Само мало правде

Можда ће се 90.000 корисника стамбених кредита у Србији начекати до правоснажности пресуде Трећег основног суда у Београду која им улива наду у мало правде, али не мари - они су се од новца који су, испоставља се, поклонили банкама, већ опростили. Грађани су годинама веровали да је плаћање осигурања Националној корпорацији за осигурање стамбених кредита, којим се заправо банка осигурава од евентуалне штете, њихова обавеза, јер су им банке и држава стварале илузију да другог пута нема. Суд је, наиме, пресудио да су банке свој трошак осигурања преносиле на клијенте који нису имали никаква права ни корист од тог осигурања. Уговор између НКОСК и банке је још један начин којим се банка осигурава од губитка, али је трошак тог осигурања преносила на грађане од чије евентуалне немогућности плаћања се већ осигурала хипотеком и меницом.

Републичка служба НКОСК прихватала је праксу да се обавеза банке пребаци на клијента и подстицала је обавештењима упућеним грађанима, а Народна банка никада није оспорила законитост овог масовног манира банака. Штавише плаћање премије, која у зависности од висине кредита може да износи неколико хиљада евра, државни органи су толерисали до те мере да, према неким прогнозама адвоката, сав терет ове незаконитости због тога може пасти на јавни буџет. То би заправо значило да се не искључује ни могућност да, уколико дође до масовног повраћаја новца грађанима преко судских пресуда, тај исти новац, због кривице за саучесништво у заблуди коју су заједнички стварале, банка наплати од државе, то јест од свих грађана - оних који су носиоци стамбеног кредита и оних који нису.

Ни то не би требало да изненади, ако се има у виду формални и неформални статус банака спрам грађана Србије. У том статусу, уосталом, налази се одговор и на најважније питање - зашто се тога пре нисмо сетили?