УПРКОС СВЕМУ

Дејан Тијаго Станковић

Nin - - Садржај -

Излазимо из аеродрома, а с билборда гледа Сергеј. Испод пише „На чему си ти?” Ништа нам није јасно. Срећа, па нам је таксиста љубазно објаснио: „Значи: Сергеј је рекао да једва чека да рикне председник, па да му се попиша на гроб. Онда су напредњаци, из освете, закупили билборде и окачили да га прозивају да је наркоман“. Ми у неверици. „Јесте“, каже таксиста. „Ал` ништа не брини. Ништа му не могу. Превелик је он за њих. Они ће проћи, а он ће остати.“И убеди нас таксиста да је СНС закупио билборде да се свети нашем Сергеју. Најбоље је што сам му поверовао. Јесте ми прво било мало чудно, али сам прогутао. Дотле дошло, све може да буде истина у овом циркусу у наставцима. Не прође дан да се не догоди неки незамислив скандал.

Кад смо већ код циркуса, чули ми да има циркус недалеко од мојих, па пошли пешице. Сиђемо с друма, по пречицама, кроз коров, кад, одједном, нађосмо се на ђубришту. Да се вратимо? Да се не вратимо? Кад однекуд искрсну дете, нема шест година, тегли неко штене на гајтану од пегле, и нуди нам да нас спроведе. Прихватимо. И завршисмо у ромском насељу. То је једно језиво место. Тамо живе људи, а нема ничега што се може звати кућом. То су шупе, колибе од картона, плеха, аутомобилских гума. Наоколо трули смеће, дими се депонија, деца се играју у каљузи. Мачке, кљусад, козе, људи у једној срцепарајућој мизерији од блата и ђубрета. Фавеле у Бразилу, верујте ми на реч, Швајцарска су у поређењу с том насеобином на ледини изнад Роспи ћуприје. Сањао нисам да тако нешто постоји код нас, и то на пет минута хода од куће где сам одрастао и куда годинама пролазим. А све и да сам знао, не бих га тако страхотним замислио. У сваком случају, пробисмо се нас двојица кроз штрокави лавиринт, спроведе нас оно дете предшколског узраста: („Чико, овде ћеш, па лево. Бато, јел` имаш цигару?”) Успут се мимоиђосмо с младом женом: сва у црвеним шљокицама, набада кроз ђубре на штиклама, води ћерку, млађу тинејџерку. И њих две нам тражише пљуге. Питам колико мала има година. Каже она 12 и по. Схватам да она мисли да сам муштерија. Нешто ми се стегло око срца. Кад смо сишли доле, на асфалт, каже ми син: „Да су којим случајем тебе, у твом Београду, у породилишту заменили с неким Циганчетом, ти у животу не би имао никакве шансе и не би ништа постигао. И вероватно не би ни доживео те године. Јеси ли свестан тога?“Толико о срећи.

Опет, има фактор среће али има и фактор труд. Једну пријатељицу приметило из иностранства да је способна, па јој понудило посао негде у белом свету, да ради за странце. Прилика какву је тешко одбити, а она се ломи хоће ли, неће ли. Као и сви, има страх од промене, од непознатог, па се премишља. Као аргумент наводи да јој је мајка у паници. Кажем: Мајка је здрава, још све може сама, а ниси јој ни јединица. Не идеш у рат, него у организовану земљу, додуше далеку. А то што је биолошки програмирана да се секира око тебе, то није твој проблем. Мамини аргументи нису за узимање у обзир. Имаћеш бољи стандард и нико те неће цимати што се не удајеш, што не рађаш, што не живиш како се њима свиђа. А можда се изненадиш и нађеш неког странца. Каже она: То ми каже и Љиља. Она ме највише од свих подржава. Питам: Шта каже Љиља? Она: Каже да се не пренемажем и не кукам, него да идем да тражим где ми је боље. Да се не плашим рада и да се борим као лав да ми буде добро, а после ћу, ако треба, лако да се вратим. Рекох: Слушај Љиљу. Ако неко зна, она зна.

Љиља је Ромкиња, мало млађа од мене. Доселила се као млада с југа. Она спрема стан и мени, и њој, и нашим мајкама, и кумама, и свима. Већ деценијама, Љиља ради сваки дан, и радни и нерадни. Љиљин муж је мајстор. Кад нема посла, зида своју кућу у сателитском насељу. Модерно су је опремили. Не знам тачно, али много школовани нису. Ипак им је ћерка дипломирала на факултету, додуше ради у кафићу, али син је кувар и ради у добром ресторану. Упркос свему. Дакле, ако неко зна, Љиља зна.

И убеди нас таксиста да је СНС закупио билборде да се свети Сергеју. Дотле дошло, све може да буде истина у овом циркусу у наставцима. Не прође дан да се не догоди неки незамислив скандал

Београдски и лисабонски писац и књижевни преводилац, добитник награде „Бранко Ћопић“, коју додељује САНУ

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.