СУША ЈЕ ИЗГОВОР ЗА СПОРИЈИ РАСТ
Милојко Арсић
Претерано ослањање на страни капитал у дужем периоду доводи до поткопавања раста привреде у будућности, услед великог одлива средстава кроз повлачење дивиденди, камата. Постоје економисти који верују да је свеједно да ли је капитал домаћи или страни, али емпирија говори да страни капитал износи профит из земље више него домаћи
Контрадикторно је суфицит представљати као велики успех, а истовремено најављивати раст плата и пензија, којима ће се тај суфицит елиминисати. Буџетски вишак није сам по себи циљ, боље би било да смо у првој половини ове године имали мали дефицит али веће инвестиције државе и јавних предузећа, јер би оне повећале економски раст, а тиме и животни стандард грађана као крајњи циљ, каже у интервјуу за НИН Милојко Арсић, професор Економског факултета у Београду.
ММФ је позитивно оценио и ову седму ревизију, уз објашњење да је реални БДП већи него у годинама пре кризе, инфлација у циљаном коридору, а платнобилансни дефицит знатно мањи. Како то коментаришете, с обзиром на то да је раст БДП-а у прва два квартала знатно мањи од очекивања, а и дефицит платног биланса се повећава?
ММФ је изнео општу, позитивну оцену, јер је у области јавних финансија постигнут добар резултат, а то је био најважнији циљ овог аранжмана. Очигледно је, ипак, да неке од тих оцена нису изведене на основу најновијих макроекономских података. Тачно је да је БДП већи него у годинама пре кризе, али је такође тачно да је Србија међу последњим земљама у Европи постигла тај циљ. Притом, БДП у овој години расте по стопи која је много мања него што остварују друге земље централне и источне Европе. Тачно је и да је платнобилансни дефицит мањи него пре кризе, али је лоше што он након вишегодишњег смањивања, у овој години значајно расте.
У извештају пише и да Србија мора да настави да обуздава расходе за плате и пензије, како би се
направио буџетски простор за капитална улагања или неко пореско растерећење. Како се то уклапа са најавом председника државе о повећању плата и пензија?
У структури јавних расхода требало би да се повећа учешће оних расхода који су продуктивни, односно оних који директно утичу на привредни раст, попут улагања у инфраструктуру, образовање и иновације. Са друге стране, утицај повећања пензија и плата на привредни раст је много мањи, а некада може и да изостане. Да бисмо обезбедили средства за финансирање инвестиција, плате и пензије у наредним годинама морају да расту мало спорије од раста БДП-а.
Хоћете да кажете да повећање плата и пензија не би довело, како тврди председник Вучић, до повећане потрошње, а тиме и раста БДП-а?
Најављено повећање плата за око 10 одсто би довело до раста потрошње и стандарда грађана, али не и до значајног раста БДП-а. Тај раст потрошње и стандарда био би само привремен јер потрошња, односно стандард грађана не могу у дужем року да расту брже од БДП-а. Пошто ће овогодишњи раст БДП-а бити до два
процента, а инфлација највероватније око три, одржив раст плата и пензија не може да буде већи од пет одсто. Уколико буде већи од тога учешће издатака за плате и пензије у БДП-а би се поново повећало, што значи да бисмо се вратили корак уназад. Суштина је да раст плата и пензија треба да буде последица привредног раста, а не да се плате и пензије повећавају да би подстицале привредни раст. Краткорочно је то популарна мера и народ сигурно жуди да је чује, али дугорочно то није одрживо.
Кејнс је то тврдио, па се и политичари могу на то позвати.
Раст плата и пензија требало би да буде последица привредног раста, а не да се плате и пензије повећавају да би подстицале раст
Он није тврдио да се привредни раст увек може подстицати повећањем потрошње. Он је то предлагао само за привреду у којој постоје неискоришћени, међународно конкурентни капацитети, а то са Србијом, нажалост, није случај. Емпиријским истраживањима Кејнсове теорије установљено је да текућа потрошња државе даје ефекте пре свега у великим привредама, док су резултати у малим, отвореним привредама скромни или изостају. Такође, потрошњом државе није могуће покренути раст привреде у земљама са великим јавним дугом и ниским кредитним рејтингом, као ни у земљама са двовалутним системом. Србија има све карактеристике земље у којој се раст не може подстицати текућом потрошњом него јавним и приватним инвестицијама.
Страхујете ли за макроекономску стабилност када се следеће године заврши аранжман са ММФ-ом?
Постоји ризик да по истеку аранжмана дође до поништења резултата које смо постигли фискалном консолидацијом. Ако би се, по истеку аранжмана, кренуло са великим повећањем расхода, нарочито текућих, то би за последицу имало повећање фискалног дефицита и јавног дуга. Тако нешто се у Србији догодило у другој половини 2006. Одмах након истека аранжмана, повећане су значајно плате, покренут је НИП, уведене су нове субвенције, смањени су порези, што је све заједно довело да раста фискалног дефицита, а потом и јавног дуга. Додатни ризици по макроекономску стабилност долазе из нереформисаних јавних предузећа, и већ сада је прилично извесно да се у овој области неће остварити знатнији напредак до краја актуелног аранжмана.
Процењујете да ће Србија ове године имати привредни раст између 1,5 и два одсто, што је далеко мање и од предвиђања с почетка године, али и од раста у земљама окружења.
Та процена се заснива на изразито слабим резултатима у првој половини године и непостојању реалних основа да се очекује знатније убрзање раста у другој половини године. Према најновијим подацима, раст БДП-а у првих шест месеци је тек нешто изнад један одсто, а просек раста земаља централне и источне Европе је мало мањи од четири одсто. Чак и да је пољопривредна производња била на нивоу прошлогодишње, а прошла година се сматра изузетно успешном пољопривредном годином, раст БДП-а у првој половини године био би око два одсто, опет готово дупло мањи од онога што су оствариле поменуте земље. Спорији раст Србије у односу на окружење за два до 2,5 процента власт покушава да у целини оправда сушом, али то је тачно само у мери у којој је суша више погодила Србију него те земље.
Ако није суша, шта је онда довело до тако ниске стопе раста? Откуд тај подбачај?
За сада се може проценити да ће због суше раст БДП-а у овој години бити мањи за око 1,5 одсто, док у другим земљама ефекат суше у просеку износи око 0,5. Према томе остаје разлика од један до 1,5 одсто која се не може објаснити сушом. Ова разлика између Србије и других земаља је у томе што ми заостајемо у привредном амбијенту и изградњи институција. Правна сигурност је ниска, квалитет услуга администрације је слаб, а корупција је висока. То је основни разлог због кога је стопа раста мала, јер такав амбијент одбија приватне инвестиције, и домаће и стране. Други разлог за спорији раст у првој половини године је превише рестриктивна фискална политика. Уместо што се хвалимо високим суфицитом у буџету, требало је повећати расходе за капиталне издатке и одустати од узимања дивиденди јавних предузећа. Само по ова два основа било је могуће генерисати додатни раст од близу једног процента. Ако би у буџету и поред тога било вишка средстава, онда би се могло размислити о смањењу неких пореских дажбина, како би привреди остало више средстава за инвестирање. За земљу као што је Србија, фискални суфицит је пожељан када привреда расте по стопи од пет или шест одсто, али не и када расте по стопи од једва два одсто. Трећи фактор споријег раста Србије је ниска производња струје и угља у првом кварталу ове године. То је утицало на смањење БДП-а у првом полугодишту за 0,4 одсто, а утицај на нивоу целе године биће минус 0,2 одсто.
Кажете да је уплата дивиденди држави од стране јавних предузећа погрешна мера?
Узимањем петнестак милијари динара од јавних предузећа држава је за толико смањила њихове инвестиције, док енергетика, телекомуникације, аеродроми и други вапе за новим инвестицијама. Приходи од дивиденди су у првој половини године употребљени за гомилање средстава на рачуну државе, што је утицало на смањење привредног раста. Такође, за наредну годину најављују се велика повећања текуће потрошње државе, које неће имати неки већи утицај на привредни раст. Узимање дивиденди од јавних предузећа представници власти понекад оправдавају тиме што јавна предузећа нису способна да инвестирају. Та неспособност је директна последица лошег управљања јавним предузећима, за шта је одго-
ворна актуелна влада, јер она већ пет година бира менаџмент свих јавних предузећа.
Колики је утицај страних инвестиција на развој једне земље? Да ли је њихов утицај у несразмери са промоцијом и подстицајима које добијају у Србији?
Сматрам да дугорочно развој сваког друштва мора да се заснива на сопственим средствима. Ипак, стране инвестиције ће за Србију бити важне сигурно још десетак година, јер су домаћа средства за инвестиције недовољна. Осим тога оне су канал кроз који долазе нове технологије, обезбеђује се приступ новим тржиштима, унапређује се управљање предузећима,... Дугорочно, за раст привреде и стандарда грађана неопходно је да грађани, предузећа и држава морају да издвајају приближно једну четвртину БДП-а за инвестиције. Претерано ослањање на страни капитал у дужем периоду доводи до поткопавања раста привреде у будућности, услед великог одлива средстава кроз повлачење дивиденди, камата... Постоје економисти који верују да је свеједно да ли је капитал домаћи или страни, али емпирија говори да страни капитал износи профит из земље више него домаћи, као и да у случају кризе и поремећаја у економији лакше се одлучи да оде из неке земље.
Има ли у буџету простора да се смање порези на рад и да ли би то сигурно утицало на додатна запошљавања, као што тврде послодавци?
Та реформа би трабало да садржи приходно неутрално смањење једних пореза и повећање других, односно смањење пореза на рад, али повећање ПДВ-а. Високи порези на рад и капитал много су штетнији за привредни раст него порези на потрошњу. Истовремено, мора се смањити број парафискалних намета, али и поједноставити пореске процедуре које су непотребно компликоване.
Хоћете да кажете да нема смањења пореза на рад без истовременог повећања ПДВ-а.
Ако држава жели да смањи фискално оптерећење рада, а да при томе очува макроекономску стабилност, мораће или да повећа стопу ПДВ-а или да смањи неке крупне расходе, попут плата и пензија. Пошто се ти крупни расходи неће смањивати, тенденција је да се плате и пензије повећавају, онда се мора повећати ПДВ. Такву реформу су успешно спровеле неке европске земље, али не треба гајити илузију да би она решила све проблеме на тржишту рада и у привреди. Ако то и спроведемо, а не побољшамо функционисање институција, не смањимо корупцију и не унапредимо образовни систем, ефекат таквих мера биће скроман.
Претходних месеци било је много полемике о утицају субвенција, као и квалитету инвестиција које долазе у Србију, привучене издашним подстицајима државе.
Кроз субвенције држава покушава да компензује слабости у привредном амбијенту, али су досадашњи ефекти ових мера скромни, јер су укупне инвестиције у Србији ниске, а раст привреде спор. Тачно је да ће неки инвеститори доћи због субвенција, али би више њих дошло када би услови за инвестирање били бољи, када би правна држава боље функционисала, када бисмо имали финансијску дисциплину, образовану радну снагу. Тада би и квалитет инвестиција био бољи, јер ако нека компанија долази само због подстицаја онда то значи да она и није у рангу најбољих. Занимљиви су подаци ИБМ-а према којима је Србија добро место за инвестирање, али би његова процена била много уверљивија када би то предузеће инвестирало у Србију и то без узимања државних субвенција.
НИН је недавно објавио анализу статистике запослености из које се види да запосленост расте само у неформалном сектору и међу пензионерима, док нема повећања броја запослених на уговор. Верујете ли званичној статистици у овој области?
Ако нека компанија долази само због субвенција, значи да она и није у рангу најбољих
Чињеница је да РЗС примењује међународну методологију, али смањење стопе незапослености са 25,6 на 11,8 одсто, нема упориште ни је у једном економском показатељу, није у складу ни са привредном активношћу, ни са растом пореских прихода. Оно се није догодило ни у једној европској земљи последњих деценија, укључујући и оне које су имале раст привреде од пет или шест одсто, па како је онда то успело у Србији у периоду када практично није било раста. Мислим да је РЗС погрешно и недоследно примењивао међународну методологију, па је, на пример, у неким периодима помажуће чланове породице водио као запослене, а у другим као незапослене. При томе расправа о незапослености је исполитизована, јер власт те податке представља као велики сопствени успех, услед чега се за време ове владе не може очекивати корекција података којом би се обезбедила њихова упоредивост кроз време.