КОМЕРЦИЈАЛИЗАЦИЈА ДЕЧИЈЕ ПАТЊЕ
НИН досије
Утрци за већом читаношћу и гледаношћу, те – чистом зарадом, поједини српски медији не презају да пониште најнеприкосновеније право по Уставу и међународним конвенцијама, на заштиту достојанства детета, па чак и пијетета жртава - деце и малолетника. Када таблоидима није довољно сликовита формално наведена трагедија, они залазе у ситне детаље злостављања најрањивијих.
Име детета не прескачу, иако ће већ сутра бити заборављене трогодишња Катарина, Анђелина и многи други чији су животи угашени. Фотографије им се развлаче по медијима, тако илустроване вести о њиховој несрећи не силазе са насловница. Не мари се за судбину силованих девојчица, већ се профитира на њиховим исповестима. Понеки се служе ухођењем, а поједини и измишљају, не би ли „замастили“своје наводе.
Под кринком саучешћа у болу, баве се судбинама једва преживелих, остављајући трага на њихово одрастање. Увећавају се цифре које се односе на инцесте, или се не проверавају, наводно са циљем да се јавност тргне и реагује, и евентуално, пооштре прописи.
Међутим, све ове бесрамности, оглушавања о законе и новинарски кодекс, након краткотрајног шока, заправо отупљују аудиторијум, док реакција изостаје и од надлежних институција. У крволочним описима злочина крије се још једна замка: могућност да се распири машта неким новим починиоцима.
Бескрупулозности „жутих“медија иду наруку „анонимне дојаве“из полиције и правосуђа, али се некад греши и у легалним токовима. „У случају мале Катарине учињена је велика судска грешка вођењем два главна претреса у присуству јавности, иако се управо таквом мером штити интерес малолетника“, објашњава Милан Шкулић, професор Правног факултета у Београду. На овај начин, дата је прилика новинарима да се баве бизарним и неукусним информацијама, те да додатно трују и иначе прилично затровану публику. Ову, непоправљиву грешку суда, медији су само искористили, истиче. И потом у своје „шокантне“и „ексклузивне“написе са све детаљним описом сексуалног иживљавања, укључили читаву породицу мале жртве.
„Право за заштиту достојанства личности, нажалост, није стриктно регулисано нашим прописима и више је препуштено добром укусу средстава јавног информисања, односно новинара“, примећује Шкулић. Међутим, посленици јавне речи „већ су дубоко загазили у зону хорора, настојећи да по сваку цену, и без обзира на последице, запале аудиторијум“, сматра социолог медија Зоран Јовановић,
професор Филозофског факултета у Нишу. Па не само да експлоатишу ужасе, већ навелико злоупотребљавају незнање или емотивни статус чланова породице унесрећених.
Удатом тренутку и с обзиром на често специфични бекграунд, такви „извори“углавном не могу ни да наслуте колики је домет медија. Нити да (евентуалним) пристанком на објављивање фотографије, повређују дигнитет жртве. Трогодишње мртво дете послужило је свом циљу изазивања сензације, док на ред није дошао други „скандал“.
Још драстичније у медијском простору прошла је 14-годишња девојчица из једног банатског сеоцета која је наводно затруднела након што је ујак силовао.
Таблоиди су иницијалима тобоже штитили њен идентитет, али су оберучке дочекали да се њена мајка „исповеди“пред диктафонима и ТВ камерама. Јер, нема прописа који би њу спречили да даје изјаве.
Ни то оваквим гласилима није било доста, с леђа су интервјуисали и злостављану девојчицу. „Цела породица је практично ’разапета’, уз све фотографисање њихове трошне куће у малом сиромашном селу и уз навођење низа података, чиме је тешко повређено њихово право на приватност“, наглашава Шкулић.
И жртва је изложена погледу јавности, иницијали су били тек лицемерна мера заштите. Тамара Скроза, чланица Савета за штампу, тврди да „овде нема речи о етичком зановетању или професионалном перфекционизму, нити су у питању фамозни професионални стандарди“. „Ту је реч о животу једне малолетне особе, односно о нечему што би требало да буде кредо сваког пристојног новинара“, каже Скроза.
Јер, размера консенквенци још несвесна девојчица, колико сутра ће моћи да схвати шта је за њу значило медијско испољавање, занавек забележено на интернету. Стога би се, тврди Шкулић, могућност манипулације малолетницима морала детаљније
уредити прописима, уз давање права одређеним надзорним телима да реагују у таквим ситуацијама.
Таблоиди и поједине ТВ станице, често и власнице националне фреквенције, у овом случају задирања у интиму, заправо – жртве медија, можда себе могу да оправдају њеним „пристанком“и сагласношћу мајке. Али, било је примера на југу Србије када су представници „седме силе“уходили 14-годишњакињу у намери да обелодане њену везу са 37-годишњим мушкарцем, или су искоришћене нечији приватни снимци. Обашка што су „педофилу“објавили име пре завршетка судског поступка, чиме су повредили његово право на претпоставку невиности, што им не би био ни први ни последњи пут. Посредно су открили и идентитет девојчице. Иако јој се на фотографији не види лице, јасно је у коју школу иде, што у малом месту битно сужава избор за препознавање.
„Ако је малолетно лице фотографисано и изложено потом медијском линчу, онда је оно свакако претрпело штету, више моралну него материјалну, због чега би тужбу у парничном поступку могли да поднесу његови родитељи“, како Шкулић тумачи законске оквире. Морално гледано, ради се о „естрадизацији и комерцијализацији кривичних радњи“, како примећује Јовановић.
„Посве је јасно да је жртва, неадекватно третирана после злочина, двострука жртва. А она која наивно прихвата медијску популаризацију своје несреће јесте и трострука жртва, док су последице таквих поступања многоструке“, оцењује Јовановић. Тако се креира аудиторијум жељан крви, иако је тешко да се схвати коме је таква публика потребна, додаје.
Шта следеће медији могу да ураде, у своју корист, а на штету недужног и некад већ мртвог детета?Лажи су оно чему поједини прибегавају, па је серија написа о трогодишњој жртви силовања, малој Анђи, била „обогаћена“прецизним описивањем иживљавања. Наводно, изводима из званичних исказа осумњиченог, датих надлежним државним органима. У заштити правде исказао се једино Родољуб Шабић, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности.
„Након спроведеног поступка надзора по службеној дужности, утврђено је да искази не само да не потичу из истраге, већ да су у потпуности измишљени“, каже Шабић. Осим што се искази у медијима и истрази нису поклапали, објављивани су „детаљи обдукције”, иако обдукција у време објављивања „информација“још није била извршена. Овом приликом издато саопштење повереника пренели су тек понеки медији, док су они који су на наведени „недопустив“начин дизали тираж, нису нашли за сходно ни да се огласе. Утопистички гледано, а далеко од српске реалности, требало је да се медији уздрже од ширења лажи, примећује Шабић. Новинарска удружења су морала да осуде кршење професионалне етике, али је упутно било и да надлежни министар културе и информисања санкционише оне који крше претпоставку невиности и објављују податке малолетних лица жртава кривичног дела. И, наравно, износе неистине које доводе до узнемирења јавности.
„Мислим да су полиција и тужилаштво у обавези да размотре да ли у оваквом неодговорном поступању, без додирних тачака са новинарском професијом и правом на информисање, има елемената неког кривичног дела“, верује Шабић. „Апсурдно је очекивати да повереник буде савест целокупног државног апарата. Нити треба, нити би било добро да он обавља послове за које су други органи надлежни“, додаје.
Чак и посланици, они који усвајају законе и требало би да дају (добар) пример својим понашањем, понекад злоупотребљавају приватне податке (болесне) деце, у сврху политичког разрачунавања
Уопису посла Регулаторног тела за електронске медије, подређеног Министарству културе и информисања, јесте утврђивање ближих правила програмских садржаја, па и оних који се тичу заштите достојанства малолетника, вршећи своју улогу и у стварању вредносног система. Стога би и РЕМ морао да реагује у случају грубог кршења права деце, уместо да се ограђују изостанком пријава.
Међутим, ситуација је још сложенија, рогобатнија по питању поштовања прописа. Тако чак и посланици Скупштине, они који усвајају законе и требало би да дају (добар) пример својим понашањем, понекад злоупотребљавају приватне податке (болесне) деце, у сврху политичког разрачунавања, наводи Шабић.
Тираж и гледаност се нарочито подижу лажним саучешћем са жртвама.
Малени М. П. преживео је пад са шестог спрата, за разлику од својих оца и мајке, али је питање како ће живети са медијским задирањем у своје здравље. Његова судбина изазвала је солидарност нације, премда је навођењем здравствених података прекршено његово право на приватност. Дечак је такође потпуно лишен и права на пијетет, на поштовање пристојне успомене на личност умрлих родитеља.
„Сваки човек, без обзира на струку, морао би да на то реагује. Наравно, реаговања могу да буду најразличитија, али без њих је смисао друштвеног живота озбиљно доведен у питање“, закључује Јовановић. Када су медији у фокусу, у питању је директна одговорност струке, сматра Славиша Лекић, председник НУНС-а. Када се у трци за већим тиражом и гледаношћу не бирају средства, нема оправдања у политичком утицају, лошим условима рада, нити неадекватним ресурсима, већ се искључиво ради о недостатку етике.
Шестогодишња ћерка убијене певачице Јелене Марјановић ускоро ће почети да чита, и затим и да претражује интернет, као и сви њени вршњаци. Онда ће кроз медијске наслове наићи на детаљно сециран сопствени живот, од туге за изгубљеном мајком, „вриштања“приликом очевог хапшења, спекулација коме ће је доделити социјална служба, до инсинуација о љубавним аферама родитеља, подробним описима мајчиног масакрирања и својих фотографија без икаквих мера заштите. Схватиће накнадно са коликим су је гуштом медији черечили, све правећи се искрено дирнути њеном судбином.
„Ломови кроз које је девојчица прошла већ су довољно трауматични да створе несигурност, док је чињеница да ће у свакој новој средини бити посматрана кроз призму стигматизованог идентитета, унапред осуђује на веома тешко одрастање“, каже Невена Чаловска Херцог, породични психотерапеут и психијатар. „Нико не размишља о најбољем интересу детета, већ се око њега ствара обруч социјалне патологије“, додаје. Публици се наводно сугерише емпатија, а притом се девојчици угрожава право на нормалан развој.
Сви саговорници НИН-а сагласни су да злоупотреба деце, а посебно жртава, није само питање права, већ ствар основне људске пристојности. Понешто би решили драконскији закони, рецимо могли би да суспрегну пласирање лажи, као и личних података деце и малолетника у медијима. Понешто би се дало превазићи допуном постојећих (не тако лоших) прописа. Али, оно главно, стање морала, моћ медија да оцене шта треба а шта не да објаве, као и то шта јавност треба, шта жели да зна, а шта јој се намеће, излази из законских оквира. Закон не може да нас научи да будемо људи са кључним обележјем емпатије.
Злоупотреба деце, а посебно жртава, није само питање права, већ ствар основне људске пристојности