Препознати корак

Писац треба да буде сам и то не само физички. Да бисте нешто описали, морате да будете изван тогa – рекао је норвешки књижевник Карл Уве Кнаусгор за НИН, причајући о шестотомном хит роману Моја борба. Памтимо речи, јер најновију књигу под насловом Јесен, о којој управо суде књижевни критичари у свету, организује као низ од шездесет благо есејистичких поглавља, с описом свакодневних ствари и појава око себе. Tекстове о лицима, креветима, јабукама или кесама, ређа на две, три стране, након уводног писма упућеног тада још увек нерођеној ћерки.

Парул Сегал, стална (дневна) критичарка Њујорк тајмса, која је на том послу управо заменила чувену Мичико Какутани (тридесет осам година стажа!), скренула је пажњу на друкчији Кнаусгоров тон у новом, мање обимном делу, написаном с више опреза, налик игри на сигурно. Како је приметила, већина текстова стоји на линији где престаје тело, а почиње свет.

По њеном мишљењу, централна преокупација Јесени јесте повратити осећај страхопоштовања, учинити свет поново чудним и тајанственим, пуним магије. Од испалог зуба до гумених чизама, записала је Сегалова и скренула пажњу на опис жвакаће гуме, што онако сива, у облику хемисфере, те многим ситним засецима, личи на смежурани мозак.

Гардијан је штампао неколико проза, међу њима ону о усамљености. „Добро је бити сам“, пише Карл Уве Кнаусгор у првој реченици, дајући накратко главну улогу свом оцу, ваљда најтежем лику из Моје борбе.

Заиста препознајемо други глас у Јесени, која пред нас враћа детињу опчињеност најобичнијим појавама, моменте када смо отварали четворе очи, престајали да дишемо и били запањени данас досадном сценографијом свакодневице.

Другачији је, барем у одломку, и отац, у својој усамљености, с колекцијом поштанских маркица у подруму. После његове смрти, пронашли су дневник и открили да је пуно размишљао о самоћи. Пробао је да смисли реч са супротним значењем. „Увек сам био у стању да препознам усамљенике“, цитира Карл Уве Кнаусгор дневничку белешку. „Они не ходају као други људи.“