Црни Рок никад не одлази

IN MEMORIAМ ЉУБИША САМАРЏИЋ (1936-2017)

Nin - - Садржај -

Љубишу Самарџића Смокија публика је заволела као неодољивог Микајла са радне акције у филму „Прекобројна“. И та љубав и поштовање никада нису престали

Љубишу Самарџића Смокија публика је заволела као неодољивог Микајла са радне акције у филму „Прекобројна“. И та љубав и поштовање никада нису престали

Отац му је са једанаест година кренуо из кршевите тромеђе Херцеговине, Црне Горе и Конавала трбухом за крухом ка рудницима у Турску. Зауставио се у Голешу крај Косова Поља, ту је упознао Радмилу, домаћицу из куће јувелира Ђоке Јанковића. У Приштини су се венчали, а убрзо потом, отац са рударским крампом а мајка са стомаком до зуба, кренули су пут Скопске Црне горе, где се 19. новембра 1936. родио син Љубиша. У време Другог светског рата наставили су номадски пут који се завршио на последњем одредишту, Јелашница код Нишке Бање, коју Смоки сматра својим родним местом, где се налазе гробови његових.

Љубиша Самарџић је завршио Гимназију Стеван Сремац у Нишу, у којој је мало старији од њега почео свој песнички ход рано преминули песник Бранко Миљковић из Гаџиног Хана. Будући глумац није писао песме, али је из радозналости обилазио литерарне вечери и једном приликом ми је причао како је изгледао будући велики песник који ће свој живот прекратити у Загребу:

„Памтим његов стас, карактеристичан црни шешир, и смисао да меко саопшти садржај и емоцију својих необичних, на прво слушање чак и неразумљивих стихова. Атмосфера и он као личност, остали су као неизбрисив догађај из младости. Његове поезије сам се присетио када сам на Академији почео интензивније да се дружим са поезијом као обавезним делом глумачког умећа.“

Као дете, Смоки (тај надимак је добио после филма Пешчани град из 1962. Године, у коме игра са Миленом Дравић и зове се Смоки) је читао оно што је желео, касније оно што је морао. Прво је то био Политикин фељтон Светац води игру, па забавни, веома популарни роман Дубровачки гусар Брендона Вида, алијас Бранка Видића, који је писао о чудесним вратоломијама Ника Бартула, борца за ослобођење Дубровника од Млетачке империје. Опијао се авантурама, јер су му будиле машту која ће му касни-

је бити важан сапутник у животу.

На пријемном испиту за глуму било је 357 кандидата, а примали су свега 12. Мисли, како ми је тада говорио, да је професоре освојио својом необичном појавом, наивношћу, погрешним нишким акцентом и искреношћу:

„Већ после прве године добио сам стипендију Атељеа 212, великог мага Бојана Ступице, као даровит и перспективан глумац. Маштао сам о Јагу, Хамлету, Дон Жуану, Ричарду III, а већ на трећој години добио сам улогу у филму Срећка Вејганда Игре на скелема у Загребу. То је било 1961. године! Открили су ме Крешо Голик и Ванча Кљаковић. Вртоглаво почиње моја филмска каријера и интересовање редитеља за мене. Није прошло ни месец дана, дошла је Прекобројна Бранка Бауера. Осећао сам моралну обавезу и нелагодност, јер сам морао да саопштим Бојану да напуштам позориште. Он је после дуге, само њему својствене паузе, процедио кроз зубе не гледајући ме у лице: ’Мали, донеси ми гајбу пива и иди! Нек ти је са срећом’! Скочио сам и пољубио га’.“

За више од стотину и педесет филмских и телевизијских улога Љубиша Самарџић је добио шест Златних арена на фестивалу у Пули, Златног лава у Венецији, Гран при за своју прву режију филма Небеска удица у Херцег Новом, Гран при за Јесен стиже, Дуњо моја, Гран при за Убиство с предумишљајем, Седмојулску награду, Награду Павле Вуисић, Награду за животно дело Александар Лифка...

Пред сам распад земље, 1988. године, добио је највећу југословенску награду АВНОЈ као једини филмски глумац, раме уз раме са сликарем Миланом Коњовићем и писцем Данилом Кишем! Сагласност за ту награду морали су да дају тадашњих свих шест република и две покрајине.

Говорио ми је да је био поносан што није прихватио понуду највеће продуцентске куће из Енглеске, браће Роберта и Рејмонда Хакима, 1967. године, после добијеног Златног лава у Венецији, да настави каријеру у Енглеској и Америци! Два су пресудна разлога постојала: први и најзначајнији је љубав према Мири која му је, у те дане, на свет донела сина Гагу, а други разлог ми је једноставно сажео:

„Волим ову земљу, каква је таква је, моја је! У њој сам растао, зрио, скрасио се и веровао да је Југославија из ’67. године обећана земља, боље рећи унија шест република и две покрајине, у којој је цветало хиљаду цветова! Уливала је сигурност, а

Ретки су глумци старије генерације који су током рата одржавали блиске контакте са колегама из бивших република. Говорио је да се пријатељи не напуштају у смутним временима

филмови су из године у годину били слободоумнији,узбудљивији, признатији, поштованији и вољени.“

Немили догађај у његовој породици судбински је одредио дан новом стваралачком путу Љубише Самарџића. Није могао да преболи рецидив болести сина Драгана Гаге који је умро од леукемије у 34. години. Из беса, одлучио је да први пут, као редитељ, исприча причу о стању хаоса у Београду 1999. Својим филмом Небеска удица отворио је велика врата јубиларног Берлинског филмског фестивала фебруара 2000. Филм је ушао у такмичарски програм, дивили су му се председник жирија Анджеј Вајда, публика на Постамер плацу дочекала је аутора на ногама, али тако није мислио званични владин службеник, министар културе Бундес републике, који је ставио вето на било коју награду Самарџићевом филму.

Омиљен као глумац, вешт као преговарач, ушао је у политику 1988. године, и на предлог својих колега нашао се на јединственој листи Социјалистичког савеза радног народа Србије. Од свих предложених посланика добио је 3.350.000 гласова и био на првом месту. Иза њега су остала многе познате политичке личности. Остао је у посланичкој клупи само годину дана, зато што је безуспешно покушавао да слободом духа и говора исправи криву Дрину око многих закона у култури, а изгубио нерве на новом и првом Закону о вишестраначким изборима. Судар је био око суштинске ствари - контроли избора. Владајућа партија је инсистирала да контролу врше искључиво судије, а он се, са Жарком Јокановићем и његовим омладинцима, залагао за европски концепт, да контролу избора врше странке које се налазе на бирачким листама! У првом кругу гласања њихов амандман није прошао. Изгубили су. Али, Смоки није изгубио наду и јавно је рекао: „Савест ће вас пећи, врло брзо ћемо се видети.“И тако је било. Председник државе је вратио закон и инсистирао да се усвоји Смокијев и Жарков амандман. Није се радовао због победе. Само је схватио да му ту није место.

Ретки су глумци старије генерације који су током рата одржавали блиске контакте са колегама из бивших република. Попут Милене Дравић и Драгана Николића, и Љубиша Самарџић је био један од њих. Говорио је да се пријатељи не напуштају у смутним временима: „Поносим се што сам их сачувао и кад је било најтеже. Колико сам се пута чуо са Шибом Крвавцем 1992. док је лежао у болничкој постељи, или са Бранком Бауером или Иваном Хетрихом, или са Стипом Шуварем који је помогао мојој Мири када је Гага боравио у Загребу, на Ребру. Та обострана брижност остаје као највиши животни, људски постулат.“

Љубишу Самарџића Смокија публика је заволела као неодољивог Микајла са радне акције у филму Прекобројна, и ту је почео најлепши и најдуговечнији филмски спој јединственог уметничког пара Љубиша Самарџић - Милена Дравић. Они ће играти заједно још у 25 филмова. Лудачку популарност је доживео као Шурда у серији Врућ ветар, пратио га је и Полицајац са Петловог брда, али са највише гушта ми је говорио о својој улози Црног Рока у ТВ серији Куда иду дивље свиње. У свакој његовој исповести били су незаобилазни супруга Мира, бол за сином Драганом, и љубав према ћерки Јовани и четворо унучади.

Љубиша Самарџић је добио шест Златних арена, Златног лава, три Гран прија, Седмојулску награду, Награду Павле Вуисић, Награду за животно дело Александар Лифка...

РАДМИЛА СТАНКОВИЋ

Легенде: Љубиша Самарџић и Љуба Тадић у филму Доктор Младен

А сад адио: Највећу популарност је доживео као Шурда у серији Врућ ветар

Образ уз образ: Незаборавне роле у 25 фимова одиграо је са Миленом Дравић

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.