Милошевић је припремајући коначни обрачун много пре Стамболића почистио медијску сцену од неподобних

Осмој седници јер жели да остане ректор Београдског универзитета“, сећа се Љубинка Трговчевић.

На овом месту ваља рећи да је сама атмосфера на Осмој седници била благо речено мучна. Потмули тутањ долазећег сукоба сада је био сасвим опипљив, а већина је гледала како да се из свега извуче неопрљено. Остаће забележено да су се у пролеће 1987. Милошевић и Стамболић на једној седници Актива СК озбиљно посвађали око низа тема. Изнервирани Стамболић тада је чак дао оставку, коју је према сведочењу учесника Осме седнице, накнадно повукао и то на молбу управо Милошевића. Било је јасно да се нераздвојни тандем дефинитивно распао. „На самој седници осећао се ужасан страх. Људи као да су тонули у столице у којима су седели. Имали су по два говора у џеповима сакоа. Један ако победи Милошевић, други у случају да ипак исплива Стамболић. Био је то исконски егзистенцијални страх, јер је добар део присутних живео од функција. Многи од тих људи нису имали професије, а волели су власт“, сведочи Љубинка Трговчевић. А како је то изгледало у пракси објашњава Радоје Стефановић: „Као председник Коморе могао сам да говорим. Пришао ми је Милошевић и сугерисао да не узимам реч: ’Немој да вршиш политичко самоубиство. Видиш да смо победили, ћушнућемо те негде да будеш помоћник савезног министра и биће све у реду’. Одговорио сам да ћу се, ипак, придружити пораженима.“

Милошевић након Осме седнице, на којој је смењен Драгиша Павловић, није журио са „ликвидацијом“поражених. Остављао их је формално на местима на којима су и били, али потпуно усамљене и обезвлашћене. Према речима Љубинке Трговчевић, Стамболић ни након Осме седнице као да није схватао шта се дешава и да још увек постоји могућност да се бори. „Убеђивала сам га у Председништву да се као шеф државе налази на функцији која је изнад партије и да треба да оде на телевизију и укаже на опасности које долазе од оваквог партијског руководства. Одговорио ми је да не може против своје партије.“Иван Стамболић разрешен је дужности председника Председништва Србије у децембру ’87. године, а Љубинка Трговчевић била је једина која је гласала против његове смене. Напослетку, трагични крај Стамболићевог живота и ужасни злочин који је испланирао Милошевић у овдашњем политичком искуству није тек претходница његовом паду, већ болна парадигма српске историје.

Књиге живота главних актера Осме седнице одавно су већ затворене, а Осма седница још није завршена јер ни тридесет година касније косовско питање није добило коначан одговор. У томе су сагласни и Радош Смиљковић и Љубинка Трговчевић. Баш као што ће се учесници Осме седнице сложити да данас нема много ни Стамболићеве ни Милошевићеве заоставштине, осим наума овог другог да Југославију прекроји по мери сопствених интереса а не интереса грађана и постане Брозов наследник. Али биле су то превелике чизме, а данас знамо и коме је испоручен рачун за ову мегаломанску намеру и грандиозан пораз.

Ако се сагласимо да је архитектура Милошевићеве стратегије према Косову била саздана на уверењу да ствари може решавати иза леђа остатка света а да то нико не примети, те да је Стамболићева идеја почивала на политици упорних, систематских преговора, остаје за упит ко ће, када и на који начин закључити Осму седницу? И што је најважније, са каквим исходом?