Суфицит Вучића и друге благодети
СТО ДАНА ПРЕДСЕДНИКОВАЊА
Да ли је време за разраду нових комбинација, међу којима је и повратак на место премијера, након уставне промене начина избора председника
Традиција се наставља: када виде овај број НИН-а, читаоци ће већ знати шта је председник Србије имао да им поручи у овонедељном обраћању јавности, у уторак увече. Али једно је сигурно - првих сто дана председничког мандата показало је да прелазак на функцију којој Устав даје скромнија овлашћења од премијерских није Србију оставио с дефицитом Вучића. Напротив.
Чини се, чак, да је преплављивање јавног живота Вучићевим наступима, плановима и анимозитетима још снажније него током првих пет година
успона до позиције апсолутног господара Србије. Неумереност је, уосталом, била његова главна особина и кад је био антизападни националиста и након што се преобратио у проевропског модернисту. Одатле и онај помпезни двоструки почетак председниковања, обележен полагањем заклетве над Уставом и Мирослављевим јеванђељем 31. маја, а потом и „инаугурацијом“23. јуна, којој нису присуствовали велики светски званичници, али то није сметало пропагандној машини да таламбаса о „највећем скупу у Србији у последњих 40 година“.
Шта би могло уследити после театралног почетка, него владавина обележена пренаглашеним говором (тренутно смо добацили до „запишавања“, али сутра је нови дан, а могућности су неслућене) и осталим свакодневним драмама које нас, баш као што смо навикли, држе у непрекидном ванредном стању: јесте да је чудан јутарњи удес са чудним људима у прескупом аутомобилу скрајнут и омаловажен („не палим се на атентате“, рече председник Србије) али је број оних који Вучићу „раде о глави“обогаћен у односу на стални састав непријатеља из премијерског времена. Судећи према његовим речима и медијским спиновима, неидентификоване „стране силе“не посустају у намерама да Србију лише Вучићевог вођства, а не одустају ни осведочени унутрашњи непријатељи, међу које је (тренутно?) доспео и коалициони партнер Богољуб Карић. На списку опасних непријатеља нашле су се и мајка и ћерка из Јасике код Крушевца које су, након периода пријатељевања са актуелним шефом БИА Братиславом Гашићем, упућивале претње преко својих фејсбукпрофила и свом бившем другу, али и самом председнику Србије, због чега су приведене у полицију.
Било је, с друге стране, током првих сто дана председниковања и силног „цветања“: од коначног доласка компаније Икеа у Србију, праћеног Вучићевим PR текстом у штампи, преко најава повећања плата и других благодети, до отварања фабрика, али и разних манифестација (роштиљијада у Лесковцу, фестивал витештва „Деспот Стефан Лазаревић“, Љубичевске коњичке игре, сајам шљива у Осечини...). Та перманентна кампања, на коју смо навикли претходних година, праћена је и такође сталним нагађањима о томе када ће нас и на ком нивоу, задесити нови избори.
Добили смо и три велике теме: најпре, позив на „унутрашњи дијалог“о Косову (без прецизирања о томе где би се и како „дијалог“могао водити у земљи из које је јавна дебата протерана), а потом и нешто слично о Уставу (без објашњења о којим променама је реч). Обе најаве тумачене су у светлу обећане будуће „нормализације“односа са Приштином, па је, рекло би се, с циљем смиривања тиме узбурканих „националних страсти“лансирана идеја о писању Декларације о опстанку Срба.
О свему томе обавестио нас је Вучић лично, док је формална премијерка Ана Брнабић имала да дода да ће „Влада учествовати у унутрашњем дијалогу о Косову“- тачно у складу са очекивањем да ће, и након преласка на председничку функцију, Вучић бити тај који суштински влада. Та прогноза добила је и мноштво других потврда, попут, рецимо, смиривања изненадног кратотрајног „рата“са Македонијом (помиритељски телефонски разговор са тамошњим премијером није водила овдашња формална премијерка, него председник). О вођењу главне речи на састанку са делегацијом ММФ, хвалисању од кога је потекла идеја за решавање проблема малинара или најави доласка турског председника Реџепа Тајипа Ердогана са делегацијом турских привредника, да и не говоримо.
Зато обојица наших саговорника без дилеме одречно одговарају на питање да ли се нешто у Србији променило након што је Вучић променио функцију.
„Нису се променили политички односи, ни у Србији, ни у Влади“, каже политиколог Бобан Стојановић. Биће да је реч само о детаљима - према његовој оцени, период су обележили штрајкови у Фијату и Гоши, а њима се бавила премијерка, а не председник. „Вучић сада има особу која ће се бавити непопуларним пословима. С друге стране, он је отварао путеве и фабрике, а премијерка се ту није оглашавала“, каже Стојановић, додајући на списак још један елеменат: и даље су ту Александар Вулин и Небојша Стефановић да покрећу теме (Вулин регионалне, Стефановић унутрашње), након чега се Вучић појављује као спасилац који гаси пожар.
И Цвијетин Миливојевић, директор агенције Прагма, мисли да промена нема и да Вучић и даље „држи све конце у својим рукама, независно од тога како Устав и позитивно законодавство дефинишу функцију коју обнаша“. И нимало на такве оцене не утичу
Ванредним парламентарним изборима 2018. везали би се мандати новог сазива Скупштине и председника до 2022. године Бобан Стојановић
медијски написи о тензијама између министара и премијерке, или јавно демонстрирано неслагање припадника власти око Нацрта закона о родној равноправности. Стојановић подсећа да је сукоба у Влади било и раније и као пример наводи редовни месечни обрачун Зоране Михајловић и СПС. „Можда неко покушава да се боље позиционира, али то је проблем само Ане Брнабић. Сви знају да одлуке зависе од председника, а он та неслагања може само да користи као оправдање за изборе или реконструкцију Владе“, каже Стојановић. То важи и за учешће на међународним скуповима на које, због нивоа организовања, сада повремено одлази формална премијерка, а не Вучић, што је довело до оцена о његовом „незадовољству због међународне скрајнутости“. Стојановић је уверен да „ништа велико“не може без њега да прође, јер „они који позивају на високе скупове знају да са Аном Брнабић ништа важно неће моћи да се договоре“.
Да ли то значи да не важе теорије према којима Вучић увелико размишља о комбинацијама које би га могле вратити на премијерску функцију? Рецимо, тако што би променом Устава председник убудуће био биран у парламенту, па би то био разлог за нове изборе и повратак на место у Влади? Уз ограду да су код Вучића увек бројне комбинације у игри, а о њима нису обавештени ни најближи сарадници, саговорници НИН-а верују да за ту верзију, коју не би требало одбацити, ипак још није тренутак. Миливојевић, рецимо, каже да је варијанта са Аном Брнабић као премијерком за Вучића идеална, „јер она није способна ни за политику, ни за економију“. Он процењује да је актуелни начин функционисања могућ „све до тренутка кад буде расписан референдум о било каквом нормално постављеном питању које отвара опције, било да је реч о `обавезујућем споразуму` са Приштином, Уставу, уласку у НАТО“.
Стојановић верује да за повратак на функцију премијера, згодан због чињенице да Устав не ограничава број премијерских мандата, сада нема ни времена ни потребе. Много су, према његовом мишљењу, извеснији ванредни парламентарни избори 2018, заједно с београдским, чиме би се повећале напредњачке шансе да сачувају власт у престоници. „Парламентарни избори изазвали би хаос у опозицији, где постоје нови играчи који имају потенцијал, али немају новац и организацију“, каже овај саговорник НИН-а и додаје да би се тако „везали“мандати новог парламента и Вучића – и један и други истекли би 2022, када би, према његовом мишљењу, било право време за промену начина избора председника и повратак у Владу. Као једини разлог против таквог сценарија, Стојановић види улазак снага које воде Саша Јанковић и Вук Јеремић у парламент, што би им дало финансијску стабилност.
Миливојевић „типује“на нешто ранији термин одржавања београдских избора од редовног у марту 2018. године (новембар, децембар), слаже се да је опција ванредних парламентарних избора увек отворена, али додаје и могућност расписивања општих локалних избора, који би се могли подударити са формирањем Заједнице српских општина на Косову, „што би био изборни дар за СНС“. Обојица се слажу и да би евентуални губитак на београдским изборима за Вучића био озбиљан ударац и да ће зато учинити све да се то не деси. „Шта год да учини, имаће подршку целе коалиције“, сигуран је Миливојевић. Па чак и ако до тада не буде реализована Вулинова иницијатива о Вучићевим фотографијама у државним институцијама, коју формална премијерка проевропске Србије поздравља као „наставак јачања култа националних симбола државе“?!
Актуелни начин функционисања могућ је до расписивања референдума о било каквом нормално постављеном питању које отвара опције