ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ НА БУДИСТИЧКИ НАЧИН

Судбина Рохинџа муслимана у Мјанмару

Nin - - Садржај - ИВАНА ЈАНКОВИЋ

Најпрогоњенији народ на свету, како их називају, спада у десет одсто становништва планете које нема држављанство, а минулих дана изнова су изложени убиствима и егзодусу

Аунг Сан Су Ћи изненада је заћутала. Некадашња најгласнија поборница промена, жена која је цео живот посветила борби за демократију, више од две деценије провела у кућном притвору, добитница Нобелова награде за мир, сада нема шта да каже. Док број жртава у провинцији Рахине расте, а стотине хиљада избеглица креће се ка граници са Бангладешом, од бурманске „лејди“, како је називају, до сада се могло чути тек толико да „влада чини све што може да заштити грађане“, али то није донело много онима који беже из својих кућа пред налетом војске.

Док стално пристижу вести о броју погинулих (за сада око 400) а број избеглих већ достиже 300.000, влада кривицу баца на исламистичу групу АРСА (Војска спаса Аракан Рохинџа), која је крајем августа извршила неколико напада у којима је живот изгубило дванаест полицајаца. Уследио је страшан одговор. Убиства, прогони, спаљивање села, постављање минских поља на граници како би се спречио повратак прогнаних.

Рохинџа муслимани налазе се на листи најугроженијих мањина на свету, а сада присуствујемо ескалацији сукоба који траје већ шест година. Прошле године УН су оптужиле владу у Мјанмару да врши етничко чишћење. Исто се понавља и сада, високи комесар за људска права Зеид Рад алХусеин изјавио је да су акције владе „књишки пример етничког чишћења“. И то је последња фаза нетрпељивости која постоји од самог настанка Бурме (некадашње име Мјанмара).

Рохинџе су страно тело у већински будистичкој земљи у којој муслимани ионако нису добродошли, а Рохинџе посебно. За владу они у ствари и не постоје. Разликују се од других муслимана у земљи по језику, говоре бенгалским наречјем и живе углавном у руралним крајевима северне провинције Ракајан. Има их око два милиона од чега већина, 1.300.000, живи у Мјанмару. За Бурманце (већински народ Бамар) они су потомци муслиманских придошлица које је британска колонијална власт населила у 19. веку као јефтину радну снагу. Никада их нису желели и никада их нису прихватили.

А ни они сами нису желели да буду део Бурме. У време када су некадашње колоније добијале самосталност надали су се да би могли да постану део данашњег Бангладеша (тадашњи део Пакистана) али до тога није дошло. Остали су тамо где су и данас, а за будистичку већину представљају сталну претњу да би једном можда могли да затраже самосталност и закључе да полажу право на ту земљу. И то је оно што и данас плаши званичнике у Нејпјиду.

Борба траје од првог дана. Одмах после проглашења независности 1948. године донет је закон према коме је документа могао да добије само онај ко докаже да му је породица живела у Бурми бар две генерације. Подељене су личне карте које су омогућиле нормалан живот, посао, школовање, чак и места у парламенту. Али Рохинџе су биле на мети сваки пут када би се у земљи нешто догодило. Војна власт решила је да то запечати, 1962. додељене су им само личне карте за странце које су им ограничиле могућност запошљавања и школовања. Две деценије касније дошао је нови закон о држављанству који их није препознавао као мањину, није их било на списку 136 других етничких група.

Опет је требало доказати да је породица живела ту пре 1948, али и знање неког од признатих језика, што њихов није. Рохинџе нису могле да пробију бирократску баријеру у којој су им документа поништавана и одузимана. А када су остали без докумената било их је лако прогласити непостојећима, њихов је боравак дакле био илегалан, те тако нису више ни могли да затраже држављанство.

Западни историчари говоре о подацима да је муслимански народ сличног имена постојао још у 18. веку, да је највероватније реч о арапским или персијским потомцима, али бурмански званичници сматрају да је само име Рохинџа створено педесетих година како би муслимани пореклом из Бангладеша прогласили себе ентитетом и потврдили право на провинцију у којој живе. Зато се ни само име Рохинџа не користи званично, штавише оно толико пара уши званичницима Мјанмара да је сама Аунг Сан Су Ћи затражила од америчког амбасадора да не користи тај назив. Они су тек илегални имигранти, а у случају сукоба, какав је управо у току, „терористи“.

Најпрогоњенији народ на свету, како их називају, остаје у групи од десет одсто становништва света које нема држављанство. Власти им нуде држављанство само ако се изјасне као Бенгалци. Они то не желе, а нису сигурни да чак и ако би на тако нешто пристали не би били протерани у Бангладеш.

Већински будистичка држава није најсрећније место за муслиманску мањину, а посебно не за Рохинџе које немају матичну државу. Они су најрањивији, али им то неће признати Бамари који се сами осећају угрожено као једина будистичка земља у окружењу. Зато се непријатељем сматрају посебно мулсимани на домаћој територији, који, како тврди екстремна линија, „држе будисте под опсадом”. У прогону муслимана учествују сада и ултранационалистичке групе и будистички свештеници. То је место на коме је рођен и будистички екстремизам, националистичка група Ма-Ба-Та која је спремна на борбу са муслиманима.

Али ни они не остају без одговора. Пре четири године, после сукоба у коме је око 200.000 избеглица завршило у прихватним камповима, организована је АРСА, која је објавила да јој је задатак да „брани, спасе и заштити Рохинџа заједницу” и у то име почела нападе на полицијске снаге. У октобру прошле године у једном нападу убили су девет полицајаца, после чега је уследио одговор власти и нови талас избеглица. За Нејпјидо они су терористичка организација. Они, наравно, негирају такве везе, али у извештајима Међународне кризне групе може се прочитати да су борци повезани са својим сународницима из Саудијске Арабије, где је и њихов вођа Ата Улах провео неко време. Није потврђено какве је контакте тамо остварио, нити су доказане његове везе са талибанима у Пакистану, где је, како тврди власт, прошао обуку.

Истовремено, нобеловка Аунг Сан Су Ћи не одговара на позиве који јој стижу са свих страна од организација за људска права преко далајламе до Дезмонда Тутуа и Малале Јусуфзаи, такође добитнице Нобелове награде за мир, да реагује и заустави крвопролиће. Дошло је и до тога да више од 360.000 људи у свету стави свој потпис на петицију којом се захтева да јој се та награда одузме.

Истина, њена позиција није нимало лака, није једноставно делити власт са војском, а када су у питању Рохинџе ту је и будистичка већина, чију би подршку сасвим сигурно изгубила ако би учинила оно што од ње траже потписници петиције. То би поново ојачало војне структуре и њена животна борба завршила би се поразом.

Велике наде полагане су у њу када је долазила на власт, између осталог и да ће успети да смањи тензије међу етничким заједницама. Била су то очигледно превелика очекивања за њу. А и за једну земљу која је тако дуго водила битку за нешто слободе.

Добитница најпрестижније награде за мир тако није успела да нађе начин и да заштити Рохинџе и да сачува своје позиције. Откако су почели сукоби она се ретко оглашавала. Пролетос је забележена њена изјава: „Не мислим да је реч о етничком чишћењу, етничко чишћење је превише јак израз за оно што се догађа”.

Последњи догађаји, међутим, показују да је за оно што се тренутно догађа баш тај израз онај прави.

У прогону муслимана учествују ултранационалистичке групе, али и будистички свештеници

Прогон који траје: У протеклих неколико недеља протерано је око 300.000 Рохинџа муслимана

Ћутање нобеловке: Аунг Сан Су Ћи одбија да заштити муслиманску мањину у Мјанмару

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.