УСПОН ЈЕДНОГ ЧОВЕКА И ПАД ЈЕДНЕ ЗЕМЉЕ

Три деценије од Осме седнице

Nin - - Садржај -

Данас ће се са тезом да је Југославији одзвонило знатно раније сложити и они који су у та два превратничка дана – 23. и 24. септембра 1987. на Осмој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије били безусловно на страни Ивана Стамболића, тада председника Председништва Србије. Ствари су посве једноставне, не може се тек тако срушити нешто што већ претходно није било расклимано.

Три деценије у историјском смислу свакако није период након ког се могу изрицати дефинитивни судови о неком догађају. Али, свакако јесте време у коме се неке чињенице могу редефинисати и учинити разумљивијим у контексту времена у коме су се догодиле, и јесте раздобље у коме се могу развејати чаршијски стереотипи који су протоког времена безмало постали аксиом. Ништа другачије није ни са фамозном Осмом седницом Централног комитета Савеза комуниста Србије која се узима као гранични догађај који је даље функционисање Југославије учинио потпуно немогућим и најавио крвави распад земље.

Немогуће је а не запитати се зашто се на овим просторима историја циклично понавља у свом најциничнијем и најбруталнијем облику, а то подразумева да политичко размимоилажење нужно значи и физичко уништење противника, дојучерашњег блиског пријатеља, кума или чак члана породице… Истовремено, незаобилазно је и питање зашто је Србија тако често пред избором да мора да испоручи оно што не може дати да јој се не би догодило оно што не може преживети. Јасно је да је тада баш као и сада реч о Косову и да је у ове три деценије произведено толико историје да се било које решење не чини једноставним.

Зато се прича о Осмој седници спаја у повест о судбини једне земље, српском неразумевању ширег контекста историјских догађаја, бестијалности једног човека – Слободана Милошевића и трагедији његовог до тада најбољег пријатеља, заштитника, ментора и протежеа Ивана Стамболића.

Почетком осамдесетих расправљало се о могућности да се Југославија придружи ЕЕЗ али су старији партијски кадрови закључили да је то регионална организација, а Југославија као лидер несврстаних глобална сила

За ове три деценије наслушали смо се разноразних интерпретација Осме седнице, али је чињеница да су претпремијеру ове драме чиниле три ствари: једна метафорички изречена кабинетска опаска председника Градског комитета Савеза комуниста Београда Драгише Павловића о „олако обећаној брзини“решавања косовског питања, једна насумично изговорена реченица која је у Косову Пољу 24. априла те ’87. „излетела“Слободану Милошевићу о томе како Србе више нико не сме да бије, након чега ће постати верник косовског мита који ће му на концу доћи главе и Стамболићево помало наивно несхватање да је у српској политици све дозвољено, па и убиство најбољег пријатеља. Све што се догодило након тога је успон једног човека и пад једне земље.

Политички узлет Слободана Милошевића постао је вертикалан, а пад Ивана Стамболића окомит. Разуме се, већина београдских медија бесомучно је понављајући фразу из Косова Поља обезбедила Милошевићу статус наводно неприкосновеног заштитника српских националних интереса. У оваквом развоју догађаја у предвечерје Осме седнице концепција Ивана Стамболића, који се залагао за мекано решење косовског питања у које би биле укључене све југословенске републике, није имала никакве шансе.

Историчар Љубинка Трговчевић, у то време члан Председништва Републике Србије и учесник Осме седнице, за НИН објашњава да је Стамболићев хендикеп било пријатељство са Милошевићем и уверење да му његов штићеник неће „забити нож у леђа“. Иван је читаво време веровао да ће се ситуација смирити, да ће на крају доћи до преокрета. Средином септембра постао је свестан да је сукоб неизбежан, али је у данима пред саму седницу одавао утисак скрханог и одсутног човека. Био је разапет између Драгише Павловића и Слободана Милошевића, при чему му је овај други био ближи, али се није слагао са његовим методама“, каже позната историчарка и додаје да је уочи самог поласка на седницу Стамболић сарадницима рекао да гласају по сопственој савести. „Иван је такође био за реинтеграцију Србије, уставне промене, али су се његове методе драматично разликовале од Милошевићевих. Стамболић је чак договорио са Аземом Власијем и Каћушом Јашари уставне промене које је косовско руководство требало да објави. Мој утисак је да је Милошевић због тога убрзао догађаје, исфорсирао Осму седницу како би спречио такав сценарио. Иначе, распад Југославије је био неминован и да је Иванова струја победила. Дезинтеграциони процеси већ су отишли предалеко, али то би био договорни разлаз. Убеђена сам да Стамболић не би дозволио да дође до рата, макар се Косово и Војводина одвојили“, каже Трговчевићева.

Сдруге стране, Радош Смиљковић, један од функционера ЦК СКС који је подржавао Милошевићеву опцију, Стамболића види сасвим другачијим очима. Он за НИН каже да је тадашњи председник Председништва Србије испливао као кадар једне комунистичко-династичке породице којој је иманентна била антисрпска позиција. „Тачно је да је и Иван био за реинтеграцију Србије, али се онда поставља питање зашто то није урадио? Одговор је једноставан - није имао снаге. Уосталом, Стамболић је дошао на таласу једне политике којој је одзвонило, која није примећивала да је Тито умро. Познавао сам и Драгишу Павловића и могу вам рећи да се бар са половином Иванових ставова није слагао, али је био везан за Стамболића и следио је партијску хијерархију. Морало се радити брзо како би се спасло оно што се спасти може, а искрено, није се много спасло. За то одговорност сноси старија генерација српских комуниста која је ћутке прихватала идеју разбијања Југославије. Да се није десила Осма седница, Србија би изгубила и Војводину. И да није било Милошевића атмосфера у друштву избацила би неког другог, а исход би био исти”, сматра Смиљковић.

Још један од Милошевићевих првобораца, Борислав Јовић, говорећи једном приликом за Радио слободну Европу о Осмој седници, изнео је занимљиво гледиште. „Где су Стамболић и Павловић погрешили? Погрешили су што су покушали рушење Милошевића на косовском питању на којем су они имали врло танак став у односу на вољу народа. Да је то било неко друго питање, можда би они балансирали и победили”, казао је тада Јовић. Милошевићева грешка, показаће време, била је много већа. На таласу нарастајућег популизма његова амбиција многоструко је надилазила његове способности, а положај Срба и Црногораца на Косову решавао је батином.

Са ове временске дистанце рекло би се да Стамболићев грех лежи баш у томе што је свог пријатеља и штићеника још од времена директоровања у Техногасу, том инкубатору партијских кадрова, потпуно потценио. Дубоко уверен у Милошевићеву лојалност коју је овај, истина, дуги низ година испољавао, Стамболић је превидео да за противника има вероломног, амбициозног и у партијским сплеткарењима врло оперативног Милошевића. Биће да је ова последња особина Милошевићу помогла да као повод за обрачун са Стамболићем искористи оно што је Драгиша Павловић изговорио на конференцији за новинаре након Милошевићевог наступа у Косову Пољу. „Неуравнотежене речи само стварају

хистерију која чини ствари само лошијима, а не решава проблем. Простор за решење косовског проблема сада је тако сужен да и најмања грешка може бити трагична за Србе и Црногорце, за српски народ и целокупну стабилност у Југославији”, рекао је тада Павловић, а Милошевић је, непогрешиво препознајући антиалбанско расположење и наталожене фрустрације у Србији узроковане њеним заиста неодрживим и апсурдним уставним положајем, зајахао талас који је однео све који су макар заличили на кочничаре „олако обећаној брзини“. Такво супротстављање шефа београдских комуниста политици ЦК СКС и њеном лидеру Милошевићу било је тада незамисливо и чист „зицер“који овај није пропустио.

Новинар и публицист Слава Ђукић за НИН каже да кривицу за Милошевићев успон сноси управо Стамболић. „Иван је измислио Слободана. Да га није подржавао и протежирао, Милошевић би остао банкар или у најбољем случају директор неког предузећа.“

Сасвим је јасно да се Осма седница није догодила преко ноћи. Данас би се већина актера овог догађаја можда могла и сложити да њен заметак лежи у Уставу из 1974. године када је Србија доведена у неравноправан положај, јер су аутономне покрајине безмало добиле све државне прерогативе, а руководство Србије ћутке прешло преко тога. Опет, невоља је што се у тих 13 година и те како могло наћи решење које би бившу државу не само поштедело бруталног сукоба, већ би је, сасвим могуће, одвело у породицу развијенијих земаља Европе. „Почетком осамдесетих расправљало се о могућности да се Југославија придружи Европској економској заједници (ЕЕЗ – претеча ЕУ) и то у пакету с Грчком. Долазили су министри спољних послова ЕЕЗ који су Југославију видели као трговински мост према Русији. Штавише, преписивали су нека наша решења с обзиром на то да смо били федерација. Истина, било им је јасно да друштвена својина није компатибилна са приватном, али су предлагали да преузмемо оно што нам одговара и будемо придружени члан. Водио сам Маргарет Тачер у посету Железари у Смедереву. Говорила је да треба да производимо шрафове и ексере, чудила се што не види краве на тако плодној земљи, причала о сточарским крајевима у Велсу… Све у свему, млађи кадрови су били за придружење ЕЕЗ, али су преломили старији – Никола Љубичић, Стане Доланц, Веселин Ђурановић, Фадиљ Хоџа и остали који су закључили да је ЕЕЗ регионална организација, а Југославија као лидер несврстаних глобална сила“, сведочи за НИН Радоје Стефановић, који је у време Осме седнице био председник Привредне коморе Србије и један од оних који је подржавао Стамболићеву опцију. Он сматра да би улазак у ЕЕЗ у најмању руку довео до мирне конфедерализације државе, те да се Југославија у таквим околностима можда не би ни распала.

Зашто је испуштена прилика која би читаву једну генерацију политичара одвела у историју тема је за неку другу расправу, али остаје и чињеница да је оваква могућност деценијама скривана од јавности. Може се лако замислити да је у тих 13 година испуштена бар још једна колосална шанса, а вероватно није ни била једина.

Није посебна памет закључити да су у тих готово деценију и по супротности које су нагризале Југославију нарасле до тачке када су драматични догађаји почели да добијају на убрзању и да су ствари по себи кренуле својим путем без обзира на нечије добре или лоше намере. У таквим околностима Милошевић је препознао значај неколико фактора. Најпре, припремајући коначни обрачун, много пре Стамболића почистио је медијску сцену од неподобних и још у време док је био председник ГК СКС,

подјармио једну од главних полуга – Политику. Медијски батлерај у служби једне промашене идеје, која није била у стању да сагледава глобалне догађаје и дежурне националне нарикаче, претворили су рубрику Одјеци и реаговања у место где су окончани професионални животи многих часних људи. Михајло Ерић, тадашњи главни уредник информативног програма Радио Телевизије Београд каже да је, међу осталима, жртва такве харанге био тадашњи директор Политике Иван Стојановић, частан човек и изузетан професионалац. „Нисам био ни Милошевићев ни Стамболићев човек, уредник сам постао у време Драже Марковића. Стамболић се никада није мешао у уређивачку политику телевизије. Иван је био мекши, Слободан много жешћи. Притисак сам почео да осећам посредно, када нам је Никола Љубичић замерио да се много бавимо приватлуком уместо да негујемо тековине револуције. Иначе, свачега је било око те Осме седнице. Једном је Бора Јовић звао нас уреднике и питао шта мислимо да треба да ради. Рекао је да га зову да буде уз Слободана, али да му то личи на стаљинизам. С друге стране, казао је, Иван је превише мекан. Не знам како се определио, али испало је да је изабрао победника. Неговали смо на телевизији дијалог и право на различито мишљење. Пуштали смо коментаре Јелене Ловрић, али смо и директно преносили догађај у Косову Пољу јер смо мислили да је то ствар која ће бити гледана. Притисци су бивали све јачи, редакција се одупирала, али су Митевић и Вицо покушавали да осуде то што смо фаворизовали политику различитих мишљења. Расправа на једном партијском састанку је трајала 130 сати. На крају су нам замерена другачија гледишта од оних која је имао Централи комитет. Временом редакцију су кренули да напуштају професионалци, а Милошевић је почео да доводи људе као што су Крсте Бијелић, Мила Штула, Драгољуб Милановић… Што се мене тиче, Милошевић је спречио да будем министар информисања у влади Анте Марковића”, прича Ерић.

Опет, Смиљковић тврди да ни Стамболић није био без озбиљне логистике својих људи на важним функцијама и да се и те како припремао за коначни обрачун. „Током тог лета, дакле, уочи Осме седнице, позвао ме рођак да ми пренесе поруку из Стамболићевог окружења да се повучем јер ће бити хапшења“, тврди Смиљковић.

Још једна ствар која ће Милошевићу донети превагу је то што је моћним људима чији је политички живот био на издисају омогућио повратак на политичку сцену. Конкретно, можда пресудну улогу на Осмој седници одиграла су два генерала - Никола Љубичић, човек од највећег Титовог поверења и Петар Грачанин кога ће Милошевић у наредне две године наградити баш позицијом Ивана Стамболића – од 1987. до 1989. био је председник Председништва Србије. Управо ова двојица ће на проширеној седници Председништва ЦК СК неколико дана уочи Осме седнице својим ауторитетом на Милошевићеву страну превући оне неодлучне и омогућити му да тесном већином победи. Већина НИН-ових саговорника сматра да је на Осмој седници пред ТВ камерама само формализован резултат управо са проширене седнице Председништва. Напослетку, значајну улогу одиграла је и Мира Марковић која је обезбедила подршку дела универзитетске елите. „Памтим да сам срела Слободана Унковића који ми је рекао да му је незгодно да говори на

Загрљај пре политичке егзекуције:

Дубоко уверен у Милошевићеву лојалност, Стамболић је превидео да за противника има вероломног и у партијским сплеткарењима врло

оперативног политичара

Изјава која је скупо коштала Драгишу Павловића: Неуравнотежене речи само стварају хистерију која чини ствари лошијима, а не решава проблем

Епилог: Чувена реченица Слободана Милошевића „ако не знамо да радимо, знамо да се бијемо“спроведена је почетком деведесетих у дело

Главобоља: Многи су на седници имали написана два говора у зависности од тога ко победи

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.