Мали солунски процес
Или: ако су још Сократ, Платон и Аристотел били „топла браћа“чему онда толика паника што је извесни Вишекруна код Теше у „Балкан инфотопу“открио, поименце, Вучићево топло окружење
Упрошли четвртак запутио сам се из Видова, зором, веома важним послом код моје Јелке у Ниш. Њена ћерка Сања донела ми је арабијску кафу из Кувајта. А за килограм арабијске кафе издао бих и државу, па и мог Алека. Ко је, бар једном, пио арабијску кафу зна о чему говорим.
Е, сад, увек кад стигнем у Ниш имам свој ритуал. Уживам да зверам по нишкој пијаци и да купим једну мекику од пола метра за двадесет и пет динара. Онда свратим у нишку тврђаву, у ботаничку башту код мог пауна јер од њега увек нешто паметно чујем. Овог пута ми је рекао да треба да почнем да пишем бајке, рецимо, бајке о лепотици Тари и змају Драгону. Мој паун ми је, дословце, рекао: „Схвати, Србима су потребне бајке, а не романи, поготово не постмодерни романи.“
Код Јелке ме, пак, поред арабијске кафе чекају и српске ђаконије јер моја стара друга није само универзитетски професор у пензији већ је и змај у кухињи, а уз чију сам помоћ и донео закон о забрани атомских централа у оној заборављеној СФРЈ. Елем, наждрао сам се подварка од слатког купуса на нишкој врућинштини, па сам на Јелкиној тераси уз црно вино чекао да зађе Непобедиво Сунце у кога се и цар Константин у самртном часу клео. Јелка ме пита: „Да ли ти недостаје Биља?“А њу нисам видео још од раног пролећа. Него немам снаге да одем до Београда који је, чујем, тамо негде далеко на северу, на ушћу двеју река испод Авале.
Сутрадан сам се од раног јутра лечио уз арабијску кафу и пливањем по мокранском врелу, а све пишући у глави бајку о Тари и Драгону. Изађем из врела препорођен, а Мики Луле ме обавештава да су Теши Тешановићу упали у студио и отели му дискету на којој је извесни Вишекруна, иначе, својевремено, блиски сарадник мог Алека, побегавши у Амстердам испричао за „Балкан инфотоп“ко је све педер у Вучићевом окружењу. И ту ми ништа није било јасно; ако Ана Брнабић јавно признаје да је лезбијка зашто је онда државна тајна ко је све педер у врху власти?
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице овде се убацује: „Ту се намеће и једно цивилизацијско питање. Сократ, Платон, па и Аристотел волели су дечаке. Дакле, педерастија је узидана у темеље западне културе. Вучићев кабинет само је на том трагу“.
А др Небојша Ранђеловић, писац корисне књиге Српски парламент на Крфу 1916 -1918. наводи ми низ примера да педерастија није од јуче у српској политици. У том друштву је Пера Тодоровић, оснивач Радикалне странке и тај континуитет код радикала вуче се све до Вељка Губерине у посттитовска времена. Па, затим генерал Петар Живковић, „мозак“Шестојануарске диктатуре и интимус краља Александра је, као пуковник у Солуну, био оптужен за педерастију. Његови гардисти су га тужили да их је терао да му стављају флашу у дупе. Али, на тзв. Малом солунском процесу Живковић је ослобођен оптужбе, а гардистима је запрећено да „не једу више говна“.
Ту моја Црна поставља промућурно питање: „Ако је педерастија заступљена око Вучића у врху власти, да ли је тако и у Белој Паланци? Али ти се мани ћорава посла. Боље пиши бајке о Тари и Драгону“.