ЗАДРУГАРИ ИЛИ ПАРТИЈСКИ ДРУГАРИ
Пројекат „Задруга у сваком селу“
Истрајан у намери да држава уђе у свако српско село, министар Милан Кркобабић се заправо све време понаша као председник ПУПС-а, јер су његове акције усмерене на старију популацију и становништво у руралним подручјима
Шта је заједничко мештанима села Градац из општине Рашка и житељима Девча, крај Мерошине? Први су у акцији „52 поште за 52 недеље“, у септембру 2016. добили нову пословницу у центру села, док су други 30. јуна ове године у оквиру пројекта „500 задруга у 500 села“добили земљорадничку задругу. Идејни творац обе акције је Милан Кркобабић, који је као министар без портфеља задужен за регионални развој и координацију рада јавних предузећа, изгледа само наставио тамо где је стао као директор Пошта Србије.
Иако јавна предузећа и регионални развој на први поглед немају много додирних тачака, Кркобабић је успео да их повеже у трећој, врло сличној акцији: „Држава Србија у селима Србије“. У новембру 2016. потписано је 11 протокола о сарадњи Пошта Србије са три града (Врање, Вршац, Нови Пазар) и осам општина (Сврљиг, Баточина, Књажевац, Бољевац, Деспотовац, Прешево, Брус и Мерошина). У име тог јавног предузећа споразум је потписала директорка Мира Петровић, иначе чланица Главног одбора Партије уједињених пензионера Србије, чији је Кркобабић лидер. „Данас су то Поште Србије, сутра можда Србијашуме“, најавио је тада Кркобабић додатни ангажман још неких јавних предузећа. Он је објаснио да је циљ акције да становништву 55 најудаљенијих села у земљи једном недељно „доведе на праг лекара, општинског службеника и поштара“, што само по себи није лоше.
Али, много недоумица се крије иза ове наизглед друштвено одговорне акције. Нејасно је на који начин је
изабрано баш ових 11 локалних самоуправа и како су њихови челници одлучили у којих пет села ће једном недељно по три сата радити трочлана екипа. Јер, замишљено је да локална власт обезбеди чиновника и лекара из тамошњег дома здравља, док Пошта обезбеђује возило. Истрајан у намери да држава уђе у свако српско село, Кркобабић се заправо све време понаша као председник ПУПС-а, јер све поменуте акције као да су усмерене на старију популацију и становништво у руралним подручјима.
Бојан Клачар, директор Цесида за НИН каже да је читав тај концепт политички обојен, јер се таргетирају циљне групе које се баве пољопривредом и живе на селу и неразвијеним подручјима, а то је обично старија популација. Конкретно, држава ће за развој задругарства у наредне три године издвојити 25 милиона евра подстицајних средстава, а процедуре за одобравање тог новца нису баш претерано ригидне. „Треба пажљиво испратити тај процес и разлучити добре ефекте таквог начина подстицања задругарства. Један од аларма у коришћењу тих средстава може бити ако новац масовно добијају новоосноване задруге“, истиче Клачар.
Притом, по закону то није забрањено. Јер, програм подршке који је Влада усвојила за развој задругарства не забрањује новооснованим задругама да учествују на конкурсу. Буџетом за 2017. за те намене је издвојено 200 милиона динара или више од 1,6 милиона евра. А подаци министра без портфеља задуженог за регионални развој и рад јавних предузећа показују да су први добитници управо новоосноване задруге.
Пројекат „500 задруга у 500 села“практично је почео 11. августа, када су потписана прва два уговора. Пољопривредној задрузи Заплањски засад Гаџин Хан уговором је додељено 5,9 милиона динара за производњу, прераду, паковање и пласман лековитог биља, док ће Пчеларска задруга Би купер Девча из Мерошине добити 6,24 милиона динара за формирање пчелињака. И једна и друга задруга основане су овог лета. Према подацима Агенције за привредне регистре, задруга Заплањски засад основана је 19. јула, док је Би Купер у АПР-у регистрован 30. јуна ове године.
Крајем августа земљорадничка задруга Бумбари Цекавица из Лебана, чланица Задружног савеза Србије, од државе је добила 12,5 милиона динара подстицајних средстава. У овом случају реч је о већ постојећој задрузи, која је основана 26. марта 2008. Новац ће бити потрошен за производњу и пласман пољопривредних производа, изградњу пластеника на површини од два хектара, набавку додатне опреме за пластенике, проширење обима пословања задругара и отварање нових радних места, чуло се приликом потписивања овог уговора.
Комплетан програм спроводи Кркобабићев кабинет, али истовремено и контролише спровођење овог програма. Програм предвиђа да Комисија (коју формира Кркобабић) у року од 60 дана по истеку рока за испуњење уговорних обавеза, спроведе контролу. Уколико посумња у неправилности Комисија предлаже министру Кркобабићу да о томе обавести Пореску управу, Министарство унутрашњих послова и друге надлежне органе.
Максималан износ који на конкурсу може да се добије је 12,5 ми-
лиона динара. Притом, тај износ је предвиђен као подстицај за већ постојеће земљорадничке задруге. Нешто мања средства, највише 6,25 милиона динара или око 50.000 евра могу да добију новоосноване земљорадничке задруге.
У програму се експлицитно наводи да право на коришћење бесповратних средстава имају групе индивидуалних регистрованих пољопривредних газдинстава, која желе да формирају земљорадничку задругу и „која за то имају подршку локалне самоуправе“. За већ постојеће задруге важно је да немају дугове према држави за порезе и друге дажбине, као и да нису у поступку стечаја или ликвидације.
Услови за добијање ове бесповратне новчане помоћи од државе о којој одлучује Комисија - коју, опет, формира Милан Кркобабић - уопште нису ригорозни. Довољно је да се неколико пољопривредника удружи и да у Агенцији за привредне регистре оснују задругу. Услов је и да су платили локалне таксе, као и да им у року од једне године пре подношења пријаве није изречена правоснажна мера забране обављања делатности. Рачун подносиоца пријаве не би смео да буде у блокади од 1. јануара 2017.
Аграрни економисти, са друге стране, не мисле да је овај програм сам по себи лош. Миладин Шеварлић чак сматра да је идеја, у начелу, добра. Он међутим, сматра да је износ средстава која се додељују врло мали, као и да ће га у највећој мери добијати задруге којима суштински није основна пољопривредна делатност.
„Прве две задруге које су добиле бесповратна средства баве се пчеларством и лековитим биљем. За то нису потребна нека велика улагања, као што су на пример неопходна за производњу малина. Та производња, да би била профитабилна, подразумева и градњу хладњаче, а за то је потребно најмање два милиона евра. А за целу ову годину планирано је да држава на те намене потроши 1,6 милиона евра. Ако је укупан програм 25 милиона и траје укупно три године, питам се колико задруга ће уопште тај новац и добити, јер је буџет за ову годину врло скроман. Тешко је изводљиво да се у наредне две године бесповратно подели по више од 11 милиона евра“, каже Шеварлић.
Он сматра и да начин реализације није довољно транспарентан. Друга мана је то што услов за добијање подстицаја није обавезно ангажовање пољопривредних стручњака у тој задрузи. Апсурдно је, каже, да лаици, који никада нису ни чули ништа о задругарству, располажу тим новцем. Шеварлић истиче и то да се у њиви и штали не остварује профит. Он је или у преради, или у промету. А за то су неопходна много већа улагања, како би се изградили прерађивачки капацитети, хладњаче и силоси.
„Мора се обезбедити повезивање, једино тако може да се направи одрживи пословни план који ће задругарима да донесе зараду. Не могу задруге да буду изолована плутајућа острва, као што је то сада случај“, упозорава Шеварлић и примећује да је додатни проблем што у Србији нема задруга младих пољопривредника. Потенцијално су, закључује, сви чланови задруга пензионери.
А да то није и одговор на питање зашто је и ову акцију осмислио министар који је уједно и лидер ПУПС-а?