ГЛОБАЛНИ ВЕШЕРАЈ
Мистериозни путеви азербејџанског новца
Новинарско-истраживачка групација OCCRP тврди да располаже доказима да је режим Илхама Алијева од 2012. до 2014. из земље илегално изнео 2,9 милијарди долара. Баку то енергично негира
Азербејџанске паре; данска банка; естонска експозитура; шкотске фиктивне компаније с офшор власницима; немачки и италијански политичари; бугарски експерт. У збиру: нови међународни корупционашки скандал који ће - можда с једним или два изузетка - на крају вероватно оставити трага колико и камен бачен у воду.
Тако би, најштурије могуће, могла да се сажме прича о открићу још једног интернационалног ланца за прање пара и друге финансијске злоупотребе, чије је постојање обелоданио Пројекат за извештавање о организованом криминалу и корупцији (OCCRP), међународна новинарскоистраживачка групација која, у партнерству с неким од водећих европских листова - Гардијан, Зидојче цајтунг, Монд, Новаја газета... - од 2006. ради на разоткривању организованог криминала и корупције широм света. На тапету OCCRP сада се нашао Азербејџан, чији аутократски режим аутори досијеа оптужују да је од 2012. до 2014. из земље илегално изнео 2,9 милијарди долара. Један део тог новца, наводи се, коришћен је за легална плаћања лобистичких услуга, трошкове лечења или похађање курсева страних језика у иностранству деце азербејџанских функционера и пословне елите; али су значајне суме отишле и на нешто што, еуфемистички речено, веома личи на подмићивање западних политичара, док је највећи део, тврди се, опран. Зато је читава шема и названа „Азербејџански вешерај“.
Власти енергентима богате закавкаске земље, јасно, с индигнацијом одбацују ове и друге наводе и тврде да иза извештаја, осим пословичне тенденциозности западних медија, стоје мрачне намере британске обавештајне службе, јерменске дијаспоре и, неизбежно, Сједињених Држава. Засад се, истина, не помиње могућност
тужби, од каквих режим председника Илхама Алијева иначе не преза: баш прошле седмице се двоје новинара телевизије Франс 2 нашло пред судом у Паризу јер их је влада у Бакуу тужила за клевету пошто су се усудили да Азербејџан назову диктатуром.
Како год, азербејџански новац за специјалне намене је, према извештају, с истока на запад текао отприлике овако. Уплаћиван је преко естонског огранка највеће данске банке, Данске банк; отуд прослеђиван на рачуне четири по шкотском закону основане фирме регистроване у Великој Британији (о томе зашто баш по шкотском нешто касније), иза којих су пак стајале анонимне офшор компаније; надаље је, с рачуна тих фирми, уплаћиван коме је и где већ требало. Аутори извештаја, истина, признају да често није било могуће установити ко је уплаћивао новац - дакле, не могу да тврде како су Алијев, чланови његове породице или други припадници владајуће клике били директно умешани у операцију - али немају никакве дилеме да јесте реч о прању новца: у строго контролисаном режиму какав је азербејџански тако нешто би, сугерише се, било немогуће извести без знања, сагласности, па и учешћа државног врха.
Уописаном ланцу посебно занимљиво место припада поменутим фиктивним компанијама устројеним по принципу тзв. шкотских партнерстава с ограниченом одговорношћу (СЛП). Реч је о организационој структури предузећа која се показала идеалном за злоупотребе, јер допушта да идентитет власника остане непознат. СЛП компанијама статус правног лица омогућава да нормално располажу имовином, добијају банкарске позајмице и склапају уговоре, а да уопште немају одговорно лице, тј. директора, већ само номиналне власнике у облику партнерских фирми регистрованих у пореским рајевима - иза којих, јасно, може да стоји било ко. Зато није требало много па да белосветски муватори уоче предности овог дубиозног законског решења: у Шкотској је током прошле деценије основано на хиљаде СЛП фирми, а њихов број је нарочито порастао након што је британска влада 2006. у остатку земље изменама закона онемогућила оснивање приватних компанија и компанија с ограниченом одговорношћу уколико немају именовано одговорно лице. Штавише, једно истраживање Транспаренси интернешнела је показало да од СЛП компанија регистрованих између 2006. и 2017, чак 70 одсто њих има адресе на само десет локација у Шкотској: испоставило се да исту адресу као и две од четири СЛП компаније умешане у прање азербејџанских пара дели још преко 800 муљаторских фирми.
Објављивање извештаја OCCRP долази у посебно осетљивом тренутку за две европске институције Савет Европе (СЕ) и Европску банку за обнову и развој (ЕБРД). Морални интегритет СЕ је, делом и због случајева који имају везе с овом афером, под знаком питања: Педро Аграмунт, председавајући Парламентарне скупштине Савета Европе (ПССЕ) - и сам умешан у други, с азербејџанским случајем неповезан скандал - дуго се опирао отварању независне истраге о корупцији у овој институцији, у којој централно место засад заузимају управо случајеви наводног азербејџанског „подмазивања“њених функционера. На крају је попустио, па је захтевана независна истрага о случајевима „неетичког поступања“у овом паневропском телу у јулу коначно и отворена.
Као најсумњивије кад су у питању азербејџанске паре OCCRP означава Луку Волонтеа, бившег шефа посланичке групе Европске народне пар-
Афера је уследила у незгодном тренутку за ЕБРД, која ускоро одлучује о томе да ли да Азербејџану одобри кредит вредан 500 милиона долара
тије (ЕПП) у ПССЕ; и Едуарда Линтнера, такође бившег посланика ПССЕ и члана Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ), баварске посестриме Хришћанско-демократске уније (ЦДУ). Процурили банкарски извештаји показују да су Италијан и Немац у више наврата примали значајне суме нејасног порекла и намене; обојица, наравно, негирају да су ишта згрешили, али у Волонтеовом случају такво вађење засад не помаже. Након што су прошле године процурили детаљи о сумњивим уплатама на рачун фондације коју је основао, њему се од овог пролећа пред судом у Милану суди по оптужници која га терети за прање новца и корупцију: сматра се да је од азербејџанских власти примио близу 2,4 милиона евра како би утицао на то да се у ПССЕ спречи усвајање документа у коме се осуђује кршење људских права у Азербејџану.
ПССЕ 2013. заиста није усвојио предлог изразито критички интонираног извештаја о стању људских права у тој земљи, што допушта претпоставку да је Волонте одрадио посао за који је био плаћен; али је онда близу памети и да, ако је заиста тако било, то није постигао сам. Будући да Ариф Мамадов, бивши азербејџански дипломата а сада противник режима у Бакуу, тврди како делегација његове земље у СЕ има на располагању 30 милиона евра само за потребе лобирања у телима ове институције, закључак се намеће сам од себе.
Линтнер, пак, у време обухваћено истраживањем OCCRP више није био у ПССЕ, али је наставио да одржава раније успостављене везе с Азербејџаном, на пример кроз оснивање друштва за унапређење немачко-азербејџанских односа у Берлину (на чији рачун се на крају слило близу 820.000 евра нејасног порекла), те користи сваку прилику да власти у Бакуу представи у што бољем светлу. Као, рецимо, после председничких избора 2013, када је изјавио да су они одржани у складу са „немачким стандардима“.
Ако се у случају бивших функционера СЕ, институције без реалне политичке моћи, прича врти пре свега око нарушених етичких стандарда, у случају ЕБРД-а ствар је компликованија. Под лупом се нашао Калин Митрев, бугарски представник при тој банци, за кога се тврди да му је на рачуне у Бугарској и Швајцарској уплаћено најмање 425.000 евра пропраних у азербејџанском вешерају; он, међутим, инсистира да је у питању надокнада за консултантске услуге обављене у периоду кад није био ангажован у ЕБРД, где је иначе од 1996. наовамо провео дванаестак година. Свеједно, против њега је у Софији промптно отворена истрага, док бугарска влада и ЕБРД настоје да одговорност за одлуку о будућем статусу Митрева у банци пребаце једно на друго.
Овај случај има и очигледне личне и породичне импликације, јер је супруга Митрева нико други до генерална директорка Унеска Ирина Бокова; Митрев чак тврди да је права мета она, а не он. На другој страни, ту су потенцијалне политичке и финансијске реперкусије, с обзиром на то да је ЕБРД на корак до тога - одлука ће пасти у октобру - да Азербејџану одобри 500 милиона долара вредан кредит за градњу деонице будућег Трансјадранског гасовода којим би азербејџански гас требало да стиже до Италије, и даље до западне Европе. Одобравање овог зајма би, стога, у ситуацији кад се на рачун Азербејџана износе нове озбиљне оптужбе - мимо оних одраније познатих, а које се тичу пре свега дугогодишњих и систематских тешких кршења људских права и слобода у тој земљи - неминовно било схваћено као амнестирање режима у Бакуу за све почињене и будуће неподоштине. Оно, јесте мало незгодно... Али, знате како је: ни људска права се не сипају у трактор.