Између стварног и виртуелног
74. ВЕНЕЦИЈАНСКА МОСТРА
Док многи мисле да је Гиљермо дел Торо потпуно незаслужено тријумфовао ове године, фестивал је ипак понудио остварења која уочи сезона награда претендују на Оскара, попут филмова Александра Пејна или Џорџа Клунија
Док многи мисле да је Гиљермо дел Торо потпуно незаслужено тријумфовао ове године, фестивал је ипак понудио остварења која уочи сезона награда претендују на Оскара, попут филмова Александра Пејна или Џорџа Клунија
Специјално за НИН из Венеције
Оскаровска трка је почела, али и нова биоскопска сезона! Тако нам је најавила 74. венецијанска Мостра, најстарији филмски фестивал на свету. То је поткрепио и долазак звезда које су на Лиду промовисале своје филмове, од Џорџа Клунија, Мета Дејмона, Итана Хоука, Џулијен Мур до Хавијера Бардема, Пенелопе Круз, Џуди Денч, Вудија Харелсона, Доналда Сатерленда...
И док су амерички редитељи у својим филмовима говорили о темама вере и духовности, забринутости због загађења планете, насиљу услед расне нетрпељивости, европски аутори су се бавили интимним портретима, старошћу и самоубиствима, али и мафијашким причама, организованим криминалом и корупцијом - баш као и њихове колеге из Азије.
Времешни Венецијански фестивал одвијао се између стварног и виртуелног. Уведен је такмичарски програм филмова направљених за гледање и доживљај искуства виртуелне реалности. Зато ће 74. издање ући у анале. Мостра је постала први и једини међу светским фестивалима са новом категоријом у којој се филмови гледају са кацигама на главама, најављујући нам неко ново доба покретних слика.
Нажалост, у вечери доделе награда, Фестивал са угледом и традицијом поклекао је пред специјалним ефектима из Холивуда и причом која нимало није оригинална. Пирова победа за редитеља Гиљерма дел Тора, Мексиканца из фабрике снова. Он је Златног лава за филм Облик воде посветио младим латиноамеричким ствараоцима пославши бизарну поруку филмском свету у филмској палати на Лиду: „Уколико останете чисти и одани својој вери и ономе у шта верујете – у мом случају, то су чудовишта – можете свашта да постигнете.“
Дел Торова љубавна хорор фантазија о интимној вези глувонеме чистачице и рептилског чудовишта компилација је бајке Лепотица и звер, те Чудовишта из црне лагуне, Чудесне судбине Амелије Пулен, али и руског класика Човек амфибија. Председница жирија, америчка глумица Анет Бенинг, као и чланови (мађарска редитељка Илдико Ењеди, енглеско-аустралијски филмски критичар Дејвид Стретон, редитељи Мишел Франко, Едгар Рајт и Тајванац Јонфан, те глумице Ребека Хол, Ана Муглалис и Жасмин Тринка), остаће упамћени по срамној одлуци недостојној за најстарији фестивал. У ретро стилизованом хорору са иконографијом старих холивудских филмова Б продукције, Мексиканац се враћа омиљеној тези да чудовишта нису монструми, већ су људи ти који чине монструозна дела.
Прича се одвија у хладноратовским шездесетим, у тајној владиној лабораторији где се чува биће из Амазоније. Заплет отвара заинтересованост руских шпијуна за „ловину“. Међутим, заљубљена лепотица отпочиње мисију спасавања. Од површне забављачке приче за широке масе, преко прекопиране стилизације Града изгубљене деце Марка Кароа и Жана Пјера Женеа, до јефтиног мрачнобајколиког срећног краја „живели су срећно до краја живота“, филм Облик воде просечан је блокбастер који је компромитовао главни такмичарски програм Мостре.
Међу 21 насловом у трци за Златног лава, било је прегршт квалитетнијих филмова. Међу њима је израелска антиратна драма Фокстрот Самуела Маоза. Филм је добио другу награду - Гран при жирија који се додељује у облику Сребрног лава. Познато је да је израелско-палестински сукоб константна инспирација редитељима са обе стране. Као и у претходном остварењу Либан, са којим је освојио Златног лава у Венецији 2009. Самуела Маоза и даље инспиришу сећања, али и трауме које је доживео током служења војног рока, када је и сам био део израелског рата у Либану. Филм метафоричког назива Фокстрот о плесу човека са својом судбином, филозофска је парабола о деконструкцији нејасног концепта судбине и то кроз причу о односу оца и сина који упркос удаљености и раздвојености узајамно мењају судбину један другом. Класична грчка трагедија у три чина, послужила је као платформа за причу у којој јунак сам себи смишља казну, борећи се против сваког ко жели да му помогне у тренуцима породичне агоније, несвестан исхода који ће његова дела донети. Емотиван процес у „крешенду“, предочава родитељски бол изазван најпре лажном, а потом и истинитом вешћу о смрти сина. Израелски синеаста прави вешту паралелу између судбине друге и треће генерације оних који су преживели Холокауст.
Драгоцен филм из конкуренције је Ослони се на Пита, британског редитеља Ендрјуа Хеја. Сасвим оправдано његов протагониста, млади Чарли Пламер, освојио је награду „Марчело Мастројани“за најбољег глумачког дебитанта. После ове улоге сигурно му се смеши завидна холивудска каријера. Европски редитељ потражио је надахнуће на Дивљем западу, па је модерни вестерн, рађен у духу филмова Сема Пекинпоа и Николаса Реја, снимио по роману америчког писца Вилија Блотона. Да за добро и зло не постоји боље место од Америке, сведочи прича о аутсајдерима, истрајавању, о потрази за домом. Главни јунак је сам на свету, суочен са трагедијом у екстремним околностима. Комплексан и вишеслојан, емпатичан и дирљив, Хејов филм је заслужио једну од главних фестивалских награда.
Филм из конкуренције за Златног лава који је поделио критику - од транса и усхићења до мржње праћене урлицима - јесте филм Мајка! хорор мистерија Дарена Аронофског. Главни разлог негодовања је плагирање Поланског и његове Розмарине бебе, као и „позајмица“Кјубриковог Исијавања. У фокусу приче о демонима, ноћним морама и личним слабостима је брачни пар који се усељава у раскошну руралну вилу - писац у потрази за инспирацијом (игра га Хавијер Бардем) и његова етерична супруга (тумачи је Џенифер Лоренс). Идилу прекида долазак неочекиваног госта (Ед Харис) коме ће се касније придружити и његова демонска „лепша половина“(сјајна Мишел Фајфер), а то је заправо и почетак хаоса који ће ујединити френетичне пишчеве обожаваоце, представнике медија и разуздано-агресивне грађане. По принципу - много хтео, много “узео”, резултат „амбициозног“рада Дарена Аронофског је хистерично, бизарно, кичасто престилизовано копирање култних класика.
Промовисање нових телевизијских серија постало је саставни део озбиљних филмских фестивала, па се и Венеција приклонила актуелном тренду приказивања ТВ серија на великом платну. Тако је 74. Мостром суверено владао Нетфликс, глобална интернет телевизија. Поред филма Наше душе у ноћи, са лауреатима Златног лава за животно дело Робертом Редфордом и Џејн Фондом, романтичне комедије о потрази за срећом, сетној адаптацији бестселер романа америчког писца Кента Харуфа, представљена су још два нова пројекта. То су италијанска криминалистичка серија Субура и документарно–играни мини-серијал оскаровца Ерола Мориса од шест епизода Warmwood о обавештајној служби ЦИА, ЛСД-ју и мистериозној смрти америчког биолога Френка Олсуна.
Амерички продуценти склонији су доласку у Венецију него у Кан, јер је приказивање филмова током протеклих година – Човек птица, Под лупом, Долазак, Џеки, Ноћне звери, Ла ла ленд, резултирало низом Оскара у великом финалу на Беверли Хилсу. Тако је и у ово касно лето, Венеција била добро место за почетак кампање, од научнофантастичне сатире која је свечано отворила 74. Мостру, филма Смањивање Александра Пејна (често му се додаје атрибут оскаровски аутор) са Метом Дејмоном, до гангстерске епизоде из живота Ескобара (редитељима очито инспиративног) у филму Волети Пабла Шпанца Фернанда Леона де Араное са изврсним глумачким тандемом Хавијер Бардем - Пенелопе Круз. Међу „тркачима“место је сигурно обезбедио и Џорџ Клуни са екипом Субурбикона, филма после кога славног глумца можемо гледати и као солидног редитеља, али и због забавног и интелигентно скројеног сценарија браће Коен. „Ово није филм о Доналду Трампу, али јесте о данашњој Америци која је бесна и пуна гнева“, открио је у Венецији Клуни, један од најистакнутијих бораца за људска права у Холивуду.
Прича филма одиграва се крајем педесетих година у савршеном насељу на периферији за типичну америчку породицу (отуда и назив Субурбикон) чију утопијску визију живота нарушава долазак афроамеричке породице. Креативни извор за мрачну трилер драму с црнохуморним елементима и тешким друштвено-политичким набојем који одсликава расистичку Америку, Клуни је нашао у стварном животу. У филму са трилерским заплетом налик Фаргу - о мужу, психопатском негативцу кога игра изврсни Мет Дејмон (уз Пејнов филм, још једна потенцијална номинација за Оскара), његовој супрузи и њеној сестри близнакињи (двоструку улогу има Џулијен Мур), ескалира јучерашњи фашизам расистичке Америке у белом кварту, који је заправо и фашизам расистичке Америке данас.
Мој филм није о Доналду Трампу, али јесте о данашњој Америци која је бесна и пуна гнева Џорџ Клуни