ПОВРАТАК ВЕРБАЛНОГ ДЕЛИКТА

Утицај твита на председника Србије

Nin - - Садржај - САНДРА ПЕТРУШИЋ

Све очитија је намера власти да се комуникација на друштвеним мрежама, која јој није по вољи, третира као вербални деликт. А изменама Кривичног закона и увођењем дела прогањања створен је и правни оквир за то

Упокушају да образложи сву генијалност сопствене одлуке да подржи Харадинаја као премијера Косова, Александар Вучић је извукао свој главни аргумент – грозну опозицију. „Немојте о патриотизму лекције да држе Јанковић, Пајтић и Обрадовић”, узвикнуо је, а потом и више пута као рефрен поновио, иако ником није било јасно какве то везе има са темом конференције. Добро, сви су навикнути на такве иступе, али помињање Пајтића је баш деловало чудно, нарочито имајући у виду да је комплетна Вучићева свита наставила да прозива лик и дело човека који нити је лидер неке опозиционе странке, нити је то био у време када се одлучивало о Косову, а понајмање је тренутно у прилици да буде фактор нестабилности у љубавној причи са Харадинајем.

По свему судећи, у улози мете се нашао због злочина над злочинима у ком је учествовао тог дана – објавио је твит који се председнику СНС-а, а формално и осталих грађана, није свидео. „Да је неко, до пре само коју годину, направио Владу са Харадинајем, Вучић би му лично заложио ломачу. Ал’ тад је био млад, ни пет банки”, написао је Пајтић и тиме директно и преко реда ускочио на листу државних непријатеља са друштвених мрежа које би требало хапсити или на неки други начин сатрти. Због тога не би требало да нас чуди уколико у наредним данима Небојша Стефановић и Александар Вулин, по до сада већ лепо увежбаној кореографији, затраже од тужиоца да реагује јер „Пајтић без доказа оптужује председника да је убица”. Или, уколико Вучић закључи да му је потребна још једна сеанса на Хепију и покаже нам и Пајтићев твит у блоку познатом под

називом „утицај Твитера на председников нервни систем”.

Можда то и не би било лоше пошто је Вучић током претходне емисије прескочио неколико веома битних твитова иако је дошао баш добро припремљен. Уз већ антологијски ламент над мислима Сергеја Трифуновића, сасвим спонтано извадио је папире и прочитао разговоре потпуно непознатих људи, па смо сазнали да је неко некој Тијани рекао: „А сад смрадови вратите се у ректум своје мајке курве”, али нисмо сазнали да се слични шаљу, рецимо, и поверенику Родољубу Шабићу који је такође истакнути државни службеник. А шаљу се и звуче овако: „Ти, неуспели абортусу не би требао никога да вређаш. Ти, неуспели абортусу, треба да си неутралан. Тебе, неуспели абортусу, треба стрпати у затвор”. Или овако: „Напушиш се свим ’ботовима’ а знаш колико нас има и самим тим си свестан колико је то километара курца. Гузољубе Швабићу шпијуну и издајниче”.

Када смо већ дошли у ситуацију да председник злоупотребљава медије са националном фреквенцијом да би се свађао са твитовима, можда ће нам се посрећити и да објасни у ком смеру ће тај рат ићи. Наравно, нико не очекује да ће оптужити сопствене ботове и да ће се згрозити над речником који користе за дискусију са Шабићем, али ће нас бар можда информисати да ли поново уводи вербални деликт. И да ли ће од сада све твитове који нису написани у режији СНС-а третирати као што је Тито третирао кафанске приче које му нису биле по вољи и због којих се завршавало на Голом отоку. И како се у све то уклапа његова исповест из Мајданпека, када се новинарима пожалио на претњу опаког Трифуновића и појаснио да је на државним органима да се тиме баве, али и да би Тужилаштво до сада „пола државе похапсило” да је реч о било коме од тих који су те претње изрекли, а да је изгледа то дозвољено када је о њему реч.

Ако погледамо ко је до сада похапшен због твитова и ставова на друштвеним мрежама онда Вучићева угроженост и не делује баш уверљиво. У интервјуу који је пре три године дао Б92 и у ком је најавио да „за две године излазимо из кризе” осврнуо се и на Твитер и рекао да га слабо прати, али да му је драго што тамо има и занимљивих ствари: „Највише ми се допало оно око мог летовања, када лежим на неким ексерима”. За то време само у Београду је 15 људи приведено или саслушано у Одељењу за јавни ред и мир београдске полиције, пошто су осумњичени за ширење панике на друштвеним мрежама током мајских поплава. На информативни разговор је приведен новинар Павле Ћосић који је на свом фејсбук-профилу збиља позивао на убиство Вучића и Томислав Ловрековић који је обожаваоцима Вучића рекао да праве „култ помахниталом и поремећеном човеку”.

Привести све те људе није био баш лак задатак пошто на основу важећег Закона о јавном информисању друштвене мреже немају статус „Титових кафана“и да не би смеле да имају. Нису ни у складу са међународним правилима јер су још 2011. она утврђена у Заједничкој декларацији о слободи изражавања и интернету и потписали су је специјални известилац УН за слободу изражавања и мишљења Франк Лару и представница ОЕБС-а за слободу медија Дуња Мијатовић, као и представници Организације америчких држава и Афричке комисије за људска права и права народа. Том декларацијом је утврђено да се не може имати исти приступ другим средствима комуникације и интернету, а да би ефикасно средство за ограничавање неприхватљивог говора на интернету била саморегулација. Или, како је то објаснила Share фондација: „Имајући у виду све аспекте положаја дигиталних медија, од изузетне је важности да ове платформе и у будућности остану ван регулаторног оквира који је осмишљен пре свега за традиционалне медије. Као што смо могли да видимо, покушаји да се друштвене мреже, блогови и сличне платформе ставе под регулацију су више него очигледни. Како би корисници могли и даље слободно да користе ове платформе за размену идеја, мишљења и информација, неопходно је развити и промовисати саморегулаторне механизме и тај процес треба да карактерише учешће цивилног друштва, компанија и других релевантних актера”.

Међутим, од када је „Србија изашла из кризе” па је Вучић успео да нађе време за Твитер, хапшења су добила на убрзању без обзира на наведене препоруке. Најдрастичнији пример свакако представља Милорад Николић из Црвенке који је ухапшен само због СМС поруке коју је послао пријатељу и која је садржала критику на рад Вучића, након чега је присилно хоспитализован и према речима његовог адвоката умро под недовољно разјашњеним околностима. Најбизарније је без сумње привођење два функционера ДС-а у Прокупљу због графита који нису написали али на којима је стајало „Лажеш, Вучићу”. А најсвежији, хапшење мајке и ћерке из Крушевца због „претњи Александру Вучићу и Братиславу Гашићу на Фејсбуку” представља пример угрожености Вучића у односу на остале „због којих тужилаштво одмах реагује”. Те две даме су у мају објавиле личне податке новинарке Данаса Катарине Живановић као оглас за проституцију, али је у тужилаштву речено да „нема основа за пријаву”. Наравно, основ за реаговање се одмах пронашао када су „озбиљно запретиле” нашим командантима

Да ли ће се од сада сви твитови који нису написани у режији СНС-а третирати као што је Тито третирао кафанске приче и због којих се завршавало и на Голом отоку

оружаних снага. И што је најгоре, пасивност надлежних органа у односу на озбиљно праћење и угрожавање Катарине Живановић и Тужилаштво и актуелна власт могу да оправдају чињеницом да је Кривични закон у међувремену промењен и да су се тек сада стекли услови да Тужилаштво реагује. Али се та иста пасивност у односу на претње Шабићу не може правдати јер су претње упућене њему изречене после доношења закона. Тако да између та два примера можемо да пратимо следи ли нам вербални деликт и да ли свима или само онима који не воле великог вођу.

У јуну месецу ове године на снагу је ступило новоуспостављено кривично дело прогањање из члана 138а Кривичног законика. Најављивано је као мера у спречавању пре свега полног узнемиравања и насиља над женама, на тај начин је и вођена јавна расправа, а у пракси је формулисан тако да се под њега може подвести све и свашта (покушај да са другим лицем успостави комуникација путем средстава комуникације, прети нападом на живот, тело или слободу другог лица или њему блиског лица, предузима друге сличне радње на начин који може осетно да угрози лични живот лица према коме се радње предузимају). Дакле, створен је правни оквир да власт по цео дан урла на Тужилаштво, као што су претходних дана то многи радили („Не само што очекујем да ће Тужилаштво да реагује, већ се питам зашто до данас није реаговало”, Миленко Јованов из СНС-а) не само кад је неком од њих путем „средстава комуникација” прећено већ и кад се неко дрзнуо пишући им твит да ступи у нежељену комуникацију са њима.

На питање шта овај члан закона конкретно значи и да ли је то пут ка вербалном деликту, др Ђорђе Кривокапић, асистент на Факултету организационих наука и програмски директор Share фондације каже: „Када погледате овакво дело могуће је да скоро сваку конфликтну комуникацију на мрежи подведете под радњу кривичног дела значајно проширујући поље ’вербалног деликта’. То је са једне стране добро јер омогућава заштиту загарантованих основних вредности попут живота и личности у новоуспостављеном дигиталном окружењу али са друге стране може бити ризично јер се од стране система може злоупотребити као инструмент застрашивања грађана и обесхрабривања слободе говора и критике јавних функционера и других који заслужују пажњу јавности. Услед тога неопходно је радити пажљив мониторинг примене овог дела од стране правосуђа како селективна заштита и злоупотреба права не би прошле незапажене. Власт је дужна да одговори на питања била она постављена поштом или Твитером. Функционери су дужни да трпе непосредан однос са јавношћу и као јавним личностима граница ’прогањања’ мора у погледу њих бити знатно виша, нарочито ако грађани успостављају контакт и постављају питања у вези са њиховом надлежношћу. Са друге стране свака претња напада на живот и тело треба бити преиспитана и процесуирана уколико је стварна”.

А све то ће пажљиво морати да извага независно Тужилаштво под паљбом љутих напредњака који вичу „хапси”. И све то мора да уреди у пракси још независније правосуђе. Неће им бити лако, али неће ни нама.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.