Најскупљи смрад на свету

БЕЛГИЈАНЦИ ТУЖЕ ДРЖАВУ КОЈА СЕ ХВАЛИ ДА ЈЕ НАЈБОЉЕ МЕСТО ЗА УЛАГАЊЕ

Nin - - Садржај - МИЛАН ЋУЛИБРК

Србија је на међународним арбитражама већ остала „краћа“за 120 милиона евра, а скоро толико изгубиће и ако спор против Владе добије предузеће за прераду животињског отпада из Инђије

Србија је на међународним арбитражама већ остала „краћа“за 120 милиона евра, а скоро толико изгубиће и ако спор против Владе добије предузеће за прераду животињског отпада из Инђије

Државна каса Србије је због само пет изгубљених спорова пред међународним судовима остала без више од 120 милиона евра. То практично значи да је сваког од око два милиона запослених неспособна државна администрација, која није поштовала потписане уговоре са инвеститорима, коштало 60 евра. Ускоро би тај цех, како стоје ствари, могао да порасте за још стотинак милиона евра.

Последњи у низу спорова пред међународним судовима држава је изгубила од грчког Митилинеоса и мораће тој компанији да исплати 40 милиона долара због тога што није испоштован уговор који су имали са РТБ Бором. Пре тога држава је изгубила и спор са компанијом ИЦН, бившег југословенског премијера Милана Панића, који се жалио зато што му је својевремено одузето власништво у земунској фабрици лекова Галеника. То је пореске обвезнике Србије коштало 28 милиона евра. Компанији Имиџстар због афере „Сателит“Србија је морала да исплати 35 милиона, још 10 милио-

на је јавно предузеће Паркинг сервис морало да искешира офшор фирми Електроникал енд аутомејшн, док је 12,1 милиона плус четири милиона долара наплатио амерички Јуниврлд, чији је власник Срба Илић пореклом са ових простора, који је државу тужио зато што је поништила уговор о приватизацији Путника и Србијатуриста.

Још неколико арбитража је у току, а једну од тужби против Србије поднела је белгијска компанија, која је својевремено уложила 21,5 милиона евра да у Инђији изгради постројење за еколошку прераду животињског отпада Енерго-зелена. Та фирма је, међутим, због односа Владе, конкретније због, како наводе, нелојалне конкуренције две државне кафилерије из Сомбора и Ћуприје, пре скоро три године престала да ради. Од тада је њен губитак достигао скоро 12 милиона евра, с тим што су јој лане пословни расходи били 1.000 пута већи од прихода – 2,5 милиона према 2.500 евра – а нето губитак 3,5 милиона евра. Белгијанци од арбитраже траже да им држава Србија осим 21,5 милиона евра, колико су уложили, плати и изгубљену добит, што са каматама цех повећава на више од 100 милиона евра.

Пре затварања фабрике Белгијанци су у марту 2014. покушали да реше спор са Владом Србије мирним путем, али на њихов предлог шест месеци, колико је предвиђено за мирно решавање спора, нико из Немањине 11 није одговорио, па су у октобру „дубоко разочарани инвестиционом климом у Србији, неспремношћу Владе да поштује законе и прихвати дијалог са циљем да се пронађе решење“тужили Србију пред Међународним центром за инвестиционе спорове у Вашингтону. „Због систематских пропуста Републике Србије да спроведе сопствене прописе у области прераде животињског отпада, наша инвестиција озбиљно је угрожена и наша компанија послује са значајним губицима“, изјавио је том приликом директор Енерго-зелене Том Хансон, оптужујући државу да не спречава „нелојалну конкуренцију и очигледну дискриминацију“, да не примењује сопствене прописе о преради животињског отпада. Тиме, рекао је Хансон, држава наноси штету и компанији Енерго-зелена, али истовремено и „угрожава животну средину и јавно здравље својих и грађана других земаља“.

О чему се заправо ради? Представници Енерго-зелене тврде да се од око 250.000 тона животињског, од тога 110.000 тона опасног отпада у Србији у складу са важећим законима годишње сакупи и преради мање од трећине, док око 180.000 тона волшебно „нестане“.

Истраживање НИН-а доказује да је право стање много горе. Једна од две државне кафилерије, Ветеринарска установа Напредак из Ћуприје 2014. уопште није радила, док је друга, Протеинка из Сомбора, те године прерадила само 13.000 тона угинулих животиња и другог анималног отпада! У плану за ову годину Протеинка предвиђа прераду 14.500 тона, док је у марту 2015, када је Напредак поново почео да ради, тадашњи директор Ђорђе Стевановић изјавио Танјугу да дневно 47 радника у три смене могу да прераде 30 тона. За целу годину, дакле, без минута паузе, не могу да прераде више од 11.000 тона.

Да зло буде веће, стање у тим државним фирмама је катастрофално. Напредак је, према подацима Пореске управе, на списку 500 највећих пореских дужника и половином 2016. за порезе и доприносе дуговао је скоро 540.000 евра, а на сајту НБС се може видети да је рачун фирме више од три године непрекидно блокиран због доспелих, а неплаћених обавеза према Уникредит и Кредит агрикол банци. Још чудније је да обе ове фирме и даље „нормално“послују, иако се претрагом на сајту Агенције за привредне регистре може видети да су обе одавно - избрисане из регистра привредних друштава! Напредак (матични број 17366343) пре скоро седам, а Протеинка (матични број 08046786) пре више од три и по године. Упркос томе, иако званично не постоји, државна кафилерија из Ћуприје недавно је са Јавним предузећем за комуналну инфраструктуру и услуге из Кикинде, као једини понуђач у процесу јавне набавке, закључила 3,8 милиона вредан уговор за одношење животињског отпада. Иако ни ње нема у АПР-у, Протеинка из Сомбора је у фебруару ове године, такође као једини понуђач, закључила 1,7 милиона динара вредан уговор за прераду и уништавање угинулих животиња и другог анималног отпада са другим јавно-комуналним предузећем Ветерина из Београда.

Две државне кафилерије, које Белгијанци оптужују за нелојалну конкуренцију, званично и не постоје, јер је једна избрисана из регистра привредних друштава у АПР-у још 2010, а друга у јануару 2014.

Собзиром на то да их нема у АПР-у немогуће је проверити финансијске резултате пословања државних кафилерија, па за њих домаћа јавност може чути само када се деси неки скандал. Тако је пре годину дана Покрајинска инспекција за заштиту животне средине увела посебан надзор у Протеинку, јер је контрола установила озбиљне пропусте у раду, између осталог да се отпад прве и друге категорије закопава у земљу у непосредној близини предузећа, а ни други, потенцијално веома опасан отпад се није уништавао на законом прописан начин. Због тога је тадашњи покрајински секретар Слободан Пузовић у августу 2015. изјавио да је „Протеинку неопходно одмах затворити, јер не испуњава услове ЕУ и упоредо са тим донети одлуку да ли ће фабрика бити реконструисана, затворена или дислоцирана“. Ништа од тога се, међутим, није десило. Уместо Протеинке са радом је престала Енерго-зелена, а Пузовић је после промене власти у Војводини смењен и на његово место је дошао Владимир Галић. Медији су прошлог лета данима писали како се из Протеинке шире непријатни мириси, да се смрад проширио и до самог центра Сомбора, а пренели су

и изјаву директора Борислава Томића да је опрема застарела, да је за набавку нове потребно око пет милиона евра, а да фабрика нема новца за то. Ништа лепше вести нису стизале ни из Ћуприје. Напротив. Медији су пре пола године пренели упозорење дела запослених да је у кругу кафилерије закопано „500 тона мртвих животиња“.

Многе угинуле животиње и други анимални отпад заврше у рекама, на неком од бројних нелегалних отпада, без икакве контроле, а има и оних који сумњају да се део меса угинулих животиња користи и за људску исхрану.

Управо због уверења да Србији недостају капацитети за еколошко уништавање угинулих животиња и анималног отпада, белгијска компанија је уложила 21,5 милиона евра да би повећала капацитет Енерго-зелене са 20.000 на 150.000 тона годишње. Тадашњи директор фирме Серж Аме тврди да су за то добили „пуну подршку Владе, али оног момента када је погон покренут, наишли смо на огроман отпор и спречавање да дођемо до отпада на тржишту“. Само накратко Влада Србије и Енерго-зелена су закопали „ратне секире“да би се у погонима у Инђији, после мајских поплава 2014. прерадило око 1.000 тона угинулих животиња у Србији и Босни и Херцеговини. Од тада обе стране чекају да арбитража у Вашингтону одлучи да ли је Србија прекршила међународне обавезе које проистичу из десет година старог споразума између Белгијско-луксембуршке економске уније и Србије и Црне Горе о узајамном подстицању и заштити улагања, или је Енерго-зелена, као што је својевремено тврдио директор Управе за ветерину Дејан Бугарски, тражила „услове који нису прихватљиви за Србију, односно субвенције које би их ставиле у монополски положај“.

Након што је држава изгубила спор од Митилинеоса због тога што РТБ Бор није испунио своје обавезе, министар енергетике Александар Антић изјавио је да је тај случај „још један од скелета који је искочио из ормара и проблема из прошлости са којима се ова и претходна влада суочавају“. Нажалост, у ормарима је остало још таквих костура. НИН сазнаје да би и градску власт у Београду спор са једном израелском компанијом могао да кошта око 20 милиона долара, јер је пресуда већ донета, али одштета још није плаћена, иако су и домаћи судови потврдили ту пресуду. Последњи случај је посебно занимљив јер су странци од града тражили одштету нешто већу од 10 милиона долара, а сада је цех скоро удвостручен зато што се на тај дуг све време зарачунава затезна камата

Нема сумње да би инвеститорима из Белгије сума коју су тражили била довољна надокнада и за изгубљени новац и за живце. Ако међународна арбитража пресуди у њихову корист мирис трулежи осетиће се и стотину километара даље од кафилерија у Ћуприји и Сомбору, до Немањине 11. Тамо ће, међутим, само запушити нос и након тога овај, као и све рачуне за до сада изгубљене арбитраже, испоставити пореским обвезницима Србије.

Црвено светло за Енерго-зелену: Фирма из Инђије већ три године не ради и само накратко је са Владом Србије закопала ратне секире да би после мајских поплава 2014. прерадила око 1.000 тона угинулих животиња у Србији и БиХ

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.