Са Стамболићем би се Југославија мирно распала

Nin - - Друштво -

Осмом седницом ЦК СКС Србије, отворен је пут рушења ондашњег институционалног система и вођењу политике ванинституционалним путем, преко улице, митинга… Разуман дијалог о било чему после тога није био могућ, а на политичку сцену избило је све оно што је водило у кризу уместо решавања проблема, каже у интервјуу за НИН Азем Власи, одговарајући на питање како са ове временске дистанце гледа Осму седницу. „Био је то ’контролисани хаос’ у условима ванинституционалног вођења политике. Тај нови начин утемељио је Слободан Милошевић. Њему се клицало на митинзима, а он је, наводно у име тог народа на улицама, радио шта је хтео, увек са образложењем ’то народ од нас тражи’. Преко те политике ’улице’, на површину је испливао полусвет - незадовољни, конфликтни, примитивни људи, жељни да се некако афирмишу. Из таквог амбијента Милошевић је касније бирао и своје сараднике који су били нека врста уличних јуришника. Неки од тих и данас су на власти у Србији. Све што је било вредно и разумно на политичкој сцени Србије, у име Осме седнице, потиснуто је. Други у Југославији су се озбиљно уплашили нове појаве и почели су зазирати, бежати од Милошевића и затварати се унутар својих федералних јединица. Што би се рекло, ’дошли луди, па потерали нормалне’.“ Да ли је Осма седница била унутарпартијски обрачун или покушај да се ванинституционалним методама сруше институције?

Радило се пре свега о унутрашњем политичком обрачуну у Србији, са циљем да се потисну са сцене разумне политичке снаге и крене у харангирање против свега и свакога ко Милошевићу није био по вољи. Заправо, Милошевић је преузео политику у духу Меморандума САНУ још од септембра 1986. године. Обрачунао се са онима који су били против те политике. Најопаснија последица тога била је легализација и продор српског национализма у институције, дакле и у Савез комуниста. Те снаге су свакако постојале, али изван институција. Милошевић је ћутке прихватио Меморандум и то му је постала нова платформа за вођење политике уместо Програма СК. А Стамболић је јавно рекао: „Меморандум САНУ је in memoriam за Југославију“. У таквом, новоствореном ванинституционалном амбијенту најпре се обрушио на уставни положај покрајина. Али кренуо је и шире. Најпре на Црну Гору. Циљ је био да се „дух Осме седнице“прошири свуда по Југославији. Зато је митингашки покрет назван „антибирократском револуцијом“. Наводно, свуда је зајахала бирократија, па народ на улици треба да збаци бирократију и освоји демократију. И да на улици бира вође под окриљем „главног вође“, Милошевића, „чувара Југославије“. То је била варка попут рађања нацизма у Немачкој 30-их година прошлог века или фашизма у Италији. Дакле, народ на улици и производња вође који ће коначно решити све проблеме.

И Иван Стамболић се, такође, залагао за реинтеграцију Србије, односно враћање покрајина под надлежност Србије, али другачијим методама од Милошевића. Да ли је то за косовске Албанце било прихватљиво?

Стамболић је позивао да поразговарамо о уставним односима у Србији. Разговарали смо, али ми из покрајина нисмо пристали да се деградира положај покрајина достигнут уставним решењима од 1974. године. Јер, уставна решења од 1974. године успостављена су консензусом. Оно на шта смо пристали, било је да унапредимо односе сарадње унутар Србије, без промена уставног положаја покрајина. Међутим, то уопште није био главни узрок рађања „нове политике“у Србији. То је био само изговор.

Да ли је тачно, како сведоче неки учесници Осме седнице, да се Стамболић договорио са вама и Каћушом Јашари да објавите да сте постигли договор о уставним промена или би и да је Стамболић победио Косово кренуло својим путем?

Није било таквих договора, нити сам ја пристао на промену уставног положаја Косова јер сам знао где ће нас то довести, што се касније и показало. Тада сам био председник Покрајинског комитета. Каћуша Јашари ме заменила у априлу 1988, али тада Стамболић већ није био на политичкој сцени. Никако и ни под

Милошевић је ћутке прихватио Меморандум и то му је постала нова платформа за вођење политике уместо Програма СК. А Стамболић је јавно рекао: „Меморандум САНУ је in memoriam за Југославију“

каквим условима не бисмо пристали на промене Устава 1974.

Да ли би, да је Стамболић победио, Југославија опстала, имајући у виду да су процеси дезитеграције увелико узели маха?

Падом једнопартијског система и одласком Савеза комуниста са политичке сцене, Југославија није имала шансе да опстане. Али, разлаз би се десио мирним путем, договором као што је био случај са Чехословачком, па и Совјетским Савезом. Не би било толико страдања и жртава. Директни кривац за такав распад Југославије је Милошевић, а уверен сам да се са Стамболићем на власти у Србији такав начин распада Југославије не би десио. Али, свеједно, Југославија не би опстала, али би међу новоформираним државама остале снажне везе и сарадња.

Колико сте ви могли да утичете на исход Осме седнице?

Држао сам страну Стамболићу из принципијелних разлога јер сам видео шта се припрема и долази и ко су ти и зашто хоће да га сруше. Али више утицаја нисам имао. Напротив, моја јавна подршка би му била само већи терет. У медијима сам већ био омражен, на митинзима су тражили моју главу... Зато смо настојали да се што мање уплићемо у расколе у Србији.

Након победе Милошевићеве струје, многи у тадашњим југословенским републикама су ликовали јер су Стамболића сматрали националистом…

Истина је да је Стамболић почео да кокетира са српским национализмом, али на бениган начин. Свеједно, сви су зазирали од српског национализма јер је носио у себи хегемонистичке претензије, па зато Стамболић код других није био омиљен. Заправо, Стамболић је на неки начин „пустио из боце дух српског национализма“, али Милошевић је национализам промовисао на политичкој сцени и на њему зајахао зарад лудих идеја да прекроји Југославију по мери великосрпског национализма. И, враг је однео шалу.

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.