Паћо и сувопланински гени

Већ сам помислио да су ме и у НИН-у заборавили, јер ми нису стигла три претходна броја. Али, тада се са годишњег одмора вратила секретарица Јеленица, и, гле, ето, стигоше последњи бројеви мог недељника до Видова. Добро, то ће ме коштати једне чоколаде кад навратим до Београда.

Него, у прошли четвртак била соларна олуја и, заиста, мобилни ми се два пута искључио из чиста мира! То нас Сунце, ваљда, опомиње да смо се много премрежили свакојаким телефонијама и преко њих баљезгамо све и свашта, а све се мање разумемо, баш као што приличи једној људској цивилизацији на издисају. А, верујте, то је зато што не разговарамо са – Сунцем!

Још је Платон у Тимеју написао да је „Створитељ свакој звезди, па и Сунцу, дао душу“. Али, већ, код Аристотела је ово наше Сунце уназађено у обичну звезду и све више мислим да Александар Велики због тога није повео Аристотела у Индију. Ранохришћани, а касније и хришћански схоластичари, ослонили су се на Аристотела, па је тако извесни Исус из Назарета добио на незамисливо великој важности и постао важнији од Сунца, и ево, у тој глупости прођоше нам векови.

Роберт Шох, професор са Универзитета у Бостону (САД), годинама се бави свесношћу Сунца и његовим утицајем на развој човечанства и цивилизација. У јулу 2012. Сунце је, рецимо, могло да нас спржи. Али, гле, Сунце то није учинило! Да ли нас је намерно поштедело? Професор Шох за кога је „Сунце, без сумње, свесно биће, тврди да оно, намерно, избегава да на Земљу сручи најснажније олује“. Е, сад, деси се неки пут да Сунце ненамерно снажно „кихне“и на Земљу и изазове земљотресе и ерупције вулкана. Али, зар човек не стане, случајно, на мравињак и направи мравима хаос?

Или: ако је, по професору Шоху, ово наше Сунце „свесно биће“, да ли онда људски род треба Сунцу да се обрати за све муке које га тиште ДРАГАН ЈОВАНОВИЋ Дугогодишњи колумниста НИН-а. Аутор бројних књига и публикација,

исписаних специфичним стилом

К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, за Шохову идеју потпуно залеже: „Све древне културе славиле су Сунце, па и звезде, као жива створења и надали су се, попут Египћана, па и Александра Великог, да ће им се душе, после смрти, сјединити са Сунцем.“

Са Сунцем се сит изразговарам у Видову или мокранском врелу, али не могу да вам, овде, наше разговоре препричавам јер ништа не бисте схватили.

Кад, тирули, тирули, зове ме на мобилни мој велики пријатељ Мајор из Големо Боњинце код Ниша, иначе упућен у литерарна и тениска знања, а слика је и прилика Индијане Џонса са неодољивим шеширима и обавезним томпусима. Мајор ме звао да ми пренесе поздраве из Будве од Драгана Павићевића Паћа, родоначелника црногорског тениса. Елем, повео се разговор о мом сину и Паћо је Мајору рекао да би мој Вук „сигурно био на врху планете да за коуча није имао лудог оца већ неког сталоженог педагога“. Једном речју, Вукову тениску каријеру „упропастио је сувопланински ген“. Гађати на Вимблдону судију рекетом у муда то може само потомак сувопланинских хајдука. Ту, мој Паћо, не помажу „сталожени педагози“.

А са врха Суве планине сишли код мене дивљи коњи. И окупили се око Видовог храма, баш на месту које сам одредио за мој богумилски стећак. Биља ми је обећала да ће ми испунити ту жељу, с тим да ме претходно запале на ломачи, онако, по аријевском обичају. Дрхтим од узбуђења док гледам дивље коње у Видову, и коначно схватим зашто је Александар хтео да се убије и сахрани поред свог угинулог Букефала.

Ту ми моја Црна досољује: „Сунце је сигурно јавило дивљим коњима да сиђу код тебе, јер ту су најсигурнији од криволоваца и коњокрадица. Ето, и коњи разумеју језик Сунца, само људи не.“