РАЗМЕНА У НАТУРИ (ОТКУД МИ ТУ)
Срби у влади Харадинаја
Није се Ани Брнабић на Бледу случајно омакло да су Срби мањина на Косову и Метохији. Или, ако јој се и јесте омакло, то сигурно није случајно. Јер премијерка Србије је учесник у плану према коме ће политички представници Срба на КиМ имати да се понашају као мањинска партија
у независној држави. Није се ни Рамушу Харадинају омакло оних неколико речи захвалности на подршци и обећања да ће се једнако старати о свим грађанима Косова, али на српском језику. Проговорио је под притиском хашких оптужница за злочине Ослободилачке војске Косова, поновљених избора после којих би био још много даље од премијерског места, свестан пролазности своје улоге и упркос очекивањима бирача.
Ана Брнабић зна да је нова јавна хистерија о сарадњи Александра Вучића са Рамушем Харадинајем, који је за српско правосуђе ратни злочинац над цивилима, безазленија по рејтинг њеног шефа од могућности да се Српска листа - пројекат од државног интереса, што би рекао шеф Канцеларије за КиМ Марко Ђурић - понаша као искусна мањинска странка у мање или више консолидованом сувереном државном систему. Другим речима, Српска се листа понаша као да Косово јесте независно. А посета посланика те листе Београду, у дану када је од њихове подршке зависило изгласавање нове косовске и Харадинајеве владе, послужила је упокојењу немирних духова - оних које би уместо персонификације злочина у Харадинају пре морила све мања моћ Београда
да одлучује о било чему што долази испод Прешевске долине. Тако ни интерес Српске листе није био да онемогући формирање косовске владе, што је веома лако могла и то са изговором који би било тешко оспорити са моралног становишта - јер име новог косовског премијера колоквијално се користи као синоним за бруталност злочина над Србима, који се не морају посебно ни доказивати да би се памтили с обзиром на то да се Харадинај њима волео похвалити. Интерес тренутних српских представника у скупштини и влади Косова био је да се институционална криза реши да би се усвојио ребаланс буџета без кога предстојећи локални избори на Косову не би били могући. Отуд, између осталог, уцењивачки капацитет какав је мало када карактерисао странку националне мањине.
Срби са КиМ испреговарали су више од два министарства која им по тамошњем уставу припадају, и наводно формирање две нове српске општине од насеља која су била под управом већински Албанцима насељених општина. Не зна се тачно ко је од чега све одустао, а спекулисало се да су се у корист Српске нечега одрекли сви велики партнери у коалицији - осим ДПК и Алијансе за будућност Косова, њу чине и Иницијатива за Косово Фатмира Љимаја, још девет мањих партија, а сада и странка Беџета Пацолија.
У свом другом премијерском мандату (први пут је изабран 2004, а већ 2005. се упутио у Хаг), Харадинај ће имати пет заменика од којих је један са Српске листе, као и 21 министра. Надлежност над пољопривредом, повратком и локалном самоуправом, укупно три ресора, водиће Срби.
С обзиром на то да је само један глас пресудио већину - за Харадинајеву владу гласала су 62 посланика, а 61 је неопходни минимум - као и уз тежак компромис са Алијансом за ново Косово Беџета Пацолија, који је изабран да буде министар спољних послова, јасно је да је и без Српске листе нова извршна власт на климавим ногама. Свака будућа одлука зависиће од сваког посланика, и с тим проблемом Харадинај се суочио већ првог дана када му је представник Пацолијеве Алијансе за ново Косова, Корб Сејдиу, ускратио подршку и напустио странку „јер не жели да влада буде талац Београда“. Заправо, допринос Српске у нестабилности нове владе неће бити ништа већи ни мањи од доприноса свих осталих партнера у коалицији, на чему се, у фолији још једног изговора за ступање у коалицију са Харадинајем, инсистира у званичном образлагању Београда.
Као и обично, министар Александар Вулин понудиће једно од најапсурднијих образложења: зар није боље да уцењујемо ми њих него они нас; али овога пута није био бољи од Марка Ђурића, који се од коалиције са Харадинајем бранио казавши да су Срби на КиМ били принуђени да бирају „између куге и колере“. Ко је куга, а ко колера, није суштински важно у узајамној љубави са новим председником косовске владе, који је у жару предизборне кампање баш за ову двојицу српских политичара казао да ће бити ухапшени чим кроче на Косово у коме је он, Харадинај, власт и да су агресори.
Све то наравно не значи да Српска листа није под утицајем Владе Србије. Напротив - она јој обезбеђује бар сву логистичку подршку, а узајамно се ослобађају одговорности.
Осим тога, ничег новог нема у сарадњи власти Александра Вучића са ратним злочинцем, за шта га, парадоксално, данас оптужује опозиција која се наводно никада није служила Вучићевом реториком и за коју је питање одговорности за злочине над Србима споредна, ако не и сасвим небитна тема. Српска листа, којом Београд управља, а ни једни ни други то више не крију него се тиме хвале (јер им тако тренутно одговара), подржала је, подсећамо, и избор Хашима Тачија за председника Косова иако је мало пре тога од Дика Мартија, швајцарског посланика у Савету Европе, као уосталом и цео свет, добила доказе о његовом учешћу у злочинима над Србима, познатим као случај „жута кућа“. Израз „Тачијеви Срби“заборављен је успут, јер су сви, које Србија признаје, постали и Тачијеви и Харадинајеви. Мало пре гласања о Харадинајевој влади, и то ваља подсетити, подршку Срба добио је и нови председник скупштине Косова Кадри Весељи, лидер Демократске партије Косова и не само партијски него и ратни пријатељ косовског председника.
Неспорно је да је избор ратне коалиције био неопходан њеним лидерима као институционална заштита од потенцијалних оптужница које стижу из суда за злочине ОВК. Њихова слабост је логична предност мањинског партнера. Али да се због историјске правде, над којом стално кука, одлучила да подржи ону другу владу, Влада Србије са Српском листом не би изгубила шансу да инсистира на расветљавању злочина и одговорности. Листа би добила свега једно министарство мање. Али би Београд изгубио могућност да притиском на тастер сруши Владу Косова. Сада, да ли је макар тај уцењивачки капацитет био мерило када се Харадинају и ортацима давао опрост од грехова, биће јасније после локалних избора и нове рунде разговора у Бриселу, гледе којих
Српска се листа понаша као да Косово јесте независно. А посета посланика те листе Београду послужила је упокојењу немирних духова
је Тачи претио укључивањем САД и скорим потписивањем „међудржавног“споразума. Али то све пре него што је подршка Српске коалицији у којој је његова странка била извесна.
Правдајући се помало и пред сопственим бирачима, председник Српске листе Горан Ракић казао је да ће бити камен у ципели Приштине који ће је подсећати на преузете обавезе, али чак и тај максимализам обећања блед је у поређењу с чињеницом да су се сви они заклели да ће чувати интегритет и територијалну целовитост Косова (без Метохије) и да ће на предстојеће локалне изборе у октобру, за које је Српска спремна као запета пушка да и тамо, где им је стратешки најважније, осигура примат међу Србима, изаћи и позвати друге да гласају на папирима са симболима косовске државности.