ДЕКЛАРАЦИЈОМ ЋУ ТЕ ДЕКЛАРАЦИЈОМ ЋЕШ МЕ
Обнова митова о угрожености
Чим се Рамуш Харадинај доказао и показао као особа од поверења којој се може препустити брига о српском наслеђу, језику и култури, председник СНС-а и осталих грађана дубоко се замислио над судбином сопственог народа. Не живе баш сви под патронатом тако мирољубивих вођа, многи Срби су смештени у веома проблематичне средине попут БиХ, Хрватске и надасве Црне Горе, а вођа мора да нађе решење и за њих. А како би другачије него декларацијом, изумом ког се додуше није први сетио у историји, али који ће својом оригиналношћу надвисити све претходне сличне покушаје. Бар именом јер се не ради ни о тешко изговорљивом „Начертанију“Илије Гарашанина, ни о Меморандуму САНУ већ, ни мање ни више, о Декларацији о опстанку Срба.
У складу са тим је и најавио оно што забога никада до сада нисмо чули:
декларација ће обухватити право на употребу српског језика и ћириличног писма, право на изучавање и неговање српске културе, право на изучавање српске историје и неговање српске слободарске традиције, очување националне географије, српског културно-историјског наслеђа и право на информисање на српском језику. А да су те речи потекле директно од Александра Вучића и никог другог демонстрирао нам је себи својственим начином: „То су сфере које ће бити обухваћене, у складу са свим међународним јавноправним актима, да дужебрижници који се плаше сваке помисли или речи када неко изговори Срби или српске…” Као што се из цитата види, напад није прецизиран и реченица није завршена, али ту је тон који омогућава читање између редова.
Ако изузмемо „душебрижнике“, не само да смо све већ чули већ је и записано у декларацији која је донета пре седам година „Стратегија очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре, као и матичне државе и Срба у региону” која спада у важеће документе. У њој су садржани сви циљеви о којима Вучић говори и формулисани су на готово идентичан начин: „Овом стратегијом Република Србија настоји да обезбеди адекватне материјалне, социјалне и политичке услове за успешан развој и очување српског језика, ћириличког писма, културе и идентитета наших држављана и сународника који живе и раде изван граница Републике Србије.“Она, такође, обухвата и „права у домену школства која се не своде само на наставу на свом језику, односно на могућност учења тог језика, већ и на право на стицање знања о истори-
ји, географији, елементима културе одређеног народа“и на „очување националног идентитета и унапређење информисања на српском језику и ћириличком писму“.
Дакле, давно је већ све речено од онога што нам је Вучић најавио као пројекат већи и импозантнији од отварања још 30 километара ауто-пута. Додуше, постоји проблем, идејни творац је био Борис Тадић а реализатор његова администрација, али су у његову израду ипак били укључени многи: од дијаспоре до цивилног друштва, одржане су бројне јавне расправе, а чак се и током усвајања документа изашло у сусрет захтевима Црне Горе и Хрватске да се ревидирају ставови око залагања да Срби у тим земљама добију статус конститутивног народа. То ипак боље звучи од најаве коју смо добили од Вучића и његовог главног партнера у најављеном подухвату Милорада Додика да су формирали тим од неколико људи који ће учествовати у писању декларације и да ће цео посао бити готов до 25. или 26. новембра, „када улазимо у стоту годишњицу присаједињења Срема, Баната и Бачке Краљевини Србији, или 1. децембра поводом формирања Краљевине СХС.“
Наравно, за тако значајан празник било би неприкладно понудити Тадићев заборављени документ, али ништа боље не звучи ни понуда неког сличног који је израдило неколико људи за неколико дана. Имајући у виду да је Вучић позвао све и сваког да учествује у дијалогу о Косову, да је убедио чак и међународну заједницу да му је овог пута битно шта имају да кажу чак и „осведочени досовски лопови и лажови“, „припадници жутог картела“и „заступници Енвера Хоџе и великоалбанског концепта“, делује нелогично да жели само у уском кругу пријатеља да донесе документ који ће гарантовати, ни мање ни више него „опстанак“српског народа. Можда је један од разлога очекивање да ће такав документ бити разумљивији његовим бирачима и да ће успешније од претходних прецизирати шта у ствари жели. А жели, како је рекао, „Жикину шареницу“у Бањалуци, да бисмо „једни више знали о другима“. То збиља не пише у документу из Тадићевог времена, а нејасно је и што би писало – „Жикина шареница“је и без декларације већ тамо снимана.
Међутим, за Срђана Шушницу, културолога из Бањалуке, најава нове декларације није само пројекат у оквиру уског круга пријатеља који би требало да скрене пажњу са политике пристајања на косовску независност и државност јер увек постоји могућност „ватрене обраде на терену“. И њу је неопходно посматрати у контексту повезаних политичких спектакала у режији Вучићевог али и Додиковог режима, од скорашњег стадионског молебана жртвама Олује у Ветернику, преко хероизације ратних злочинаца, па до отварања Андрићграда за Видовдан 2014.
„Иако не учествују директно, сматрам да су и СПЦ и САНУ у протеклих четврт вијека толико контаминирали друштвено-политички и образовни простор и диктирали идеолошко-политички суноврат Србије да ће њихови етно-ексклузивни и великодржавни ставови незаобилазно и увијек бити дио овакве једне декларације. Ту ће се неминовно поновити ако не и преписати многи митови и лажи из Меморандума САНУ. Тако да није тачно да у њој неће бити и ова два стуба пансрпског национализма. Није тачно и да нема дијалога о декларацији. Вучић свакодневно општи са 'народом' о темама којима ће се бавити декларација. Он константно води дијалог о томе, са самим собом, са Бриселом и дипломатским кором, са Додиком и Србима из регије, са Русима, са ултрадесничарским организацијама и круговима. Једино са ким не разговара то је тзв. Симина 9, јер њих више и нема, али немојте мислити да њихови трагови нису трасирали пут како до Меморандума САНУ и геноцида у Сребреници, тако и до ове декларације. Вучићева реторика о положају Срба у региону је на рубу ванредног стања, на рубу конфликта, једна стална предизборна кампања, једно распамећивање грађана преко жутих медија. Тачно да цивилног друштва Србије нема у тој расправи, али то је посљедица чињенице да један овакав популистички манифест за широке народне масе не трпи постојање а камоли учешће нечега што се зове цивилно друштво“, каже Шушница.
Постоји још један проблем: свака јавна расправа би морала да подсети не само на сличне или исте декларације које су већ донете, већ и на оне које су у потпуној супротности са најављеном. Једна има више морални него законски карактер, а односи се на Декларацију о заједничком језику, коју је више од 200 лингвиста са подручја Србије, Хрватске, Црне Горе и БиХ потписало у марту ове године, са циљем да се подигне свест о заједничком језику и да се престане са националистичком језичком праксом. Неке друге су више обавезујуће, јер су попут Истанбулске декларације, која гарантује да Србија никада неће штетити интегритету и суверенитету БиХ, потписане од стране тадашњих председника Србије, БиХ и Турске. А она је у директном сукобу са најавом Додика да је у писање нове декларације уграђен и његов сан кога се никада неће одрећи, да „РС и Србија буду једно“.
А тај сан није безазлен, сматра Шушница: „Највећу опасност од ове декларације видим у њеним ефектима које ће имати у Републици Српској,
Свака јавна расправа би морала да подсети не само на сличне или исте декларације које су већ донете, већ и на оне које су у потпуној супротности са најављеном. А Вучићева реторика о положају Срба у региону је на рубу ванредног стања
и цијелој Босни. Декларација ће још више замаха дати Додиковим националистима и њиховој политици негирања и растурања босанске историје, државности и суверености. Декларација ће дати нову снагу русификацији РС и генерално замах новом уједињавању и русификацији пансрпског национализма у регији“.
Дакле, да би пројекат Вучић Додик успео требало би заборавити на још неколико декларација попут оне о осуди злочина у Сребреници, на исти начин на који је заборављена и декларација о „историјском“помирењу између ДС и СПС. И требало би помирити готово непомирљиво два потпуно опречна става која је Вучић довео у исту раван: да решење не лежи са једне стране у „нашим митовима и сукобима“, али са друге „не лежи ни у одрицању од свих наших националних и државних интереса“.
Таква конфузна најава је збуњујућа и за америчког социолога културе Ерика Гордија који истиче да му није баш најјасније шта ће се наћи у најављеној декларацији, али да не сумња да ће представљати „наставак постконфликтне пропаганде“и „промоције властитог погледа на ратове деведесетих“. Такође, да је политичка гарнитура која је „произвела претходна страдања Срба“вероватно „најмање позвана од свих људи на свету“да било шта „декларише“.
Па, декларисаће. А на који начин и није много битно, по мишљењу историчарке Дубравке Стојановић, која истиче да Вучић нема потребе толико да се труди, јер од Меморандума наовамо има сличних докумената „колико воле“и могу било који да узму, јер су сви суштински исти. Подсећа и на један веома делотворан, Милошевићев, који се звао „Сви Срби у једној држави“и због кога се ратовало. А на питање НИН-а зашто онда Вучић инсистира на новом поред толико „употребљивог материјала“, каже:
„Он то ради јер непрекидно шаље међусобно супротне поруке. То је основна одлика популизма: мора уз себе да има читав тзв. народ, 100 одсто народа или као у Милошевићево време 104 одсто. И том фантазмом мора све да 'заводи', Европљане и оне који су против, оне који сањају Карлобаг и оне којима је доста тога. Који су, како је рекао, против митова, за нове приступе, унутрашњи дијалог. Дакле, све истовремено, а посебно оно што је међусобно супротно. А ми се онда забављамо чувеном лузерском игром: где је лоптица? Он то ради јер зна да његови гласачи тачно разумеју да су Европа или унутрашњи дијалози ту да би неког преварили, а зна се шта је права политика. Она се зове 'одбрана српског народа'. То је увек било опасно јер је увек значило једино и само ту експанзионистичку политику. Не заборавимо језичке вратоломије деведесетих: бранитељи Даља ослободили Тењу!”.
На први поглед изгледа да се и овде ради о једној мало широј „језичкој вратоломији“најављеној као нова тема за скретање разговора на сигурнију страну. Уместо да се изразито националистички опредељено Вучићево бирачко тело бави признавањем Косова, тј. решењем које ће то значити а за које се још увек смишља популистички назив, боље да се храни причама о новом националном интересу. И то би могао да буде бенигни гимнастички трик да нисмо видели како су се претходни окончали. Рецимо, када је САНУ најављивао доношење Меморандума, тадашњи председник Душан Каназир је то објавио речима: „Четрдесет година мира на Балкану представља до сада најдужи период мира у овом делу света. У том миру постигнути су значајни резултати у материјалном, привредно-технолошком и духовном развитку земље.“
Из данашњег угла гледано, само је још недостајала реченица: „Да нам се не слоши од толиког мира и напретка, смислили смо генијални план.“Али тада се још увек није знало где воде такви планови, а данас се и те како зна и то не на нивоу теорије већ на нивоу драматичних искустава у распаду једне земље. Да ли нам је баш потребна реприза?
Највећу опасност од ове декларације видим у ефектима које ће имати у Републици Српској и целој Босни. Она ће још више замаха дати Додиковим националистима и њиховој политици негирања и растурања босанске историје Срђан Шушница