доприносе и порезе на њихове зараде плаћају код куће, а не у земљи у коју су их послали; то тим компанијама омогућава да профитирају на ангажовању радне снаге из сиромашнијих чланица Уније, а науштрб незапослених из оних богатијих, који остају ускраћени за могућност да добију тај исти посао.

Ово, притом, није једини облик појаве која се назива „социјалним дампингом“. Од њега у мало другачијој форми користи имају и компаније базиране у источној Европи, које такође увозе раднике: овде је познат пример Словачке, која јефтину радну снагу ангажује и из земаља ван ЕУ, попут Србије или Украјине. Није ни Макрон први који је схватио да нешто с том директивом не ваља: у ЕУ се већ неко време разговара о томе како елиминисати проблеме које је њена примена створила. Али је француски председник тренутно најгласнији; отуд и његова августовска мини-турнеја током које се сусрео с лидерима Чешке, Словачке, Румуније и Бугарске - али, врло намерно, не и Пољске и Мађарске - у намери да их придобије за измену тог акта. Није било сасвим неуспешно: макар и са доста ограда, челници ових земаља су показали мање или веће разумевање за Макронову иницијативу. А његово игнорисање Пољске, која се најснажније противи изменама директиве (од укупно око 1,9 милионa „распоређених радника“у ЕУ, пољских је отприлике четвртина), имало је да послужи и као подсећање да за измену директиве - истина, уз много политичког маневрисања на крају највероватније неће бити потребна сагласност свих чланица Уније, већ само већине њих.

У сваком случају, борбу против социјалног дампинга Макрон види само као први корак ка даљој еволуцији ЕУ, на сличан начин на који и реформу закона о раду посматра као увод у темељну трансформацију Француске. Хоће ли на крају бити у складу с оним - много хтео, много започео?