ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ ЕКОНОМСКОГ ЧУДА
О „рекордним“макроекономским показатељима
Лицитирање о значајном повећању пензија и плата у јавном сектору до краја године, као и „историјским“рекордима нето зарада од 500 евра, највиших у региону, представља најгрубљи фалсификат и подвалу, као и потпуну бесмислицу не само са економског и социјалног становишта, већ и у логичком погледу
Све је мање оних који се сећају макроекономског чуда произведеног 21. јануара 1994. И тада je привредна стварност Србије доведена до руба пропасти, пре свега услед колапса новца и финансијског хаоса, да би се у „чуду невиђеном“преко ноћи из пепела претходног хиперинфлаторног динара, урушеног санкцијама, распадом земље и лошом економском политиком родио нови динар - спаситељ, за пензионере и радничку класу.
Колико ли је само пута овде током последње две године поновљено да су јавне финансије Србије 2012. биле доведене „до руба пропасти“, да би се „захваљујући мерама Владе“отпочело са фискалном консолидацијом која је, опет чудом - и супротно теорији - почела да генерише и стабилизацију и привредни раст. Тај дуго очекивани и стидљиви раст од 0,8 одсто, који је кренуо 2015, прошле године је, пребацивши очекивања, догурао до 2,8 процената. Упркос свему то је била најнижа стопа раста неке од економија у региону. Међутим, овогодишњу прогнозу од три одсто већ су званично и ММФ и Влада Србије ревидирали на 2,5 одсто. Образложења су гласила да је суша десетковала род у пољопривреди, као и да је подбацила производња електричне енергије у првој половини године.
Ако је већ Србија само пре годину дана као „лидер раста“била у ситуацији да се дичи „дупло већим растом“од једне Немачке, онда није лоше погледати и наличје српског „економског чуда“, односно резултате економске политике Владе, које ММФ и званично сматра „импресивним“, посредством неколико чињеничних аспеката свих успеха -неуспеха као и наредних изазова.
Наравно да је стање у јавним финансијама, па на известан начин и у целини економског система боље него што је било 2012, током другог таласа глобалне рецесије, или 2014, када су Србију погодиле поплаве. Инфлација је на ниском нивоу, мада у порасту, курс је стабилан, јавни дуг (наизглед мање претећи) наводно пада у релативном смислу и званично се процењује да је смањен на 62 одсто БДП-а. ММФ без већих тешкоћа продужава аранжман из предострожности, па је и кредибилитет читаве економије и државе у међународним финансијама подигнут на виши ниво. Међутим, свакоме ко живи у Србији јасно је да су поменуте 2012. и 2014. за Србију биле најтеже године у протеклом петогодишту. За 2015. би било „право чудо“да није остварен раст, имајући у виду релативно дуго ванредно стање и ванредно лоше економске учинке претходне 2014, услед поплава и других временских недаћа.
Ма колико се релативно стање у економском животу побољшавало у односу на оно „са руба пропасти“, па и оцене ММФ-а, познато је да економску стварност најбоље оцењују они који у њој живе - привредници, грађани, послодавци и запослени. Анкете грађана о стању производње, запослености и стандарда, као и послодаваца о условима пословања, пореском оптерећењу привреде ваљда би требало да буду најважнији индикатори. Оне се директно обично не саопштавају, али се зато економско-социјално стање запослених види по броју штрајкова и по чињеницама да више од 200.000 радника не прима плате, или их примају са огромним закашњењем, као и да сваке године знатно расте број фирми са блокираним рачунима.
Лицитирање о значајном повећању пензија и плата у јавном сектору до краја године, као и „историјским“рекордима нето зарада од 500 евра, највиших у региону, представља најгрубљи фалсификат и подвалу, као и потпуну бесмислицу не само са економског и социјалног становишта, већ и у логичком погледу. Овдашњим корисницима је веома познато да се реалне зараде и пензије мере унутрашњом куповном моћи, која зависи од инфлације и структуре трошкова живота у Србији, а не од номиналне противвредности плата у било којој страној валути. Чак и да се таква пројекција оствари - рецимо уз претпоставку даљег јачања (апрецијације) динара и смањивања вредности евра са око 124 динара у фебруару на 115 динара на крају 2017, што је теоријски могуће, али суштински веома штетно и опасно - тешко да би се до краја године просечне исплаћене зараде „истерале“на 57.500 динара. Али, узмимо да је и то (бар статистички) могуће остварити, рецимо кроз сезонски неупоредива примања, која заједно са свим могућим бонусима, предновогодишњим исплатама и другим „приходима“улазе у месечну плату за децембар. Па шта би се тиме постигло, осим повлађивања једној невиђеној сујети? Чак ни психолошко уверење да је померен некад „сањани плафон“, чија је историјска перспектива минула пре читаве једне деценије.
Ваља се вратити у реални привредни живот и економску и социјалну стварност данашње Србије, која је у претходне скоро три деценије највише потонула од свих балканских земаља, изузев БиХ, како током распада Југославије, санкција и хиперинфлације тако и услед лоше дизајниране транзиције, односно неспроведених тржишних реформи.
За то време у свету се већ устаљује раст од око 3,5 одсто годишње. Свака стопа раста нижа од глобалне огроман је неуспех за економије каква је српска. Ево зашто. Ако се као основа за поређење узме БДП из 1990 (индекс 100) и ако се он упореди са оним што се данас ствара у Србији, стање је за нас више него поражавајуће. Свет је у целини, уз дугорочно ниску стопу раста, до прошле године подигао индекс свог БДП-а на 167, док је истовремено индекс српске економије био свега 69.
Упериоду од 2001. до 2008. БДП Србије просечно је растао по стопи од 5,9 одсто, али се такав сценарио раста - заснованог на потрошњи - упркос многим упозорењима, урушио као кула од карата. После избијања светске финансијске кризе, од 2009. до 2016. просечна стопа привредног раста у Србији пала је на само 0,27 одсто, а у периоду од 2012. до 2016. у просеку је била 0,66 одсто.
Таквим колебљивим, неодрживим и неквалитетним растом своје изнурене економије Србија не може никада достићи релативни положај у свету, који је имала у време велике Југославије, као средње-више развијене привреде по реалном дохотку, која је по макроекономским параметрима са Пољском делила 35. и 36. место у свету. Данашња економија Србије не спада ни у 130 највећих.
Зато су Србији потребне не само пројектоване, већ знатно веће стопе раста од глобалног просека. Оне се не могу постићи аутосугестијом типа „сваког дана у сваком погледу све више напредујем“, политичким маркетингом, административним прерасподелама, или непринципијелним ad hoc циљаним подстицајима из буџета, већ пре свега неутралним мерама поправљања макро и микроамбијента, неселективном применом закона, реформама јавног сектора у којима нема места за партократију, корупцију и привилегије по било ком основу.