Велика шанса малих пивара
ЗАНАТ ПРОТИВ ИНДУСТРИЈЕ
Тренд производње оригиналних пива у малим погонима шири се Европом све до Србије, с тим што се у неким земљама потенцијал овог поново оживелог заната препознаје и подстиче разним државним олакшицама
Тренд производње оригиналних пива у малим погонима шири се Европом све до Србије, с тим што се у неким земљама потенцијал овог поново оживелог заната препознаје и подстиче разним државним олакшицама
За напитак који људском организму није неопходан, а ипак се - после воде и чаја - пије највише на свету, за вероватно случајни изум који је преживео векове, иако је у почетку био само јефтина резерва вину, можда ипак није претерано рећи да је људима потребнији од морала, како је изричито тврдио амерички књижевник Хенри Милер. Не само славни део тог света, него сви многобројни љубитељи овог пића доказали су да је могућ само краткотрајан пад или успоравање производње пива, као што се десило током економске кризе, од 2008. до 2014, када пиварство почиње да се опоравља. Истовремено се, штавише, развија сасвим нови правац у прављењу пива, који се у појединим земљама лагано већ претвара у засебан сектор привреде.
Почев од Америке, преко Велике Британије, Ирске, Француске, Шпаније, уз Немачку и Чешку, тренд производње оригиналних пива у малим погонима шири се Европом све до Србије. И премда, с изузетком САД где је учешће мини-пивара на тржишту чак 20 одсто, за мале произвођаче остаје свега до пет процената простора који нису већ заузеле велике компаније, потенцијал овог поново оживелог заната препознаје се и подстиче државним олакшицама.
Ни мање ни више, и за српске мини-пиваре остаје између два и три посто тржишта да пласирају своје пивске изуме. Светски тренд, који заправо произлази из потребе потрошача за новим, оригиналним, разноврсним укусом, и у Србији се, иако сиромашној, примио, па је за свега три године отворено више од двадесет мини-пивара. А произвођачи су изненађујуће задовољни упркос скученом простору који им преостане када се намире потребе неколико највећих пивара у страном власништву. Верује се да се у потрази потрошача за оригиналнијим и домаћим производом догодио и прошлогодишњи пробој „зајечарског пива“, иако је индустријско. Апатинска пивара, Хајнекен и Калсберг, рецимо, заузимају више од две трећине тржишта, али однос корпорација и малих пивара у Србију не разликује се драматично од остатка Европе. Недостатак подстицаја занатском пиву, коме се светла будућност свакако прогнозира, у Србији, ипак чини разлику.
Мали произвођачи фокусирани су на квалитет, скупе састојке, пажљив и дуготрајан процес производње, разноврсну понуду (разликују се ејл, лагер, портер, пилснер и друга), али се са великим корпорацијама такмиче под истим условима на тржишту. За почетак, такозвана крафт (домаћа) пива опорезују се истим акцизама као и индустријска - 24 динара по литру. Она у продаји од укупно 5,4 милиона хектолитара учествују са свега 10 милиона литара и махом се не продају у маркетима, али их има све више у ресторанима. Укупно, у Србији сваки становник у просеку попије 65 литара годишње, упола мање од просечног Ирца, па ипак, тамошње власти одлучиле су да стимулишу мале произвођаче бројним мерама. И најважнијом међу њима - смањењем акцизе у односу на индустријско пиво за 50 одсто. То је за Ирску, у којој је акциза на алкохол драстично већа у односу на остале „пивске“земље Европске уније, био нарочито крупан корак.
Вим де Јонг, оснивач микропиваре Хопе из околине Даблина, која од 2015. производи сопствене брендове и пиво за друге пивнице, али још увек не користи пун капацитет од 350 хектолитара годишње, каже за НИН да је идеја микропивара у Ирској да достигну фамозних 20 одсто удела у тржишту које имају њихове колеге у САД или барем 12 процената што је удео у Великој Британији. Тамошња влада препознала је тренд и заједно са локалним привредним коморама, сведочи Јонг, подстиче посао. „У новцу ништа више него друге стартап послове, али помажу саветодавно, програмима и обезбеђују промоцију. Давања у Ирској су и даље веома висока, али барем ми плаћамо упола мању акцизу од великих корпорација. Последње три године пиваре успевају да послују са успехом производећи и до два милиона литара годишње.“
Па, ипак, приходи Ирске од акциза на пиво били су лане 430 милиона евра, а две године раније 417 милиона. Истовремено је за те две године крафт пиво повећало свој удео на тржишту пића са 1,2 на 3,4 процента.
Јонг је свестан да не може да се такмичи са великим играчима. Свако треће пиво на тржишту Ирске је Гинисово, 20 посто удела има Хајнекен, и тако редом. „Немам никакав интерес да улазим у борбу са мултинационалним компанијама. Покушавам да створим добро пиво, које ће потрошачима показати да постоји другачије пиво од индустријских која сва имају исти укус. Пажљиво бирам састојке“, објашњава док зрневља узима у длан и нуди на пробање.
Реклама је мини-пиварама прескупа, па и најбоље међу њима за то користе друштвене мреже и добро паковање. Власник „хопе пива“досетио се да сваки производ носи име јунака, пароле, приче из националне историје и да, осим тога, на етикети испише значење имена подсећајући Ирце на сопствену традицију. На паковању, они, такође, препоручују врсту хране уз коју паше одређено пиво. Уз сав труд, зарада се очекује тек у другој години пословања.
Влада Ирске определила се да помогне пиварима када је препознала потенцијал запошљавања у тој делатности. Иако мале пиваре у Ирској, као и у Србији, запошљавају свега до десетак људи (и то само најуспешније) индиректно се упошљавају други сектори. Непосредно је у стотињак ирских мини-пивара запослено око 500 радника, а посредно још 1.000.
Упоредо са заинтересованошћу за производњу расте и понуда опреме на тржишту, али и број пивница у којима се точи занатско пиво у идеалним условима пивари виде могућност да осим производње имају и сопствену пивницу, која ће постати препознатљива баш по њиховим производима. Само ретки су у томе успели и у Србији. Таква пивница требало би да се нађе у центру града, а мини-пиваре су ретко равномерно географски распоређене у Србији и не производе све у великим градовима. Но и пивари из великих средина пате од тог проблема, јер су локали у центру - Београда, рецимо - под волшебним закупима и дуговањима који се не дају ни размрсити, а камоли да се они могу закупити. Неки пивари за НИН сведоче да се за закупе простора очекује отплата великих дуговања претходног закупца, који тако можда и не губи право на закуп него остаје у игри. Осим тога, с приватизацијом пивара и њиховим укрупњавањем у Србији се угасила производња сировина, јер је отпочео њихов масовни увоз. Тек однедавно хмељ се враћа у Бачки Петровац.
Једна од познатијих ванградских пивара Crow из Вранова настала је тако што је Бобан Новаковић у кућној радиности почео да прави мале туре пива. После пет година определио се да инвестира и 2015. покренуо производњу од 5.000 литара месечно, који су се брзо претворили у 11.000 литара и три запослена. Новаковић се служи истом логиком као и његове ирске колеге. „Нисмо се определили за један тип пива. Производимо 20 врста, а у сталној понуди имамо десет. Култура пијења пива се и код нас мења, јер се тражи квалитет. Имамо и простор и услове за производњу хмеља и слада и за квалитетан јечам, али све се сировине тренутно увозе“.
За препознатљиву сопствену пивару у којој се и домаће пиво точи потребно је, ипак, радити у Београду, Новом Саду или Нишу. На таквим местима не рачуна се на масовну продају него на брендирање због кога ће се потрошач вратити по исто пиво или га потражити на другим местима. А могуће је, мада у данашњем глобалном селу делује као раритет из прошлог века, пословати тако што се све пиво произведе, точи и попије на лицу места. У пивници Ј.W. Swееtman у центру Даблина од погона до чаше пиво прелази пут од свега три метра. Али чак и у главном граду Ирске, у који бројни туристи долазе због домаћег пива, Swееtman је једина пивница у којој се
пиво и производи. Пиће не може бити свежије и то су купци све више спремни да пробају. Пред овом пиваром су, међутим, друге врсте проблема - како то и такво пиво „пустити“да се точи и пласира другде и како се пробити кроз „пивске стереотипе“.
„Људи у Ирску долазе и у потрази за добрим укусима пива, али такође је истина да је странцима прва асоцијација на пиво у Ирској Гинис,“објашњава менаџер Swееtman-a Ајрел Офарел. „Веома мудро је направљена та веза између једног бренда и целе нације. Не постоји више ниједан народ на свету на који вам је прва асоцијација име једне компаније. И то је за нас отежавајућа околност.“
Swееtman не производи пиво за друге, не флашира га и има три запослена. „Сви састојци су домаћи. Наше пиво се прави у Даблину за људе из Даблина и његове госте. Када су нестале разне врсте забрана, и религиозне, наступило је време процвата крафт пива. Дешавају се чак и ретке ситуације да мултинационалне компаније одустану од спајања мале пиваре, задрже је таквом каква је, иако су је купили тек да би имали контролу над њом и тек да им не би мрсила конце. Ретко, али се дешава. Зато сам оптимистичан. Сви желе да пробају крафт пиво, али не праве сви јединствено пиво коме ће се људи вратити. Поента је дакле направити врхунско пиво и победити“, каже Офарел.
Нису доказане, али ни неосноване сумње да се због недостатка олакшица укупна потрошња пива не види у статистици, а ни у буџету Србије, јер је немали број малих произвођача наводно себи већ осмислио олакшице - у сивој зони. Поред смањења акцизе, домаћа производња хмеља, слада и узгајање квалитетног јечма могли би да снизе цену још увек прескупог занатског пива, које се тренутно продаје за око 300 динара по литру. Упркос високој цени свуда где га има, светла се будућност прогнозира занатском пиву. Али ни у томе нису сложни баш сви економски аналитичари.
Кјарен Хенкок, уредник угледног националног дневника Ајриш тајмс, објашњава за НИН да се тренд брзо ширио, али да потенцијали не обећавају много уколико пиваре не достигну ниво производње за извоз. „Тренд се раширио брзо и занатска пива доспела су великом брзином чак и до рафова у продавницама. Али наше тржиште је мало, а велики је број пивара. Конкретно у Ирској, чини ми се да би могло доћи и до укрупњавања или ситуације да мини-пиваре постану власништво оних већих из Британије“.
Хенкок, међутим, каже да су у судару са потребом потрошача за неидустријским пивом корпорације покушале да направе сопствене нове брендове који личе на занатско, али то није дало очекивани ефекат. Та потреба потрошача, пре свега, удвостручила је последњих десет година број пивара у европским земљама, где се годишње произведе укупно 38 милијарди хектолитара пива.
Пиварски сектор, према подацима Удружења пивара, учествује у пуњењу буџета Србије са 3,3 одсто. Петина од 5,4 милиона произведених хектолитара годишње се извезе. И у томе је удео занатског пива незнатан и још увек привилегија ретких и најстаријих пивара попут Кабинета. Између осталих, сведочи и Новаковић да значајну улогу у пласману крафт пива имају међусобна повезаност пивара, унутар земље и регионално, и бројни фестивали које сами организују да би стигли до купца.
Након што су се опоравиле од прохибиције, а потом постале делом корпорација, мале пиваре добиле су шансу у САД када је председник Џими Картер, 1978, одобрио ограничену мини-производњу. И искористиле су је тако да им данас завиде пивари широм света. Јер је учешће од 20 одсто на тржишту сан, мада тешко достижан, већине малих произвођача. О томе сањају Ирци, као и Срби, који у том послу једва мало каскају за земљама са изразитом пивском традицијом. Иако је, примера ради, за производњу до 1.000 литара дневно процењена почетна инвестиција, за сиромашну Србију и превелика, између 250.000 и 300.000 евра.
Таква упорност можда је стварно потврда Милерове процене да је људима пиво потребније од морала. Или, пак, доказ да морал престаје тамо где пиво почиње да дејствује. Али, авај, нема доказа да би свет био моралнији без пива. Дочим су се неки од најкреативнијих стваралаца у историји човечанства свих својих заслуга одрекли у корист пива.
Српске пиваре учествују у пуњењу државне касе са 3,3 одсто