Системска грешница

ПОРТРЕТ: ЗОРАНА МИХАЈЛОВИЋ, ПОТПРЕДСЕДНИЦА ВЛАДЕ

Вицепремијерка која је често с оне стране страначких ставова више делује као неки случајни напредњачки огледни примерак партијског плурализма, а мање као производ било каквог система

Шта су две константе политичког опуса потпредседнице Владе и министарке грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зоране Михајловић? Спремност да без задршке уђе у сукоб са колегама из странке и владе, чак и бившим шефом државе, као и неспремност председникаАлександра Вучића да је смени упркос јавним позивима из СНС-а да „ампутира гангренозно ткиво“у владајућој партији. Шта се може закључити из оваквог поретка ствари? Да Зорана у ове окршаје не улази без јаког залеђа и, што је важније, да Вучић то зна. Баш као што и Михајловићева зна да је црвена линија до које сме да иде у нарушавању партијског монолитног једноумља управо Вучић, и на ту територију не залази.

Последњи у низу сукоба - онај са новопеченим министром рада и негдашњим министром одбране Зораном Ђорђевићем - тиче се Нацрта закона о родној равноправности на којем је Михајловићева радила пуне три године и који је усаглашен са готово свим министарствима, локалним самоуправама, независним институцијама и невладиним сектором, а који би Ђорђевић сада да обори и пише нови који ће бити „модеран и спроводив“. Посебну арому овом сукобу даје чињеница да бивши министар војни има подршку актуелног Александра Вулина. Шта, дакле, уједињује бившег и садашњег министра одбране? Да ли је то чињеница да предлог закона иза кога стоји Зорана Михајловић предвиђа најмање

Територија на коју не залази: Михајловићева зна да је црвена линија до које сме да иде у нарушавању партијског монолитног једноумља управо Вучић

40 одсто жена на руководећим позицијама у државним огранима, као и забрану послодавцима да жене приликом запошљавања питају о браку и плановима о трудноћи, или је можда реч о забрани да се приликом конкурса за посао уз радну биографију прилаже фотографија? Није се ван памети запитати да ли се Вулин узентао да би Зорана или неко њој сличан као први министар одбране у сукњи добио много више поштовања, или одбрамбени двојац само баштини заоставштину свог претходника Братислава Гашића коме се сасвим случајно једна новинарка „наместила“да покаже шта заиста мисли о женама и родној равноправности. При томе, ствари више нису за зајебанцију. Европска унија инсистира на закону у земљи у којој је парохијални мушки шовинизам ендемска појава.

Како ће се све завршити тешко је предвидети. Једино је извесно да ће позив посланика СНС Владимира Ђукановића да се Михајловићева смени зато што је у овој ствари шуровала с опозицијом, или да се призна да је Зорана јача од система, остати без одговора. Једноставно је, да би неко био јачи од система, он мора да постоји. Зато вицепремијерка, која је често с оне стране страначких ставова, више делује као неки случајни напредњачки огледни примерак партијског плурализма, а много мање као производ било каквог система. Линије магистралних путева стижу неким другим коридорима. Зорана Михајловић као ресорна министарка то сигурно зна или би бар требало да претпоставља. Ваљда је зато без имало зазора и стала на црту двојици Вучићевих универзалних војника.

Остатак биографије министарке Михајловић парадигма је транзиционе Србије у којој етика политичких односа налаже да се има стати на страну јачег. Тако је вицепремијерка. која је од 2004. до 2006. била саветница за енергетику потпредседника Владе Мирољуба Лабуса, истовремено била и чланица Управног одбора ЕПС. Након тога нашла се на платном списку ЈП Аеродром „Никола Тесла“као саветница директора, а исте услуге, али у својству експерта за енергетику, до 2010. наплаћивала је и премијеру Републике Српске Милораду Додику. Схвативши да ДОСов режим троши последње залихе стрпљења добијеног на реверс, баш те 2010. улази у СНС. Напредовала је брзо – за две године постала је потпредседница странке и министарка енергетике, да би потом била потпредседница странке, вицепремијерка и министарка грађевинарства. Након избора прошле године остала је без потпредседничког места у партији, што је чаршија разумела као најаву њеног пада, резонујући да се политичка моћ очитава пре свега у страначкој хијерархији.

Али, сукоби са колегама нису били једино што је Михајловићеву издвајало из обезличене, следбеничке напредњачке масе. Њено отворено супротстављање гасном споразумом са Русијом и то са позиције министра енергетике, довело је до тога да су поткрај 2012. тадашњи председник Николић и премијер Вучић морали Путину на ноге да гужвају капу и пеглају неспоразум. Зорана је тада, наводно, самоиницијативно изменила одређене одредбе уговора о испоруци руског гаса Србији. У том периоду, јавност се забављала и њеним сукобом са директором Србијагаса Душаном Бајатовићем, овлашћеним државним тајкуном и кербером руских енергетских интереса у Србији. Под притиском Москве, платила је то губитком ресора, задовољивши се саобраћајем и грађевином уз додатак протоколарне функције потпредседнице Владе.

И у таквим условима вицепремијерка је показала известан политички таленат који је, додуше, у потпуној несразмери са њеним огромним амбицијама. Препознајући долазећи политички крај Томислава Николића, подругљиво је коментарисала да председнику недостаје енергије, да је пасиван и да његова „декларативна подршка Влади“баш и не значи много. Брзина којом је оповргла гласине да себе види као председничког кандидата уверила је Вучића да је из трбуха свих влада спремна да брани његове личне амбиције.

Зорана Михајловић има једну особину која трајно обесмишљава њене амбиције. Њена је жеља да након година проведених далеко иза завесе, у својству саветника разноразним моћницима који држе монопол на добре процене, постане и остане видљива. Отуда и њено „шврљање“по антирежимским медијима уме да се претвори у озбиљно проклизавање. Тако је својевремено на Н1 телевизији, одговарајући на питање да ли подржава то што СНС ради у Скупштини, казала: „Не знам да ли подржавам или не шта СНС ради. Можемо да се волимо или не волимо, али морамо да се поштујемо и да научимо да разговарамо”.

Ипак, дубинска тачка разлаза са политиком владе у којој седи десила се 2015. када је на седници кабинета подржала британски текст резолуције о Сребреници који је званични Београд сматрао изразито антисрпским. Реч је о документу који није усвојен на Савету безбедности УН јер је Русија уложила вето. Ни овако драматично размимоилажење са државном политиком није натерало Вучића да оконча каријеру Зоране Михајловић, а такав развој догађаја само је подгрејао приче да као чланица моћне Трилатералне комисије, која у Србији делује под именом EastWest Bridge, ужива заштиту организације коју је основао Дејвид Рокфелер и којој се приписује огроман утицај на глобална кретања, те да као таква представља онај део владе који је по мери Запада. Сукоб са Николићем и Бајатовићем, у том сценарију, лако је препознат као сукоб русофила и западњачких снага у овдашњем политичком естаблишменту.

Ако ствари заиста стоје тако, онда Зорана Михајловић заиста има неомеђен коридор за слободно деловање. Ма шта о томе мислио Вучић.

Највећи део биографије Зоране Михајловић парадигма је транзиционе Србије у којој етика политичких односа налаже да се има стати на страну јачег