ДИЈАЛОГОМ ДО КОНФЛИКТА
Миодраг Зец
Позив председника Србије на унутрашњи дијалог о Косову инспирисао ме је на размишљање о судбини дијалога балканских народа - и унутрашњих и између народа и држава. Целокупна новија историја сведочи да уместо дијалога имамо непрекидне конфликте, а демократија често уступа пред ауторитарним приступом политици.
У Србији уместо дијалога често имамо искључивост, острашћеност, сукобе, преврате и ауторитарни систем владања, који се синтетизује у римској изреци „ јао побеђенима“. У 20. век Срби улазе са бројним отвореним питањима унутрашњег уређења и спољнополитичке оријентације. Та питања, нажалост, још нису решена. Тињајући конфликти резултирају не дијалогом, већ крвавим династичким превратом 1903. и радикалним унутрашњим и спољним променама. Нова династија после краткотрајног узлета демократије и политичких слобода улази у балканске ратове и Први светски рат у коме се ствара краљевина СХС. Слабашни потенцијал за унутрашњи дијалог додатно се деструира међунационалним трвењима, које од самог стварања прате нову државу. Социјални дијалог се гуши (забрањују се синдикалне активности и КПЈ), а међунационална трвења покушавају се решити територијалном реорганизацијом (бановине), афирмацијом нове (југословенске) нације и проглашавањем краљевине Југославије. На неспремност националних олигархија на дијалог краљ и војска одговарају шестојануарском диктатуром. Противници Југославије (усташе, ВМРО...) организују убиство краља Александра после чега следе нагодбе ослабљене централне власти и сепаратистичких покрета инспирисаних из Хрватске.
Пут до калварије 1941. и комадања Југославије био је широм отворен. Грађански, братоубилачки и ослободилачки рат, који је уследио, свакако није амбијент за дијалог. Победа комуниста носи репресију према грађанским слојевима и гуши свако појединачно критичко мишљење. Јавни живот се своди на обожавање Тита и беспоговорну оданост Партији. При радикалним заокретима (ИБ 1948) уместо дијалога уводи се преваспитавање на Голом отоку. Приручник за дијалог комуниста је поема Леви марш Мајаковског: „тише говорници - има реч наш друг маузер“.
После смрти Тита међунационалне и социјалне тензије ескалирају. Комунистичке елите воде „дијалог“о будућности СФРЈ, који се завршава крахом државе и Партије, јер постојећи алгоритам и међународно окружење широм отварају врата сецесији. Срби су, нажалост, жртвовали ионако мали демократски потенцијал у борби за очување СФРЈ. Гушење сваке критике комунизма и ауторитарних националних вођа, све у име великих националних циљева, оставило је дубоке ожиљке на јавном мњењу, које видимо и данас. Ни остали балкански народи не могу се похвалити великим степеном демократског дијалога. Грци, који су свету дали појмове демократије и дијалога, скоро читав прошли век су провели под влашћу војне хунте, политичке олигархије уз широко распрострањени клијентелизам. Турци традиционално оптирају ауторитарни систем, почевши од просвећеног кемализма до Ердогана, који баш и не обожава дијалог. Албанци су то време провели у тиранији краља Зогуа и комунисте Енвера Хоџе, а данас лутају транзицијом. Бугарима после царске и комунистичке диктатуре ни чланство у ЕУ није помогло да успоставе прави дијалог, док Румуни и Мађари класичну и комунистичку деспотију настављају у блажем облику под новим ЕУ владарима.
Балкан је, дакле, место где се тешко прима демократски алгоритам, а широки консензус кроз дијалог је пре изузетак него правило. Иво Андрић, један од највећих познавалаца Балкана, записао је: „Дође тако време у коме паметни заћуте, будале се разгаламе, а фукара обогати“. Нажалост, таква времена и пречесто и предуго бивају на Балкану.
За сврсисходан и демократски дијалог неопходно је неколико услова. Први је правна држава са независним судством, које у центру има слободног грађанина. Други су слободни и независни медији, у којима ће појединци износити ставове без страха од институционалне и таблоидне репресије. Грађанин, а не поданик је основни актер дијалога. Управо због страха од критичког мишљења и неспремности на дијалог свака власт жели да има пуну медијску контролу са могућношћу сатанизације другачијег мишљења. Због тога је велики Андрић ретко јавно говорио и кроз свог јунака поручио: „У ћутању је сигурност“. Пракса типа „пусти књигу, удри човека“надам се да ће бити као форма „дијалога“напуштена после позива председника. Уосталом, нада умире последња.
Основни актер дијалога је грађанин, а не поданик. Међутим, због страха од критике власт жели да има пуну медијску контролу да би могла да сатанизује другачије мишљење