СЛОЖНА БРАЋА
Време опште радикализације у БиХ
Уобичајено невеселе опште политичке прилике у Босни и Херцеговини нагло су се радикализовале у последњих петнаестак дана а да наоко није било неког посебног ни повода ни разлога. Овог пута почело је тако што је ниоткога питан бошњачки члан Председништва БиХ и лидер Странке демократске акције Бакир Изетбеговић у варошици Цазин у једној рутинској посети рекао да у БиХ Срба и Хрвата није било и да су све то заправо Бошњаци. Озбиљни познаваоци овдашњих прилика верују да му се овај гаф није омакао, јер идентитетско питање јесте најтананија тема и разлог за најкрвавије ратне епизоде овдашње историје, али нико досад није понудио колико-толико смислен одговор на питање због чега је то рекао баш у ово време.
Очекивано, добио је одговор не само од политичких првака Срба и Хрвата већ и од најозбиљнијих историчара, али и он и његов кабинет те реакције су игнорисали, али су се зато о јаду забавили када су, опет наоко ничим неизазвани, на Сарајево насрнули чешки премијер Милош Земан, аустријски министар иностраних послова Себастијан Курц, па многи из Загреба, међу њима и Мирослав Туђман. Земан је рекао да „постоји реална опасност да БиХ постане платформа за осетнији тероризам у Европи“. Курц је казао да „женама у Сарајеву плаћају да забрађене излазе на улицу“. У Загребу све чешће говоре о екстремним исламским групама у БиХ, а неретко додају како постоји прилично висок праг толеранције официјелног Сарајева према тим појавама, Син Фрање Туђмана и ратни шеф хрватских обавештајних служби, а сад заступник у државном парламенту, Мирослав, отишао је најдаље и тврди да је оно што данас знамо као Исламска држава зачето у време рата
у БиХ и за све то је директно оптужио Алију Изетбеговића, споменувши његову књигу Исламска декларација и ритуално одсецање глава током рата.
Изетбеговић покушава свима појединачно одговорити, али су и он и цело политичко Сарајево прилично збуњени сличним оценама које су за само седам дана стиглe из Прага, Беча и Загреба, па је корена ухватила прича да се све то не догађа случајно – да се нешто озбиљно говори на ту тему у Европској унији. За ту врсту веровања као да су додатну аргументацију понудили и хрватски премијер Андреј Пленковић и хрватски члан Председништва БиХ Драган Човић.
Пленковић је прошлог викенда посетио Хрвате у Жепчу, Тузли и Орашју, то нису места, осим Орашја, која су у кантонима са хрватском већином. Није се састао ни са једним босанскохерцеговачким званичником, а изјавио је да су Хрвати у тим местима важни за државу Хрватску. Сарајеву је остало да дешифрује шта је Пленковић заиста желео да каже и зашто баш сад. Само дан након одласка Пленковића, хрватски члан Председништва БиХ Драган Човић је отворио поново тему о Арапима који се досељавају у све већем броју. Он верује да је то системски пројект и да још нису до краја јасне размере тог плана, али је сигуран да се тако постепено мења етничка слика земље. И заиста, засад само у околини Сарајева ничу цела насеља које насељавају људи из арапског света.
Вреди поменути и још једну ситуацију какве вероватно нигде нема, а која говори најмање две ствари – какви
У околини Сарајева ничу цела насеља која настањују људи из арапског света
су односи Загреба и Сарајева у овом тренутку, али и каква је БиХ држава. Реч је о изградњи Пељешког моста којим би Хрватска повезала своје копно на крајњем југу. Тај мост треба да иде делом преко босанскохерцеговачког мора. О томе су својевремено преговарали чак и споразум потписали Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић. И отада трају преговори разних експертских група о висини моста, величини стубова и сличним стварима. И стигло се дотле да су пре десетак дана два министра у Савету министара БиХ, Бошњак Адил Османовић и Хрват Јосип Грубиша, послали различита писма Влади Хрватске. Османовић је званично написао да Хрватска нема право да гради тај мост, а Грубиша исто званично да има, а оба седе у истим телу, као што рекосмо, у Савету министара БиХ. Онако са стране, заиста смешно, али за оног ко живи у таквој држави нимало смешно, чак напротив.
Е, сад, да се не помисли да Републике Српске у свеопштој радикализацији нема. Спорење Сарајева и Бањалуке и око важних и мање важних ствари овде је готово редовно стање. И то су већ уобичајене ствари – Сарајево покушава мимо Устава и мировног уговора у свакој прилици да отме још понеку надлежност, а Бањалука, разуме се, то не дозвољава. Председник РС Милорад Додик чак покушава да врати и оне ствари које је у својој ранијој фази лакомислено препустио Сарајеву а да ни по Уставу ни по мировном уговору није морао. Боли га кад му се то каже и покажу веродостојне статистике да су и он његова партија највише гласали за такав пренос надлежности. Вероватно због тога, а и редовних избора који су идуће године, у последње време радикализацију покушава преместити на унутрашњи терен, у саму Републику Српску.
Све који нису са њим опет назива издајницима, а све који покушају да покажу колико-толико самосталности без милости покушава дисциплиновати. Пристојан свет се недавно згрозио када је јавно пред телевизијским камерама натерао државног ревизора и његовог заменика да поднесу оставке. Запретио им је да ће бити смењени само зато што су обелоданили да је дефицит буџета знатно већи него што тврди Влада РС. Прилично се обрукао кад је реч о НАТО. Јавно је затражио да се одржи референдум свих грађана у Републици Српској, али кад су у јавност извучени документи, као што је неки папир његове партије од пре дванаест година где су се залагали за чланство у том савезу, па декларација републичког парламента у којој се то исто каже такође из тог времена, а за коју је гласао лично и он и сви посланици његове партије, те писмо које је НАТО-у упутио пре осам година Небојша Радмановић, тада члан Председништва БиХ и члан СНСД, заћутао је и изгледа схватио да је много паметнија опција коју предлаже опозиција у РС. Опозиција предлаже да парламент донесе декларацију да ће Република Српска у тој ствари пратити одлуку државе Србије. Сва истраживања, домаћа, али и инострана показују да је то већинско расположење грађана у Републици Српској.
Наредних месеци, све до општих избора који су на јесен идуће године, из Босне и Херцеговине, по свој прилици, стизаће све драматичније вести, јер нема озбиљнијих назнака да ће бирачи бити шармирани било чим осим причом о националној хомогенизацији. Амбасаде заинтересованих земаља, као и мисије важнијих међународних организација, спремају се за такав развој ситуације и покушавају ојачати своје тимове довођењем нових људи.