ВЕЛИКИ ПРАСАК И ВЕЛИКИ ПРАЗНИК
Миксер хаус у Сарајеву
Прва јавна промоција књиге Радивоја Цветићанина „Константиновић. Хроника“, окупила је у Сарајеву Емира Хаџихафизбеговића, Миљенка Јерговића, Светислава Басару, Милета Стојића... и један догађај претворила у емотивни доживљај
Без Емира Хаџихафизбеговића, Ивана и Маје Лалић, Алмира Курта КУГЛЕ...не би било Миксер хауса који од 8. септембра постоји у Сарајеву. Без свих њих и Бранислава Грубачког Гуте (оснивач Новог оптимизма), не би се у тек отвореном Миксер хаусу у Сарајеву, у суботу 9. септембра уприличила прва јавна промоција књиге Радивоја Цветићанина Константиновић. Хроника.
Емотивни сусрет са Сарајевом почео је у хотелу Босниа где је београдску екипу – Радивој Цветићанин, Светислав Басара, Грујица Спасовић и Зоран Пановић, Јасмина Врбавац са РТС и ауторка ових редова – дочекао глумац Емир Хаџихафизбеговић да би ручао са нама. Емир је дебело заглавио прошле ноћи када је свечано отворен Миксер хаус, у друштву Рамба Амадеуса, Уроша Ђурића и Жике Тодоровића. Каже, не зна ко га је од њих више забављао, ко је духовитији. Треба одмах рећи да Миксер хауса не би било да Емир није предложио Ивану Лалићу да се ова кућа културе и забаве нађе на сарајевској адреси, а за НИН Емир објашњава:
„За мене је отварање Миксер хауса у Сарајеву остварење једног сна који смо Иван и Маја Лалић, и ја, почели сањати пре годину дана. Када сам им предложио да се Миксер хаус отвори у Сарајеву изгледало је као мала шала о огромном пројекту. Та мултимедијална прича мења културни идентитет и града Сарајева и битна је за целу регију. Сама чињеница да је на отварању Миксер хауса било 500 људи из Словеније, Македоније, из Београда, плус Сарајлије, говори како је поздрављен такав концепт који не потпада само под ту петпарачку флоскулу хармонизација односа. Ми, културњаци од престанка рата, сарађујемо без икаквих проблема. Међутим, широко чело које прокопа култура, политика одмах затрпа. Као да их је страх од конкуренције, па
зато, вероватно, и издвајају тако мало за културу. Страх их је од културних радника који стварају култивисани амбијент у коме ће се борити против примитивизма. Смета им културни амбијент у коме се они не осећају добро и зато је Миксер хаус важан јер је то борба против примитивизма. Отварање Миксер хауса је победа енергије која не пристаје на лоботомију.
Сам избор Миксер хауса за промоцију књиге о Радомиру Константиновићу показује да љубав, емпатија, морал, етика... све оне категорије које су збрисане у годинама које су појели скакавци, сада су се поново успоставиле.“
У свеже обликованом простору где је стотинак столица било мало за све придошле, више од сат времена пажња је била усмерена на госте из Београда, Сарајева и Загреба, које је спојила књига Радивоја Цветићанина. Као да су се духом надметали писци Светислав Басара из Београда и Миљенко Јерговић из Загреба, разноврсним подацима допуњавали се сарајевски песник Миле Стојић и београдски новинар и некадашњи амбасадор Србије у Босни и Херцеговини Грујица Спасовић. Сигурни модератор био је београдски колумниста Зоран Пановић, а свима је било заједничко огромно поштовање за оно што је након пет година рада, произвео новинар и писац, некадашњи амбасадор у Загребу, аутор ове књиге Радивој Цветићанин. Све је то потврдио и велики интерес сарајевске медијске сцене, бројни новинари, телевизијске камере, радио извештачи. Светислав Басара је препоручио ово дело као прву књигу у српској књижевности у жанру биографије, јер је написана онако како биографије треба да буду написане: „Темељно, обимно, на 800 страна, што је по мом мишљењу минимум за биографије о значајним личностима из историје.“
Миле Стојић закључује да је ова књига „јединствена књижевно-повијесна синтеза, упоредива, можда, једино с хронологијом о Мирославу Крлежи, Станка Ласића.“Грујица Спасовић је објаснио колико је значајно да се прва промоција Хронике догодила у Сарајеву, а књигу је оценио капиталном.
Усвом иронично духовитом маниру, рођени Сарајлија који од 1993. живи у Туропољу поред Загреба, Миљенко Јерговић је Константиновића описао као неку врсту српскога интелектуалног Марка Краљевића: „Треба само погледати ко се све данас позива на Константиновића и ко има потребу да своју реченицу подебља спомињањем његовог имена. То је једна фантастична галерија људи, од левичара... до Александра Вучића главом и брадом, и то не једном него више пута... Оно због чега је ова књига јако драгоцена је што је она на неки начин повратак Константиновића њему самом и његовом животу.
Говорећи о Радомиру Константиновићу, говоримо о човеку који је на најтемељитији могући начин поражен. Све оно за шта се Радомир Константиновић борио и залагао у свом животу, или готово све, доживело је свој пот-
Ми, културњаци од престанка рата, сарађујемо без икаквих проблема. Међутим, широко чело које прокопа култура, политика одмах затрпа. Као да их је страх од конкуренције Емир Хаџихафизбеговић
пуни животни, друштвени, културни и историјски пораз. Ова књига је заправо похвала и уточиште за тог пораженог Радомира Константиновића и она је због тога ужасно важна јер не допушта да се тај човек данас претвори у симпатичну и свима драгу авет.“
Не слаже се аутор књиге Цветићанин да је писао о пораженом човеку, али тај занимљив разговор наставио се после промоције у кафани Под липом, на Баш чаршији, где је све учеснике разговора и остале госте после трибине одвео Емир Хаџихафизбеговић.
У публици сам препознала и писца Горана Самарџића, сувласника књижарско-издавачке куће Бајбук. Рођени Сарајлија, па Београђанин, а од 1984. стално настањен у овом граду, каже да се поново уверио да је овај писац био елита елите, и као такав осуђен да буде у мањини: „Срећом, ова књига му је дала место које му припада.“
Сарајевски лик са највише занимања Алмир Курт, КУГЛА, професијама глумац, комичар, музичар, графички дизајнер, водитељ... додао је и функцију уметничког директора Миксер хауса. Радује се што је све почело концертом дечје филхармоније састављене од даровите деце из Загреба, Београда, Скопља и Сарајева, јер то говори да се рачуна на будућност. У изјави за НИН сублимира своја надања: „Због чињенице да је у последњих 25 година, интелектуална и било каква прогресивна мисао тотално обезвређена, утомљена и нестала, Миксер хаус постаје простор, место где ће се разговарати о свему што нас занима, што нас боли, што нас усрећује, о томе како прећи препреке које се постављају испред нас. Хајде мало да разговарамо о нама у име будућности наше деце. Поред свих страдања и свега што нам се десило, најгора ствар на коју су ме натерали, јесте да све своје знање усмерим на то да своје дете у старости гледам само преко скајпа.“
Извршни директор Миксер хауса, Иван Лалић, доживљава отварање ове куће као велики прасак и велики празник. А по његовим речима „много Сарајлија једногласно тврди да је овако нешто недостајало Сарајеву. И због тога, али многих других показатеља, мислим да је ово погођен пројекат.“
И кад смо већ код емоција, не бих да описујем колико су нас силно обузеле у то мало згуснутог времена колико смо провели у Сарајеву. Емир је на промоцији, где је читао одломак из Константиновићевог текста, имао на себи кошуљу Драгана Николића коју му је поклонила Милена Дравић после смрти свог супруга. Опростио се, заједно са целом салом, минутом ћутања од Љубише Самарџића, причао нам је те ноћи колико је волео Гагу и Бору Тодоровића, Сазнали смо и шта је учинио да се сачува и среди гроб Катарине Андрић, рођене Пејић, мајке Иве Андрића, а Јерговић нам је скицирао литерарни есеј о том гробу, који је тог јутра посетио на римокатоличком гробљу Светога Миховила у Сарајеву. Забавније је, дакако, било док смо се за столом изјашњавали о живима. Ујутру, дошао је Емир са поклонима за све нас који смо се враћали у Београд – баклавама са чувеним педигреом, који сам заборавила. Опростиће ми то, јер нећу заборавити љубазност и пажњу којом нас је обасипао.
РАДМИЛА СТАНКОВИЋ