ЗАПЛЕНА СЛОБОДЕ
У сусрет референдуму о самосталности Каталоније
Иако шпанска влада интензивно одузима гласачки материјал, каталонски премијер Карлес Пућдемон поручује да ће изјашњавање о самосталности бити одржано упркос свим притисцима
Док шпанска влада шаље полицију у рације по каталонским штампаријама, плени изборне плакате, гласачке листиће, било какав изборни материјал, упозорава медије да не објављују предизборне огласе, позива градоначелнике у Мадрид на информативне разговоре, каталонски политичари гледају како им све иде у корист.
Председник каталонске владе Карлес Пућдемон каже да се гласачке кутије држе на тајним местима и да ће референдум о осамостаљењу бити одржан упркос свим притисцима. Потрага за листићима постала је симбол државне репресије. Притисак који премијер Маријано Рахој и његова влада појачавају на већ ионако не превише задовољне Каталонце само
јача пркос и шаље нове гласаче на биралишта.
Пре три године 80 одсто оних који су се одазвали тадашњем референдуму гласало је за независност Каталоније. Али референдум није био важећи јер на њега није изашла апсолутна већина (изашло је тек 2,3 милиона гласача од укупно 5,4 милиона). По свему судећи, то неће бити случај овога пута. Шта ће, међутим, одлучити они који изађу, друго је питање, јер су и сами гласачи дубоко подељени.
А за владу у Мадриду ово изјашњавање не би био важеће све да успе да привуче свих 5,4 милиона који имају гласачко право и све да свако од њих заокружи „да“, јер по закону се то не може. У марту прошле године Уставни суд још једном је потврдио да нема
могућности да се Барселона позове на право на самоопредељење, јер закон превиђа да је за такву одлуку потребно да се изјасне сви грађани Шпаније. Премијер Маријано Рахој је рекао да ће по сваку цену зауставити покушај одвајања „Не потцењујте снагу шпанске демократије. Правна држава функционише“, поручио је, на шта је добио подједнако одлучан одговор. Пућдемон му је узвратио: „Не потцењујте снагу каталонског народа“и још једном поновио да ће ове године процес одвајања Каталоније од Шпаније ући у фазу из које више неће бити повратка.
Нема ничег новог у каталонској жељи за самосталношћу. Осим тренутка у коме су се остварењу те жеље опасно приближили. Каталонци су одувек нешто друго, њихова је исто-
рија нешто друго у односу на Мадрид и уопште бити Каталонац значи бити нешто посебно у односу на остатак Шпаније. Када је чувени каталонски виолончелиста Пабло Казалс, који је избегао у Франково време, 1971. године примао медаљу за мир УН, овако је почео свој говор: „Ја сам Каталонац. Данас је то провинција Шпаније. Али шта је била Каталонија? Била је највећа нација света. Рећи ћу вам зашто. Каталонија је имала први демократски парламент, пре Енглеске. И прве Уједињене нације су биле у мојој земљи. У то време, у 11. веку одржан је састанак у Тулузу на коме се разговарало о миру, јер у то време Каталонци су већ били против рата.“
Прошли век донео им је мало слободе, 1931. добили су аутономију и прогласили независну владу, коју је и Мадрид прихватио, али није дуго трајало. Две године касније почео је грађански рат, отпор снагама генерала Франка је сломљен, премијер је убијен, многи су избегли и почео је дуг период репресије. Аутономију је повратила после Франкове смрти (1971) али сан о самосталности је остао неиспуњен. Мадрид се истовремено чврсто држао става о централизованој држави и није пристајао на договоре о већој самосталности.
Економска криза само је погоршала ситуацију, Каталонци морају да издвоје 17 милијарди евра за заједничку државну касу, а са друге стране гомилају дугове. Осим тога, са својих 16 одсто становништва Барселона доноси 19 одсто БДП-а, то је разлог више да захтева да сама располаже својим новцем.
Већ је било речи о новом фискалном пакету (2014) где би имала сопствену пореску управу, сама прикупљала порез, а део уплаћивала држави, баш онако како то раде Баскија или Навара. Шпанска влада је одбила такав договор. То је тек натерало каталонске чврсте присталице независности да израчунају шта све као најбогатији део земљегубе и шта би све добили да им Мадрид не стоји за вратом.
За време Артура Маса, бившег каталонског председника владе, због економске кризе пола милиона Каталонаца остало је без посла. Мас је покушавао да се договори са државом, али није успео. То је додатно погоршало односе. Тако је слоган „Прво независност, после социјална правда“успео да привуче прилично широку коалицију која се окупила око идеје о референдуму. А то није било тешко јер је за губитак посла и за све економске проблеме окривљен Мадрид. Мас и двоје његових министара завршили су на суду због организовања, како је пресуђено, илегалног референдума и забрањено му је да се бави политиком наредних десет година.
То није утишало гласове који заговарају самосталност, напротив. На упозорења да их у случају такве одлуке чекају и проблеми са Бриселом, јер би нека новоустановљена држава била ван ЕУ, имају већ спреман одговор. Задржали би евро, омогућили кретање робе и људи, наставили сарадњу са свим шпанским и европским фирмама које ту послују. Што се тиче Брисела, позивају се на брегзит, а и на шкотски референдум од пре три године, који је прихваћен као легалан..
Друга страна приче је да то не значи да су листом за самосталност. Велики број желео би просто да се на ту причу стави тачка. Када говоре о себи, заговорници независности заборављају на своје суграђане који нису Каталонци. Они их са не мало презира сматрају дошљацима, потомцима радничке класе која је насељавана у време диктатуре, страним телом које се никада није прилагодило, али статистика говори другачије. Данас седам од десет становника има само једног родитеља Каталонца. Гласачи су, ма колико била узаврела атмосфера, и даље дубоко подељени и нико не жели да прогнозира резултат. Присталице референдума тврде да је довољан и један глас више да би се прогласила победа. Али та искуства, показало се, нису најсрећнија.
Октобар се сасвим приближио, Барселона полаже велике наде у први дан тог месеца за када је заказано изјашњавање, а Мадрид још увек само прети. Ипак, какав год да буде резултат, то сигурно неће бити и крај приче о каталонским тежњама.
Гласачи су и даље дубоко подељени и нико не жели да прогнозира резултат