ШТА МИ СЕ ДЕШАВА

Брана Петровић (1937-2002 -2017)

Шпорет

Купио сам шпорет на дрва. „Шпорет на дрва“није баш језички усклађено, али тако се каже. Може и угаљ, али мој шпорет га избегава. Свака част господи која су већ од седамнаестог века имали парно грејање, али мени се отац у детињству грејао поред огњишта.

Још имам рођаке, тамо на Кукутњици, који имају куће с огњиштем и веригама – кад одем, подложимо, понекад. Знају да ја то волим, дочим они радије на електрику.

Добро, нисам ни ја купио шпорет на дрва из неких философско-етнолошких побуда, него из практичних разлога. Штедљив сам човек, а другови из Електродистрибуције прете банкротом.

А испало, богме, као у књигама мудраца. Заложим свој шпорет, а он пламиња и пуцкета. С једне стране пламиња и пуцкета шпорет, а с друге стране телевизор. Милиони и милиони година су између шпорета и телевизора (шпорет је само корак од пећинске ватре која је осветљавала руку мог генијалног рођака из Алтамире, а телевизор је ново, несхватљиво чудo човековог генија!), а ево их на пет корака, гледају се, пуцкетају и пламињају, пуцкетају и пламињају. „Гасим“телевизор. Бар док не прође ово предизборно бешчашће.

(1. новембар 1996)

Исцелитељ

У Старој Грчкој бејаше се појавио човек који говораше да простим додиром, благом масажом и енергијом свог тела може излечити од разних болешчина, чак и оних пред којима је званична медицина немоћна.

Од тамошњег краља затражио је дозволу за упражњавање својих способности.

Краљ овако размишљаше: Додиром, масажом и енергијом тај човек ако и не може излечити, неће ни нашкодити. Али…

Краљ је наредио да му доведу тог човека.

Одобрено ти је, рекао је краљ, том човеку, да лечиш додиром, масажом и топлином тела. Али само под условом да никада у тим сеансама не изговориш ни једну једину реч. Ако си и лажац, додиром нећеш оштетити другог човека. Али ако си лажац и ако ниси стручан, свака твоја реч може бити опасна. Свака твоја реч може убити човека. Био је мудар тај краљ. Песник је оставио поруку: Уби ме прејака реч.

Новинарство је, као и књижевност, уметност речи.

Злоупотреба речи равна је злочину.

Клеветничко новинарство најтежи је облик криминала.

У речима клеветника реч је револвер.

Оклеветати човека није исто што и критиковати. Критика је демократска тековина. Клевета је сушта подлост.

Хитлер је у свом штабу имао клеветнике професионалце. И Стаљин их је плаћао. У рукама журналиста-хуље реч је врло опасна. Реч, један од највећих дарова. Био је мудар стари грчки краљ.

(25. октобар 1996)

Писменост

Чињенице су неумољиве (не износим их да бих нервирао Енглезе): уз Византинце, свете учитеље, Срби су први у Европи примили дарове писмености.

Десетак хиљада година после Кинеза, али шта да се ради, такав је био распоред снага у свету.

Статистика је, међутим, такође неумољива (не износим је из мржње према Србима) – у нови миленијум, ево сутра, Србија улази са 48 посто неписмених у својој популацији (ако се рачунају светски стандарди писмености по којима није довољно умети се потписати уз напор хируршке интервенције).

С толико својих неписмених пунолетних грађана нормално је што Србија има велике потешкоће с Демократијом.

Демократија је сложено (да не речемо компликовано) друштвено уређење.

Диктатура је много једноставнија. Диктатура је као отисак прста. Шта сам оно хтео да кажем?

(13. новембар 1997)

Продаја

Продат је „Империјал“, најславнија угоститељска кућа престонице. Купљен је, дакле, „Империјал“. Длан о длан и нек ти је са срећом!

Око шареног прасета на краљевачкој пијаци дуже траје погодба. О крави и да не говоримо. Ко је продао „Империјал“? Ко је купио? Знам, а не знам. Не знам ни због купца, још мање због продавца.

А Народни музеј у Београду? Строги центар, струја, вода, засебни улази…

(20. новембар 1992)

Бомбе

Равнодушје је почетак смрти. Појединца, народа, људске врсте. Славимо Дејтон, све оне неспоразуме, договоре, притиске, понижења свих врста, потписе, вечере, обраћања нацији, онај кичерај. Није то оно као кад је путовао

Тито, али ипак се радујемо кад С. Милошевић, са свитом трговаца, мешетара, тезгароша, полицајаца, одлази на далеке путе. Нити води глумце нити писце и рецитаторе, као Тито, а ипак нам лепо, као да води, као да смо на Галебу. Спремамо се за изборе, демократија или смрт.

Дували смо, баш некако ових дана прошле године, у пиштаљке: испало је да смо попушили.

А где смо до у мишјим рупама голог опстанка, на сазнање да су американски моћници на српску нејач и сиротињу, из ваздуха, с безбедних висина, бацали АТОМСКЕ БОМБЕ. Добро смо чули: атомске бомбе. Пале су бомбе и на српску и на муслиманску и на хрватску сиротињу и нејач – све је то тамо комшилук, сви су покусали радиоактивни чорбуљак.

Где си, Београде, са својим слободарским улицама? Зашто ћутиш пред том страшном несрећом? Где су ти трубе, звона и пиштаљке, где су твоје ослободилачке заставе?

Знам да Вашингтон сузама не верује, као што ни Москва није веровала, али ако нам ништа друго није преостало: плачимо.

Примиће се људска суза.

(27. новембар 1997)

Пужеви

И пужеве смо истребили: ни за дечји цртеж ни један није остао.

Сеоска јајара и градски аутсајдер немађаху милости.

И страшни национални профитер који плаћаше у кешу.

Из препуних вагона и огромних камиончина чуо сам њихову нечујну цвилеж. По друмовима и железничким праговима сливала се њихова суза. Европска трбушина гутала их је све са утробом и кућицама, гутала и гутала – много је нама било потребно њиховог новца за наш слом.

За пужевима је ишао вргањ, за вргањом боровина, за боровином руда – страшна је наша ревност да растуримо све што имамо. Као да смо, боже прости, последњи на овим просторима.

И људе извозимо, мој кнеже, али то иде гратис. Наш добровољни прилог новом светском поретку.

(4. децембар 1992)

Књиге

Цитат: „Писци се ласно ухвате у замку да су `пробуђени део народа`“: из те замке се после много тешко искобељати.

У срединама које су на поразима градиле своју славу а на патњи достојанство, и које ни крајем овог миленијума нису досегле смиреност и слободу, та „романтичарска“испреплетаност уметности (посебно књижевности) и народних интереса жилава је као уклетост.

Писци националног проседеа баш као врачи и свештеници, пророци и певачи, виде себе испред народа, испред племена, на тегобном путу у неизвесну будућност. У букварима и читанкама и другим говорним училима они су на првим, средишњим и последњим страницама. Млади човек је принуђен да као песничку уметност присвоји најобичнију стихоклепачку тривијалност само зато што је кроз њу (ту дакле стихоклепачку скаламерију) „проговорио народ“, а да до суштаствених песничких озарења не досегне никада. На Сајам књига идем тек сутра. А и не морам: био сам прошле године.

(27. октобар 1995)

Лапарал

Изненада, у току јутарњег тренинга, уочих сличност између ЛАПАРАЛ и ЛАРПУРЛАР (лапарала и ларпурларисти). Није у питању МУЗЕ ЋУТЕ КАД ТОПОВИ ГОВОРЕ – тог давежа од излизане квазифилозофске пословице ми је доста – у питању је крхка мера људскости. На вас, скрибомани, мислим. Стихоклепци на сваку руку. Брбљивци подстрекачи. Римована храброст, версификаторско јунаштво.

Одликашки писмени задаци које наставница шаље на конкурс.

Лапарала, срски ларпурларисти.

Политикантске хуље, о те зевзечке метафоре.

Хумор у парламенту – дође ми да бијем а не да се насмејем, дође ми да им испоручим психијатра.

Фељтонски пљувачи, славне слугерање.

Крааааљаааа! – урличе дрипош, онај исти што је „милажио“Брозу да се Његово величанство пронађе, доведе и обеси.

Нико не сме да те бије, па у плексус. Тренинг за злу не требало. Патриотически стихотвор, потпис и башка жиро-рачун.

Не да се Муза тако ласно пому(с)ти.

(22. мај 1992)

Пост скриптум

Кад НИН с овом белешком изађе пред народ, знаће се резултати Избора. Ја их признајем јер их је народ оверио. Сви морамо с народом, без обзира на то шта нам наша преголема памет паметује. Зар није тако, о ти, мој филозофе?

(25. децембар 1992)