Коме је Андрић непријатељ, треба да се чува пријатеља
ВЛАДИМИР ПИШТАЛО, КЊИЖЕВНИК
Није посао писца да са шеширом прати шта је који политичар рекао и шта је мислио. Није мислио ништа. Нису то неки мислиоци. Они су потрошачи идеја и истине
Као што је Иво Андрић водио чувени разговор с Гојом, Владимир Пиштало разговара с Андрићем у новом роману Сунце овог дана – писмо Андрићу у издању Агоре – с много разумевања, саживљавања и потребе за разумевањем времена које је прошло и времена које тече. Југословенски нобеловац се указује као фигура у чијем су се животу и делу преламали исти историјски токови актуелни и данас. Пиштало је Андрића једном назвао писцем „младости, сиротиње и еманципације“. Шта има да поручи у времену неоколонијализма у којем се младост фетишизује, сиромаштво прећуткује, а еманципација сатире?
„Занимљиво питање. Моја мајка је одрастала после Другог светског рата, у времену глади, а данас се људи боре против дебљине. Епохе нису упоредиве. У Андрићевој причи Змија, две аустријске госпођице долазе у босанску забит где је једну сељанку у планини ујела змија. Пита неку врачару која игра око ње има ли лека. Нема. Има ли алкохола за испирање? Нема. Када то „нема“почне да удара као маљ, испада да једино има неба под којим можеш да вриштиш, плачеш, шапућеш и плешеш попут врачаре, али да спаса нема. Госпођица je срећом спаси, али на путу за Беч упадне у хистерични плач, баш због тога „нема“. Андрић је одрастао у црној сиротињи у којој за Босном није вредело плакати. Његов излаз у свет биле су књиге у које је дуго могао само да заљубљено гледа кроз излог. О тој еманципацији говорим, о превазилажењу ограничења, а Андрић и његова генерација су учили и издизали се у име свих нас. Аустријски конзул једном његовом лику говори да има добре бечке наочаре, а овај одговара: „Наочаре јесу бечке, али су очи наше.“Данас су мобилни телефони калифорнијски, али су очи и мозак и даље наши. Основне потребе за еманципацијом младих и сиромашних се не мењају. То је вечно. Андрић је у књижевности видео нешто ослобађајуће, а то данас постоји у десетак одсто озбиљне књижевне продукције која није оријентисана ка забави и где је родно место нових идеја“, каже Пиштало за НИН.
За Андрића се нераскидиво везује и специфично виђење Босне. Је ли оно историјски утемељено, књижевноуметнички артефакт или оба? Личи ли данашња Босна на његову?
Андрићева Босна је и митска Босна и Босна прошлости. Аустријска окупација десила се четрнаест година пре његовог рођења. Није јој присуствовао, али му је била ближа но што су нама ратови деведесетих. Није видео тамошњи отомански свет, али га је осећао као топао кревет из којег је спавач тек устао. У ту је Босну, као у Причи о везировом слону, доводио слонове и пантере, доводио је Арапе, као у Ћуприји. У времену деколонизације, борбе наших очију против туђих наочара, правио је од ње духовни свет пун маште, нешто ново и глобално вредно. Зато је он наш највећи цивилни херој, херој интерпретације света.
Можете ли да замислите писца који би данас имао исти књижевни, културни и друштвенополитички утицај?
Андрићев успех су приписивали масонским руковањима, језуитским намигивањима, свему осим његовом стварању. Он је о себи много говорио – да је лењ, да се у животу, мислећи на себе, носио с будалом која му је од свакодневице правила пакао, да је незадовољство суштина његовог односа према себи... Колико је људи истовремено толико самоиронично и благонаклоно према другима? Није он толика тајна, колико год уздржан био. Хемингвејево самоубиство се правдало тугом и пићем, а Андрић је, хотећи да одвоји дело од биографије аутора, рекао да пије и сваки сарајевски хамал, али да ниједан није ништа створио. Андрић је веровао да је књижевна вредност важнија од друштвеног статуса. Али, у праву сте, положај писца губи на значају. Када је Толстој, вечни изазивач царистичког режима, питао шефа Охране што га не ухапсе кад се већ на њега љуте, речено му је да су тамнице претесне за његову славу. То је било могуће у 19. веку. У 20. веку је идеологија постала битнија од појединца, мада су се и тада комесари састајали да претресају стваралачку субверзију. Данас се од писца, поготово у САД, ни не очекује да „исправља криве дрине“, што можда и није посао књижевника. Ако су писци изгубили друштвено ангажовану улогу, ја за њом не жалим.
Чији је по вашем мишљењу Андрић?
Био је унитарни Југословен. Говорио је да је „наша национална целина“, иста она која данас званично говори на четири језика, подељена историјским околностима и да се сваки њен део, зависно од тога где се нашао, борио с апсолутном убеђеношћу у исправност свог циља. Његова идеја моста подразумева место где човек наилази на препреку и не застаје, јер је његова нада увек на другој страни. Данас свако има своју перспективу о истој ствари што нас уводи у релативизам. Андрић је веровао да неспоразуме није толико тешко решити. У четири одељка књиге наводим дивне коментаре које је бележио о муслиманима, Хрватима, Јеврејима и Србима и који обесмишљавају данашње политичко читање Андрића - чији је био, кога је мрзео, кога волео, и томе слично. Они којима је Андрић непријатељ, треба да се чувају пријатеља.
Андрић се данас доживљава као конзервативни, канонски, безмало намргођени писац.
Оно што код Андрића делује као релативна резервисаност последица је његовог поштовања према емоцијама. Знао је да патетика и повишени тон проституишу емоцију коју треба афирмисати. То не значи да није високо вредновао осећајност. Напротив. Мислио је, као и Фелини, да смо сви ми помало кловнови и да циркус најбоље разуме људскост људи. Ако томе супротставите формације намрштених обрва професора који су писали о њему, сличних јатима гусака које се селе, видећете да је догматска интерпретација његовог дела сиромашна и недовољна. Говорио је да се сваки писац, па и реалиста, у првом реду обраћа читаочевој машти. Зато га је у стварности највише интересовало оно што се може десити. Андрић је писац контрапункта, надопуњавања контрадикторности, јер је имао велику способност емпатије. Када друге људе видите као саме себе, онако како их наводно смрт види, теже ћете им судити. Тад можете разумети чак и непријатеље. Тај хуманистички став превазилази расправу да ли сте за и против нечега. Као у вицу где се на питање да ли је неко читао На Дрини ћуприју одговара: „Чуј, читао! Ход’о по њој!“, много је више људи ходало по његовом делу но што га је с разумевањем читало. Ако је Маркес рекао да пише да би га људи више волели, ја сам ову књигу писао да би људи више волели Андрића и разиграније уживали у њему.
Већ извесно време сте у Србији. Примећујете ли паралеле између овдашњег и америчког популизма?
Паралеле постоје, али то је глобални феномен. Због отровног дискурса сам деведесетих и отишао у Америку. До тад сам сваки дан по новинама читао који је проневеритељ, кривоклетник и вукодлак шта казао и који је страни плаћеник шта урадио. Све
Политички ће се земље бивше СФРЈ поново ујединити, али у ЕУ. Нажалост, производња политикантских криза и међусобног неповерења је некоме исплативија
сам политичаре, велике и мале, знао као да су ми браћа од тетке. Био сам упућен у њихове породичне и пословне околности. Од таквог дискурса никоме није било боље, а мени је било знатно горе. Извесно нисам једини. Није посао писца да са шеширом прати шта је који политичар рекао и шта је мислио. Није мислио ништа. Нису то неки мислиоци. Они су потрошачи идеја и истине. Популизам се сматрао ендемским балканским феноменом, али како се то у њега не уклапају Ердоган, Орбан, Путин и Трамп? Право речено, не знам да ли да се радујем што нисмо мимо свијета или да плачем што свет потврђује наша искуства.
Како вам политички изгледа Србија данас?
Непромењено.
Аутократски?
Кажу ми да људи живе боље. Потврдићу то кад будем видео.
Како видите будућност земаља бивше Југославије? Како тумачите феномен југоносталгије?
Решења проблема никада не могу да буду у прошлости. Југоносталгија је више чежња за могућностима које нисмо искористили него за светом у којем смо живели. Нарочито је изражена у Словенији где ме је један пријатељ недавно питао да ли је исто и у Србији. Рекао сам да смо толико заокупљени собом да нам није најјасније где се тачно налазимо. Морамо изнаћи неку идеју водиљу у култури, али је не смемо тражити на тржишту, јер ће нам оно понудити најгору варијанту. Није случајно Унеско прописао савет свим државама, од најсиромашнијих до најбогатијих, да би неопходни минимум издвајања за културу требало да буде један одсто БДП-а. Наш је, ако се не варам, 0,68 одсто. „Невидљива рука тржишта“је идеологија као и комунизам и фашизам. Неће она водити рачуна о култури, али ће култура водити рачуна о друштву. Мислим да интелектуалци треба да упорно захтевају тај један одсто, као „Картагину треба уништити“. Неко би нас могао и чути. Чарлс Симић ми је рекао да је мислити логично политички погрешно. Али, логично ми је да за цео регион постоји једна, а не шест авиокомпанија. Логично је да, као земље неупоредиво богатије Скандинавије, комбинујемо конзулате у иностранству. Политички ћемо се поново ујединити, али у ЕУ. Нажалост, производња политикантских криза и међусобног неповерења је некоме исплативије.
Како се носити са сталним борбама велесила за превласт на Балкану?
Деколонизујуће једрење кроз стране интересе у региону је тегобан посао. Тај процес ће још дуго трајати, јер од 19. века до данас није престао. Међутим, иритира ме када неко прогласи да не може бити учесник у свом животу. Гете је говорио да се човек мора кретати да би био покренут. Кад човек ради, Бог не брани. Нама предстоји да радимо.
Да ли је могуће успоставити регионални консензус о историјским дешавањима и да ли се прво морамо историјски усагласити да бисмо мирно кренули у будућност?
Постојала је иницијатива да се за земље бивше Југославије направе уџбеници из историје који би свима били прихватљиви, што би био леп гест, али нисам сигуран да би имали велики утицај. Будућност нам се заснива на економској и културној сарадњи и дебрутализацији друштава које се од деведесетих није завршило. Јер, деведесетих је постало рационално не веровати никоме и бити непријатељски наоштрен. И недавно убиство на Закинтосу последица је тога. То су деца рођена у време догађања народа и дневника чија се слика заледи, а тон чује. Не пише нам се добро без образовања у којем је незамисливо пребити професора или купити оцену.
Предајете светску и америчку историју на колеџу Бекер. Како студентима причате о улози Америке у свету током последњих деценија?
Моји студенти су добра, али махом необразована и незаинтересована деца која желе да заврше факултет и што
Будућност нам се заснива на економској и културној сарадњи и дебрутализацији друштава која се од деведесетих није завршила
лукративније се ухлебе. Треба их разумети – њихови студентски кредити после четири године високог образовања нарасту на око 200.000 долара. Кућа их кошта 300.000, и ту сам великодушан. Ако заснују породицу, већ на почетку живота су у дуговима од 700.000. Једно лепо осмишљено ропство. Идоли моје генерације су били Че Гевара и Џими Хендрикс, а њима су узори очеви, браћа и комшије, добри, радни људи. Многима од њих визија живота је врло уска, па је и познавање прошлости својеврсни луксуз. Зато сам у оквиру курса „Америка и савремени свет“морао да их учим да прво читају новине. Једна девојка ми је рекла да се читајући о Јужној Кореји, осетила као да је усред пучине. Морао сам да их враћам на 1945. када се наш свет политички формирао да бих им уопште обезбедио оквир за размишљање, па на 1950. кад је почео Корејски рат. Kад америчке политичаре погледам, запитам се колико и они знају о чему причају. Постигнуће је и научити студенте да читају новине с одређеном компетенцијом. Као неко ко говори с акцентом нисам у позицији да отворено нападам њихову спољну политику. Произвешћу контраефекат. Поменем ствари. Трудим се да с њима водим разговор.
Како Американци данас гледају на Трампову власт?
Многи су либерали мислили да су у најбољем од могућих светова све док Трамп није био изабран, јер су још од победе у Хладном рату помало поверовали у бескрајно глупе идеје о крају историје. С друге стране, управо је Андрић после Првог светског рата писао да су победници због своје победе увек мало глуви. Не могу да помисле да нису у праву. Победа Трампа је преко ноћи доживљена као фашизам, иако су забрињавајући елементи постојали и раније. Историја има много почетака, а један може да буде Ирак.
Како су доживљавали Обамину администрацију која је водила више ратова од свих претходних?
Америчко саморазумевање налаже да је њихова држава лидер слободног света без чијег би вођства свет запао у кризу. Верују да су они неодговорне Европљане спасили у два светска рата и да несебично помажу народима у невољи. Међутим, Обамин период им је у јавности представљен као период њиховог повлачења из света, што наравно није случај. Појавила се бојазан да Америка губи доминацију. С друге стране, долазак либерално оријентисаног, елоквентног Афроамериканца на чело такве земље била је за део ниже средње класе превелика промена. Као што смо ми пред распад Југославије веровали да етничка насиља из Другог светског рата не могу да се понове, Американци су веровали да је време расног неповерења и тензија прошло. Рецимо, радили су тест где су брзо показивали слике белих и црних људи и требало је претпоставити ко од њих има пиштољ. Чак је и један прогресивни новинар признао да је подсвесним рефлексом означавао да црнци имају оружје. Њихове расне трауме су поунутарњене и део су националне подсвести. Страх је ипак старији од просветитељства.
Који су корени савременог америчког страха?
Две милијарде Кинеза и Индијаца се укључило на тржиште рада што је обесмислило штрајк као некада најјаче оружје радничке класе. Кад радници сада обуставе производњу, газде име свесрдно препусте фабрику и отворе нову на другом континенту. Слика из Детроита где огромно дрво израста из напуштене зграде све је сусретљивија и другде у САД. Сада се читаве генерације образоване у духу прогреса осећају као да им је неко нешто у животу украо. Смисао је тешко наћи, а кривца међу црнцима и имигрантима посве лако. Најстарији политички трик је преусмеравање одговорности и кривице.
Да ли идеја „ЕУ у више брзина“може да сломи идеју европског идентитета?
Идеја европског идентитета ми је драга. Видели смо два европска рата у 20. веку који су последица превласти националних идентитета. ЕУ је племенити пројекат с конкретним резултатима који је недемократски остварен. Када је створена Југославија, већина народа је желела да живи заједно, јер су
Популизам се сматрао ендемским балканским феноменом, али како се то у њега не уклапају Ердоган, Орбан, Путин и Трамп? Право речено, не знам да ли да се радујем што нисмо мимо света или да плачем што свет потврђује наша искуства
имали касније идеализовану Аустроугарску за заједничког непријатеља. Питање је било под чијим условима. Верујем да је исто и данас. Европски народи желе да живе заједно, али из различитих разлога и под различитим условима. И сад је питање под чијим. Иако Грчка и Немачка имају различите интересе, желе да буду део исте заједнице. Отуда верујем да Европи предстоји реорганизација и да ће она наставити као допола просветитељска, а отпола расистичка oрганизација.
Колика је опасност да у тој подели брзина завршимо у рикверцу, блату, као јефтина радна снага, како нас председник и рекламира?
Велика. Србија генерално нема избор између добрих и лоших решења, већ између лоших и горих. Али, кукање никада нема сврху, колико год оправдано било. Јужна Кореја је имала најјефтинију радну снагу на свету, а данас је то озбиљна индустријска сила. Западним индустријама је рационалније да улажу у ближу Србију него у даљу Азију. Знам само да се не треба уздати у народну политичку памет и моћ предвиђања. Нико није предвиђао миран крај Совјетског Савеза, па се десио. Нико није веровао да ће Румунија и Бугарска брзо ући у НАТО, али се то десило због кризе у Југославији. Карте се понекада повољно отворе. Токови историје се ломе изненадно и све су бржи. Ако би се, рецимо, Ердоган преиграо у свом кокетирању с исламизмом, ЕУ би вероватно ђутуре примила преостале земље Балкана. Томас Ман је рекао: „Не можете очекивати да вам човек окрене своју бољу страну ако мислите да се лоша подразумева“. Исто је и са будућношћу.