УСПОРАВАЊЕ ЈЕ НАЈОШТРИЈИ ПОЛИТИЧКИ СТАВ
Иван Меденица и Филип Вујошевић
Већ на почетку разговора са њима, јасно је да ће ово по свему бити специфичан Битеф фестивал. Иван Меденица, као његов уметнички директор и Филип Вујошевић као драматург усхићено говоре о фестивалу који изгледа као да има много више наслова него што заправо нуди. Но у томе и јесте зачкољица, само седам представа трајаће више од 40 сати. Поређења ради, прошлогодишњих 12, вели Меденица, трајало је више него дупло мање. „То нам јасно указује на кључни уметнички феномен који се издваја у главном програму а то су представе које дуго трају“, и додаје да нису све представе у програму велике дужине, јер би то било исувише захтевно за публику, можда и егзибиционистички. Тај феномен понајпре артикулише представа Олимп Јана Фабра, али и антологијска представа Квизула, британске трупе Forced Entertainment. Ова трупа се феноменом трајања у позоришту бави дуги низ година и она проблем времена, које је уједно централни ове године, отвара на још један начин, јер је сама представа стара 21 годину, што подразумева стално апдејтовање у складу са савременим друштвеним појавама. Представа Јернеја Лоренција Библија први покушај није екстремног трајања, али такође је дуга за наше прилике, док ће за њом уследити домаћа премијера коју исти аутор спрема, овог пута у копродукцији са Народним позориштем, а сама чињеница да представа
почиње на сцени „Раша Плаовић“а завршава у Битеф театру, наговештава да ће и она прилично дуго трајати. Меденица додаје да су дужина и трајање у уметничком смислу кључна окосница овогодишњег фестивала. У тематском смислу, фокус је на епску и митску грађу.
Иван Меденица: Ово је опасно време, веома `исторично`, за које ни не знамо у ком правцу ће кренути. Из тог разлога смо мислили да нема простора више да се толико бавимо идентитетским питањима као политичким, него да констатујемо како су се на светску сцену вратила политичка питања за која смо мислили да смо их оставили дубоко у историји, као што су ратови, глобални тероризам, природне катастрофе за које смо сами криви, велике миграције, сиромаштво, дивљање неолибералног капитализма. Тако велика криза савремене цивилизације мотивисала нас је да се вратимо основним епским и митским наративима на којима се наша цивилизација заснива, да видимо шта су њене базичне тековине или, можда, илузије, да ли смо ми изневерили њу или она нас.
Филип Вујошевић: Веома је важно да поред представа у главном програму, Битеф и у оквиру пратећих програма такође третира трајање у позоришту. Организујемо трибину о представама дугог трајања, а традиционални пратећи програм Битефа, Битеф полифонија, такође ће на свој начин испратити овај феномен. Да ли је Битеф тако постао и највећа културно-друштвена субверзија, овако конципиран?
Ф. В.: Нама се учинило да је ово једини могући пут. Како су представе бивале селектоване, схватили смо да је заправо ово једино што нас интересује. Међутим, морам да истакнем да, иако овако испричано све изгледа и звучи веома озбиљно и тешко, што с једне стране и јесте јер Битеф остаје фестивал који је превасходно намењен компетентној публици, ипак је главни квалитет овогодишње селекције управо то што су представе изузетно комуникативне. Битеф припада свима, те се надамо да се због ове наглашене комуникативности сада, заправо, обраћамо широј публици. Комуникативност представа се огледа и у другим појавама, заправо полазишта и инспирација неких од тих представа су и у популарној култури. На пример Олимп често личи на рејв журку више него на позоришну представу. Монтагове представе теже треш естетици, која може да комуницира са свима.
И. М.: Субверзија представе Олимп је у њеном хуманизму. Њена субверзија се своди на један нежан, неагресиван, пријатељски позив на двадесетчетворочасовно искуство веома посебног заједништва. Треба превазићи стеге и предрасуде које нам намеће савремени стил живота, као што су брзина и површност, и треба дати себи одушка. Као кад одемо на годишњи одмор и хоћемо
да се ископчамо, тако се треба препустити тим ритмовима представе и њеној енергији. Као у добром сексу који треба дуго да траје, морамо му допустити да трајањем доноси задовољство. И умор ради за представу, јер нас ослобађа стега: за љубав, уметност и мисао потребно је време, а на то смо у овом потрошачком друштву заборавили. Зато је успоравање највећа субверзија и најоштрији политички став у савременом друштву.
Шта они тестирају дужинама трајања, да ли прочишћавају публику?
И. М.: Апсолутно, јер један од феномена које интересује Јана Фабрија у Олимпу јесте како постићи катарзу данас. А катарза јесте прочишћење. Видећете завршну сцену и како публика на њу реагује. Ту нема пробијања рампе у смислу неког концепцијског дезилузионизма, али има у смислу енергетске размене. Публика и глумци постају једно биће. Ако живимо у цивилизацији отуђења, а, на пример, ријалити програми томе дају посебно велики и негативан допринос, ова представа је алтернатива томе, јер се иде на стварање искреног, аутентичног и ослобађајућег контакта, размене и заједништва.
Како сте убедили продукцију Битефа да направите такав програм?
Ф. В.: Постојао је тај моменат одлуке да се скочи у хладну воду. Али када се то догодило, више није било много преиспитивања. Узбуђење је временом расло. Посебно како смо ми постојали свесни какав ће то фестивал бити.
И. М.: Кад смо се коначно определили за Олимп јасно нам је било да не можемо да имамо много представа поред ње и требало је склопити концепт с релативно мало представа, а да оне буду добре и да помоћу њих фестивал прича своју причу. То је био највећи изазов. Имали смо среће да успемо да направимо програм у којем свака представа одговара слогану епик трип, било да се епик реферише на дужину трајања, наратив, или приповедачки модус.
Претпостављам да су све политичне на неки начин? Којим тачкама данашњице су блиске?
Ф. В.: Постоје представе које су блиске садашњем тренутку, а постоје и оне које, базирајући се на основним наративима наше цивилизације, покушавају да нам пруже одговор из тог, другог угла, пре свега преиспитивањем и ревалоризовањем неких изгубљених тековина.
Прошле године акценат је био на минијатурама, сада су у фокусу дуге форме. Шта би били трендови који би обележили Битеф идуће године?
И. М.: У савременој уметности има толико мноштво дешавања, струја, феномена, да је о тенденцијама врло тешко говорити. Када сам дошао прошле године питао сам се како Битеф и даље да промовише ново, уз пуну свест да ми не живимо у доба модернизма чија је једна од главних одредница била управо - новум. Ипак, сматрам да Битеф и даље треба да улаже максималне напоре да препозна и маркира неке појединачне, а карактеристичне појаве савремених извођачких уметности, као што је ове године дуго трајање, које се могу одредити ако не као нове, онда извесно као још увек превратничке, субверзивне, радикалне. Ја не могу да побегнем од своје професорске природе: добро је људима презентовати и контекстуализовати релативно заокружене појаве, упутити их у њих, омогућити им да их схвате... За јубиларни 50. Битеф смо подвукли црту и приказали спектар различитих жанрова који чине савремено позориште. Ту нам је акценат био на многострукости извођачких форми уз једну за јубилеј примерену рекапитулацију на тему - шта је данас уопште позориште.
Ф. В.: Мислим да је важно рећи још нешто. Постоји тај утисак да је Битеф попут неког свемирског брода који слети сваког септембра и онда оде и ништа. Та визија је погрешна и лажна. Ми упорно покушавамо да постанемо саставни део позоришног живота. Нема поенте да ово радимо уколико нема нашег утицаја на публику и обратно. Управо је ове године прилика да после Лоренцијеве словеначке представе, видимо и једну домаћу представу коју такође он режира.
Субверзија представе Олимп је у њеном хуманизму, то је нежан, неагресиван, пријатељски позив на искуство веома посебног заједништва