ТРОШЕЊЕ СИМБОЛА

Даница Вученић

Nin - - Садржај -

Тешко је израчунати колико смо људи са „старе„ Деведесетдвојке, последњих пар година сахранили, пре времена. Као да су гробља постала место постредакцијских сусрета. Сви на те тужне догађаје стижемо данас из различитих средина – из институција, корпорација, мeјнстрим медија, НГО сектора, незапослене гомиле, неко из центра, а неко са периферије. Остаци емотивног односа према (старој) Б92 је оно што нас чини неком „полухомогеном супкултурном групом„, која траје два сата, колико и сахрана. Онда се разиђемо. Мањина одлази на мање-више исту новинарску маргину коју је изабрала, свесно и намерно, пре више од две и по деценије.

Прича о Б92, а пре свега радију Б92, никада феноменолошки није до краја објашњена. Зато је и данас заводљива. Шта је спајало толико различитих енергија, карактера, нивоа образовања, креативности, психолошких типова, мрзовоља, надрнданости, песимизма, полупразних чаша? Борба против режима Слободана Милошевића? Можда, али није могло да буде само то. Некако ми је ближе да је припадност медијском „андерграунду„ била последица одлуке (луксуз какав данас немамо), која није била само професионална, већ и дубоко лична, можда и подсвесна, да се без остатка припада вредносном

систему који оличава Б92 . …А у том тренутку и начин да се остане нормалан и преживи (ако се преживи).

Када данас погледам уназад скоро сам сигурна да је Деведесетдвојка била инцидент рођен са усудом да никада не постане појава. Као што ни професионално новинарство у Србији никада није доживело, а вероватно и неће, „судбину„ да се оствари као „стереотип„. Б92 је у много „смислова„ метафора уздизања и пропадања критичког, слободног, креативног, истраживачког, ауторског, да сузим на електронске медије, новинарства у земљи. То је био медиј који је први „укорачио„ у дигиталну еру и преузео, после „јендека„ у који смо гурнути деведесетих, најбоље од западних информативних мрежа и у форми и у садржини.

Да сад не улазим у то да је сваки политичар у земљи Србији, био на власти или опозицији, бога молио да му се име не појави ни у једном Деведесетдвојкином програму, наша медијска кућа (радио, тв, wеb, издаваштво и Рекс) неговала је аналитички, истраживачки, критички приступ, ауторство, новинаре као личности, а не новинаре као аморфну масу. Деведесетдвојка је, до једног тренутка, била место на коме сте, са свим својим уверењима и мишљењима, па и погрешним, имали небрањени простор да снимате, пишете, интервјуишете, правите документарце, истраживачке емисије, ауторске емисије, дебатне емисије, телевизијске, радијске, под једним условом да будете креативни и професионални.

Да ли ико може да замисли да данас у Србији постоји стара Б92? Како би тај медиј функционисао? Ко би у њему радио? Како би изгледале прес конференције Вучића, на којима новинари старе Б92 постављају питања? Авај, а ко би данас предводио медиј попут старе Б92?

Пре неколико година, крајем лета, уочи нове ТВ сезоне, дневни лист Данас позвао ме да пита шта мислим о томе што се још чека на информацију када ће почети нова сезона „Утиска недеље„. Било је недоумица пре него што је све разјашњено, на најгори начин, да ли прва емисија иде овог или оног датума. И тада сам мислила, а то мислим и сада, да кључно питање није било чекање датума. Јер да јесте тај датум би кад-тад до сада дошао.

Уосталом, да ли би у земљи Србији била бог-зна-каква вест, да је премијерка Брнабић на Твитеру, реагујући на текст Њузнета, написала да је циљ њузоваца да сруше „њену„ владу и да је реч о личној мржњи према њој и њеној породици, уместо што је написала да је текст о фикусима „озбиљно добра фора„ и „критика са пуно духа“, чиме је свој став кандидовала за „чудо невиђено“године. Кад боље размислим, премијерка Брнабић, иако отворено еманира различитост, формално се сместила у миље који негује „одреде одмазде“према свему различитом (види овај број НИН-а страна 18), тако да и њен твит у ствари представља једно НИШТА.

Пре неки дан „Репортери без граница“објавили су истраживање према коме је Србија пала за седам места према Индексу слободе медија. Замишљам написани закључак ове организације као текст на почетку филма Империја узвраћа ударац: „Наступило је доба „постистине,

пропаганде и гушења слобода - поготову у демократијама“. Како ли је тек нама који успешно отварамо поглавља у преговорима са ЕУ и незаустављиво грабимо ка европској будућности?

Није пораз новинарства у Србији и победа таблоидних и других лажи и пропаганде искључиво последица околности да ниједна власт није желела да је боли глава због рада професионалних медија и новинара, а актуелна чак не покушава ни да глуми разумевање. Тај пораз је у великој мери детерминисан и „одлукама“професионалних новинара и уредника да пристану на укидање себе самих.

Истини за вољу, од деведесетих наовамо увек су некако ИСТИ интересе професије и јавности подређивали интересима власти. Власти се јесу мењале али нису медијски следбеници. Није, још онда, телевизија Б92 одлуком да не буде део екипе, изабрала лагоднију позицију, напротив, али је напустила себе, своје ауторе и новинаре оног тренутка када је одлучила да направи први компромис.

Вест да ће садашња ТВ Б92 да промени име и концепцију значајна је за приватног власника те фирме, за менаџмент куће, за запослене. Не постоји у држави Србији више ни један једини национални електронски медиј према коме његова публика има било какву емоцију. А нема је јер се ниједан од њих не бави потребама и очекивањима публике, већ потребама и очекивањима шефа државе и његове политичке партије.

Истовремено већи део професије баш брига што нам млате колеге и колегинице испред Скупштине Србије, и што су Драгани Пећо лопови, који не краду, обили и испретурали стан, и што Сејдиновићу прете смрћу бар два пута недељно, И што део „новинара“саслужује у ненормалним нападима на Сергеја Трифуновића, и што нема „Утиска“, још више што нема Б92 и што професија испушта подзвукове покварене микроталасне рерне (Мишел Уелбек).

Ако НАС није брига, а зашто би било кога другог било? Ако сами нисмо успели да оно мало тешком муком стеченог професионалног дигнитета чувамо и бранимо, а зашто би нас други чували и бранили. Зато што је професионално новинарство важно за демократију?!

Неће ниједна власт на планети, ако јој се може, а српској се може посебно, да пати што нема слободе говора и слободе медија и критичког односа према њој самој. Нема начина да ове наше преваспитамо и научимо вредносном систему и значају кључних вредности ЕУ, па тачно да им сваког дана, у наредне две, две и по године, организујемо едукацију са најбољим светским експертима. Не вреди. Нити ће научити, нити им је предмет интересовања.

Али, није ни (Радио) Б92, некада давно, имао унутрашњу политичку подршку за свој рад. Било је спољне подршке. Али нема тог Робина Кука који би могао да спасе било коју деведесетдвојкину главу да је Милошевић одлучио оно што, у случају Б92, срећом никад није. Није било тада, као што нема ни сада, никаквих гаранција за лични избор И професионалне одлуке. Али баш тај некалкулантски однос учинио је Деведесетдвојку јединим медијем због кога су грађани и грађанке били спремни да на улици трпе батине.

Због кога од нас би данас, на то, било ко у Србији пристао?

Одговорност: Пораз новинарства је у великој мери детерминисан и „одлукама“професионалних новинара и уредника да пристану на укидање себе самих

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.