МИСЛИЛИ СУ ДА ЋУ ДА ЗАВРШИМ НА РОБИЈИ
Шетња по старом крају са Чарлсом Симићем
Уједном ресторану, у Сан Франциску 1972. године Чарлс Симић срео је песника Ричарда Хјуга. Тек се био вратио у Америку из Београда; обишао га је први пут после две деценије. Чим је то чуо, Хјуго му је саопштио да јасно види тај град, и на столњаку, „између мрвица хлеба и мрља од вина“, нацртао локацију главне поште, мостова, важних оријентационих тачака. Свако би прво помислио да га је обишао туристички и да има одлично памћење, али радило се о нечем другом. Пилотирао је савезничким бомбардером и бацао бомбе. Потресло га је сазнање да је међу мрвама на земљи био и дечак Душан (касније Чарлс) Симић.
Док смо последњих дана августа улазили у издавачку кућу Архипелаг, на конференцију за штампу, и у пун Дом омладине на књижевно вече, током посете славног америчког песника родном граду, пењући се за њим старим, кружним степеништем, тешко је било не сетити се тог одломка из Застрашујућег раја. И разговора који смо водили пре деценију, овде изрезаног маказама. Да ли је касније увек са собом носио те призоре? „Кад год сам видео да бомбе падају на било који град у свету, враћале су ми се слике из детињства. Знам како изгледа скривати се у подруму, а онда изаћи и видети да је неколико познатих зграда у суседству нестало.“
Јутрос сам мало прошетао - реченица изговорена на почетку. У поезији и есејистици Чарлса Симића пуно се шета; усамљени ликови лутају, пешаче, смуцају се. Он је један од највећих фланера у књижевности нашег доба. Зато је било занимљиво пратити га барем неколико стопа. Поновити опис из најновије збирке под насловом Лудак у којој се тражи Реч за то како рана светлост / Са слашћу
растерује тмину / Из улаза и излога. Размислити какав је Београд - лавиринт у пишчевом свету (каже да лепо изгледа) и замислити мапу из сећања, коју би, попут Ричарда Хјуга, могао да скицира на столњаку.
Написао је да градове волимо зато што ослобађају имагинацију. У прозној књизи о уметнику Џозефу Корнелу описује како је овај тумарао Њујорком и целог живота сакупљао пожутеле разгледнице, застареле водиче, филмске траке, буђаве графике. Све што бисмо сматрали ђубретом, с тим да је „међу тим стварчицама било и оних које је подједнако лако могао да одбаци Парижанин из осамнаестог века и Американац из двадесетог“. Загонетно је повезивао нађене предмете, складиштене у подруму, и смештао их у стаклене кутије, по којима је данас славан. Био је усамљеник, није напуштао крај. „Ни у Њу Џерзи није отишао“, рекао је Чарлс Симић пре неки дан на прес-конференцији.
„По улицама којима је Корнел пре четрдесет година корачао и даље је било уличних продаваца пијавица“, пише у Алхемији ситничарнице и зато
смо мислили о стамбеним блоковима, начињеним од мрва и флека, на нераспремљеном столу. Долазећи на промоцију, застао је код зграде. Ту је ишао у школу. „Нисам био добар ђак. Понављао сам други разред“, испричао је публицисткињи и преводиоцу Весни Рогановић у Дому омладине. Бежао је из школе и ишао у биоскопе. (На 39. страници дела о Корнелу написаће: „Некад је овде био биоскоп. Приказивао је неме филмове. Чинило вам се као да посматрате свет кроз тамне наочаре у кишно вече.“) Присетио се биоскопа Балкан из дечачког доба. „Пацови су трчкарали салом током пројекције. На крају су из гимназије послали полицију код мојих родитеља.“
Боравио је пуно на улици док је био дечак. Свашта је видео, поготово после савезничког бомбардовања. Комшије из Мајке Јевросиме, које су га се сећале приликом прве посете, срели би га и говорили: Јао, та твоја јадна мајка, цео Други светски рат, хаос, и она што те виче: Душко, Душко! Нашалио се: „Сви су у крају мислили да ћу да завршим на робији.“
Објаснио је да ноћу често не може да спава, па пише блогове и есеје, по поруџбини. Новац није покретач. „Али и ја, као мој отац, брзо спискам паре.“Из немачких новина наручили су текст о филму који га је одушевио, толико да није умео да објасни зашто. Писао је о Крадљивцима бицикала. На трен, пред публиком, претворио се у дечака: стајао је с друговима на улици и покушавао да објасни одакле долази одушевљење. (Описаће и снени израз деце што су се заиграла.) Радње с играчкама држале су минијатурна позоришта од картона. А играчке Џозефа Корнела? „Можда је најидеалније да се те кутије посматра-
Кад год сам видео да бомбе падају на било који град у свету, враћале су ми се слике из детињства. Знам како изгледа скривати се у подруму, а онда изаћи и видети да је неколико познатих зграда у суседству нестало
ју тако што се ставе на под и легне се доле покрај њих.“
У новим песмама - време се одмара током летњих поподнева. Заустављено је у збирци Лудак и личи на трен тишине пре двобоја у каубојцима. Град је празан. Главна улица пореди се с напуштеним филмским сетом. Улице остају пусте пред дуги празнични викенд; ни живе душе на видику. „Видећете, ове су песме другачије и краће“, напомиње Чарлс Симић. Но, читалац, навикнут на необичне усамљенике, не треба да брине. Ето убрзо џелатове кћери, па старице узрујане због шачице ситниша пред трговином, узгајивача црних мачака (Носи свеж окот / У џеповима капута), краља бесаних ноћи (изучаваоца плафона и затворених врата), нововенчаног пара заглављеног у лифту.
Наравно, вестерн двобој рачуна и на погребника. Али како се писац игра у пасторалама (Да ли је оно ишчупани корен дрвета / Или стоматолошка столица на ливади?), тако се у песми О, пролеће смеши попут фризера који шампонира Камерон Дијаз. С пуно снега и мало светла, најчешће слабог, с пригушеном светиљком (Попут неког ко је одвеслао у чамцу / Ван видика копна, / И спустио весла / Да се одмори и припали цигарету).
Песнички светови личе на Корнелове кутије. Зато слажемо слике, мотиве и ликове из ранијих Симићевих књига, налик старом уметнику који сакупља расуте комадиће по граду. После новог израза иза наслова У бакино време, сећамо се оне бабе која пегла у старим стиховима; Симићеве приче о њој. „Умрла је 1948. године, али њу јасно памтим. Чувала је мог брата и мене, родитељи су били на послу. Јадница је била разумнија од многих. На радију је слушала Мусолинија, Хитлера, Стаљина и друге лудаке. Пошто је знала неколико језика, разумела је о каквим глупостима причају. Оно што ју је узнемиравало више од њихових гнусних речи, биле су њихове присталице. Тада нисам схватао, али казала је нешто што и дан-данас памтим: чувај се такозваних лидера и колективних еуфорија које они изазову.“
На сусрету с новинарима приметио је да нестаје оптимизма у Америци; да бизнису не одговара демократија (бизнис цвета кад је свађа). Мисли да смо заборавили прошлост јер смо сувише заузети новим технологијама. Шта ће бити у Америци, у свету? „У сосу смо!“, одговара. Нико не може да предвиди куда иде свет; чини му се да ни Трамп не зна шта ће ујутро рећи. Поезија ће преживети, живи хиљадама година, а још никада није било друштва с повиком: „Више песника, више поезије!“
Сутрадан се у мислима вратио у Париз из првих дана емиграције, пре Америке у којој ће постати професор, добитник Пулицерове награде, али и открити џез клубове три пута недељно, с добром музиком, пићем и много дима. Описаће политичке промене и живот у емиграцији. „Лице којег се сећате из старих новина како потписује некакав уговор с Хитлером или Мусолинијем, затекли бисте овде у кухињи како сецка саламу на листиће. Било је тешко поверовати да су то исти људи. Изгледали су прилично обично и причали глупости као сви остали. Очекивали су да ће се вратити на власт малтене следеће недеље, или најкасније кроз неколико седмица.“
Симићева мајка потиче из старе београдске породице. Познавала је чланове других фамилија у емиграцији. „Ишли смо им у посете, упознали смо министре, дипломате, крупније зверке. Једном сам играо фудбал са Драгишом Цветковићем у Булоњској шуми. Он ипак није био Пеле.“