Донећемо и злато

Селектор кошаркашке репрезентације Србије истиче да је поносан на играче који су на јубиларном 40. првенству Европе освојили сребрну медаљу и храбро најављује да ће се на неком од наредних великих такмичења чути и наша химна

Пре 25 година, 16. априла 1992, један је својом тројком донео Партизану победу и титулу првака Европе, други је био МВП завршног турнира ондашње Евролиге. Први је Александар Саша Ђорђевић, од 2014. селектор кошаркашке репрезентације Србије, други је Предраг Саша Даниловић, однедавно председник Кошаркашког савеза Србије. У петак 15. септембра ове 2017, после полуфиналног меча Србија - Русија на 40. првенству Европе у Истанбулу, пали су један другом у загрљај и - исплакали се.

„Јесте, исплакали смо се као мала деца, посебно ја... Сузе су кренуле саме од себе. Све се скупило и одједном покуљало из мене преко тих суза. Имали смо толико проблема и пехова, а опет стигли до финала. Пред крај меча, када је било јасно да смо победили, тражио сам погледом Даниловића, који је седео на другој страни терена. Он је највећи такмичар и највећи победник са којим сам играо и срећан сам што поново сарађујемо“, каже Саша Ђорђевић у интервјуу за НИН.

Пред пут, после свих повреда и отказа, рекли сте да се циљ не мења, да Србија у Истанбул иде по медаљу. Откуд храброст за такву изјаву?

Ја нисам обећао медаљу, рекао сам да идемо да се боримо за њу и борили смо се мушки, поштено, до последњег атома снаге. Нисам ја луд, само верујем у себе и момке које тренирам. Покушавам да им пренесем тај мој став. Нисам баш сигуран да се победник само рађа, него се и ствара. Био сам такав и као играч, такав сам и као тренер. Никоме не признајем да је бољи од мене док не докаже на

терену. Ако му то успе ја први пружам руку. Ја увек прво мислим о мом тиму па тек онда о противнику а волим кад ривал прво мисли о нама јер је то доказ да нас цени и да нас се прибојава.

Како се ковало ово сребро?

Напорним радом, на чему најискреније честитам играчима. Осим Јовића, који је пропустио два-три тренинга, нико није изостао ни са једног. Од скупа у Београду, преко припрема на Копаонику и припремних утакмица до такмичарских мечева у Истанбулу, играчи су били максимални професионалци и стварно сам поносан на њих. Кад смо се окупили рекао сам им да се враћамо 18. септембра, дан после финала. Они ништа нису рекли, али јесте Дејан Томашевић, генерални секретар КСС. Кад је добио план припрема са активностима за сваки дан, приметио је да смо повратак фиксирали за 18... У компјутеру Младена Михајловића, кондиционог тренера, који је веома заслужан за добру физичку припремљеност играча, стоји записано да се враћамо 18. Па шта је требало да напишемо? Да се враћамо после такмичења по групама или осмине финала? Мораш да верујеш у оно што радиш и да у то убедиш и оне са којима радиш, ако има оних који не верују.

Када је објављен први шири списак да ли сте, интимно, знали да неки играчи неће доћи из објективних или субјективних разлога?

Нисам. Рачунао сам на све који су били на списку, или бар на 18 играча који су у репрезентацији или око ње последње две године. Све смо радили плански, чак и неке отказе. Прошле године смо се договорили да Кузмић прескочи Олимпијске игре, ове године смо са Дангубићем проценили да је за њега боље да оде у Сан Антонио и тамо тренира… Кад имаш групу од 18 играча лакше се обаве измене, планске или принудне, јер су они који улазе део система.

ОК, али без седморице из Рија...

Тако се сложило, сваки је случај за себе. Јокићу сам рекао да ћу га чекати до седам дана пре почетка припрема. Он је имао свој план. Бјелица је био повређен, као и прошле године пред Рио. Много нам недостаје. Симоновић се повредио на слободан дан, чист малер. Слично је било и са Недовићем, сударио се на тренингу са Бирчевићем и повредио раме. Радуљицу је мучило колено, Калинића леђа, покушао је, али није могао...

А Теодосић?

Одлука је била моја! То сад први пут јавно кажем. Нисам хтео да се кријемо иза њега, а он није био довољно спреман. Морамо да водимо рачуна о здрављу играча, требаће нам још. Рекао сам му да прескочи ово такмичење и преузео одговорност. Сложио се и био захвалан, разумели смо се.

Како се дизала форма?

Тренингом, жестоким радом, планом, разговорима... После два-три

Нисам ја луд, само верујем у себе и момке које тренирам. Покушавам да им пренесем тај мој став. Нисам баш сигуран да се победник само рађа него се и ствара. Био сам такав и као играч, такав сам и као тренер. Никоме не признајем да је бољи од мене док не докаже на терену

дана на Копаонику био сам љут. Неки играчи су дошли спремни, неки прилично неспремни! Неки од тих неспремних успели су да ухвате ритам, неки нису сасвим. Видео сам и дозу самозадовољства. Не знам шта је утицало на такво расположење, ваљда успешне сезоне, резултати, уговори, остварено у репрезентацији... Све је то на неки начин нормално, али није у складу са амбицијама и циљевима које смо зацртали. Одржао сам два жестока састанка, један са играчима, други са мојим сарадницима. Свашта сам им рекао. Морао сам да реагујем, у спорту нема места самозадовољству. Играч увек мора да буде гладан титула, жељан трофеја. На срећу, играчи су схватили то на време. Неки од нових, попут Лучића или повратника Милосављевића, унели су нову енергију. Такође и Милан Мачван, који је био прави капитен.

Шта је недостајало за злато?

Неколико ствари. Пре свега, још један дан одмора који су имали Словенци. Многи то неће разумети, али опоравак играча је кључан на оваквом турниру. А тај један дан значи пуно. Друго, да смо имали само Стефана Марковића и Николу Калинића верујем да би била друга прича. Покушао сам да убедим Марковића, видим да му је срце у репрезентацији, сваки дан ми је слао поруке. Још нисам одустао од њега, покушаћу поново.

А повреде?

И то је утицало, нисмо имали Лазића, Јовић је играо повређен, под инјекцијом. То је још један пример односа према репрезентацији... Тако су се некада према репрезентацији односили асови. Мока Славнић је пред неку утакмицу сам исекао гипс са ноге и после меча тражио да му га поново ставе. Зоран Савић је у полуфиналу Олимпијских игара у Атланти тешко искренуо зглоб, ипак је играо до краја, али после није могао да нам помогне у финалу. Даниловић је 1997. искренуо зглоб, али је стегао зубе и одиграо завршницу. Не знам да ли се зна да сам ја полуфинале и финале играо са напукнутим мишићем. Жељко Обрадовић ми је довео лекара из Хувентуда, који је рекао да не би требало да играм. Како да не играм финале? Играо сам и још био МВП... Јовић је хтео, херојски је примио „блокаду“и док га је то држало могао је, чим је почео да храмље више није било могуће да игра. И због тога ми је криво, после толико проблема нисмо могли ни то финале не одиграмо комплетни. Лазић би био идеалан за овакву утакмицу.

Морам да питам и о судијама...

Нећу да се вадим на суђење, честитао сам Игору Кокошкову и словеначком тиму, али не можемо да будемо задовољни. Само у полуфиналном мечу са Русима извукли смо 18 клипова са кардиналним грешкама судија, све на нашу штету. Нисмо протестовали званично, али смо послали снимак у ФИБА. Као одговор смо добили онакво суђење у финалу. Управо то сам рекао момцима: нисте добили шансу да се на једнак начин борите за медаљу. Кад се ломио резултат, није свиран фаул за нас него „флопинг“што повлачи техничку грешку. Уместо да дамо два поена, примили смо три... А било је тога још.

Дочек у Београду?

Одушевљен сам. Народ је препознао однос играча према репрезентацији, дочекани смо као шампиони и настојаћемо да се вратимо на балкон Градске скупштине и са златном медаљом. Хвала свима који су веровали у нас, али највише хвала овим дивним момцима који су ме учинили најпоноснијим тренером на свету.