Под сенком екстремне деснице
ПРЕД НЕМАЧКЕ ПАРЛАМЕНТАРНЕ ИЗБОРЕ
Унапред се знају и победник и другопласирани, па је кључно какав ће бити редослед осталих партија, пре свега ко ће бити трећи - јер од тога зависи с ким ће ЦДУ/ЦСУ правити нову владајућу коалицију
Унапред се знају и победник и другопласирани, па је кључно какав ће бити редослед осталих партија, пре свега ко ће бити трећи - јер од тога зависи с ким ће ЦДУ/ЦСУ правити нову владајућу коалицију
Не дешава се често да кључно питање неких парламентарних избора буде ко ће на њима освојити треће место, али је с онима које се 24. септембра одржавају у Немачкој управо такав случај. Зна се ко ће на њима победити, зна се и ко ће бити други; не зна се, међутим, с ким ће изборни победник морати да саставља владу, јер то зависи од тога какав ће редослед бити од трећег места надаље - и та околност уноси неизвесност у изборе чије би основне карактеристике иначе биле изразито досадна кампања и затупљујућа предвидљивост исхода гласања.
Иако пређашња искуства и професионални опрез налажу да се у оваквим приликама не треба залетати у проценама, реално не постоји никаква шанса да се недељно изјашњавање не заврши још једном, четвртом у низу победом Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и њене баварске еманације Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ); а то онда значи и потврдом четвртог мандата и даље неприкосновене канцеларке Ангеле Меркел. Краткотрајни узлет, прошле зиме, популарности Социјалдемократске партије (СПД), инициран уласком у трку бившег председника Европског парламента Мартина Шулца као њеног кандидата за канцелара, истопио се још на пролећном сунцу после три неуспеха на покрајинском нивоу. Најбоље чему некад моћна странка, потпуно испражњена од суштине након што је два од три мандата Меркелове провела у тзв. великој коалицији са ЦДУ/ ЦСУ, може да се нада, јесте оно што се еуфемистички назива часним поразом. Друго место им, дакле, ни овај пут не гине - мада није неважно с коликим процентом гласова - али од тога неће бити вајде. Ако у СПД још имало држе до дигнитета странке, после ових избора би од новог савеза са ЦДУ требало да беже као ђаво од крста; уместо тога, паметније би им било да пређу у опозицију и оданде се полако припремају за период после одласка Меркелове с власти, јер њу, то је више него извесно, никад неће победити. Расподела мандата у новом сазиву Бундестага могла би, међутим, да буде таква да се велика коалиција поново наметне као неминовност - што би био најгори могући епилог избора.
Зашто? Пре свега због политичке учмалости у коју је Немачка запала. То што су ЦДУ и СПД од последњих 12 година осам провели као коалициони партнери неминовно је довело до извесног губитка идентитета обе странке (ово се не односи и на ЦСУ; Баварска је, као и обично, посебна прича); самим тим, земљи недостају нове политичке идеје и свеж приступ. Пошто се све време померају ка центру - Меркелова зато што сеизмографски прецизно мери расположење бирача и константно ради на томе да неутралише конкуренцију; челници СПД, сви који су се изређали, зато што не знају како другачије да пари-
рају њеној стратегији - две партије је по многим аспектима постало тешко разликовати једну од друге.
То брисање разлика у неку руку јесте природно прилагођавање двеју странака доминантном политичком расположењу огромне већине Немаца: једно паневропско истраживање јавног мњења Бертелсман фондације показало је да 80 одсто њих себе описује као присталице левог или десног центра, у поређењу с просеком од тек 66 одсто на нивоу ЕУ. Али тај губитак јасне дистинкције између ЦДУ и СДП - или оног што се као разлике перципирају - само учвршћује и међу Немцима све раширеније уверење о томе да су „сви исти“(види оквир); и неминовно води томе да део њихових традиционалних бирача, оних наглашеније десно, односно лево оријентисаних, почне да се окреће другим политичким опцијама.
Док су се минулих година као те алтернативе нудили само либерали (ФДП), Зелени, па чак и иначе изопштена Левица - с којом, будући да једним делом баштини наслеђе источнонемачких комуниста, друге странке ни дан данас неће ништа да имају, али која никад није доживљавана као претња устаљеном поретку - већих разлога за бригу није било. Околности су се, међутим, у међувремену значајно измениле: сада као релевантна политичка снага, потенцијално чак и трећа најјача странка у новом сазиву парламента, фигурира досад ванпарламентарна, десничарска, ксенофобична Алтернатива за Немачку (АфД).
Та изворно елитистичка странка групе интелектуалаца, окупљених око идеје изласка Немачке из еврозоне и поновног увођења марке, преметнула се у нешто много поганије - отворено националистичку, латентно расистичку, а изгледа сад већ и ревизионистичку партију. Њени истакнути представници, кад не запомажу због имиграната и не распирују страх од муслимана, све чешће се истичу и иступима у којима величају „достигнућа“Вермахта, а Немце, укључујући и ове данашње, представљају као жртве међународног поретка успостављеног након Другог светског рата. Поменуте оцене су, штавише, током изборне кампање стигле директно од актуелног лидерског двојца АфД, Александера Голанда и Алис Вајдел - што говори да у врху странке такве ставове виде као легитиман начин за привлачење извесног броја (и профила) бирача. А то, посматрано у историјском контексту - од кога би све више Немаца да побегне, али, ето, и даље не може - делује прилично... Па, знате већ.
У складу с поменутим опредељењем већине Немаца, те с обзиром на став свих осталих партија да с њом не праве никакве дилове, АфД ће и као парламентарна странка - више нико не сумња да ће по први пут ући у Бундестаг - у доброј мери остати на маргинама немачке политике, али не на начин на који је то досад био случај. Поготову ако се оствари сад већ реална могућност да, у до пре неколико седмица изједначеној трци са ФДП, Зеленима и Левицом, освоји више гласова од сваке од њих, као што наговештава већина последњих анкета. Јер, ствари би се закомпликовале уколико на изборима подбаце либерали и Зелени, па ЦДУ буде имала проблема са састављањем префериране нове владајуће коалиције - идеално, само с либералима, у случају веће нужде и са Зеленима. То не само што би ЦДУ и СПД натерало да се једна другој још једном баце у неискрени загрљај, овде већ апострофиран као најгоре решење; него би такав расплет од АфД, у случају да збиља заврши као трећепласирана, начинио главну опозициону странку. Будући да такав статус доноси извесне привилегије - најјачој опозиционој партији, рецимо, традиционално припада место шефа парламентарног одбора за буџет - остале странке би онда тешко или никако могле да избегну а да са АфД не успоставе неку врсту политичке комуникације, и тако невољно учествују у процесу њеног увлачења у политички мејнстрим.
Оптимистичка логика налаже да то не мора да буде лоша ствар, и да се апсорбовањем радикалних елемената они обично постепено пацификују; али (ма колико иначе било неумесно правити поређења с Немач-
ком) тако се и овде веровало да се од бивших радикала може направити нормална политичка странка, па смо видели на шта је то изашло.
Осим тога, успон АфД долази у време када - ако се изузму (у међувремену амортизовани) потрес који је изазвала избегличка криза 2015. и траума терористичког напада у Берлину прошлог децембра (уз низ мањих, али подједнако узнемирујућих напада пре и после тога) - Немачкој, у целини узев, и даље иде веома добро. Да, социјалне разлике се увећавају, политичка атмосфера на истоку земље је затрована, корупција раширенија него што је могло и да се замисли, моћна аутомобилска индустрија компромитована серијом скандала; али економски резултати су одлични, раст континуиран, незапосленост никад мања… Шта би онда с популарношћу једне такве, на ресантиманима утемељене странке тек могло да се деси ако, или кад, наиђу лоша времена?