Нови мит или коначно решење
Закључак у том процесу кредибилношћу би одговарао својој историјској улози само ако бисмо добили и одговор на питање - какве могу бити последице по остале регионе у Србији и по остале Србе у ширем региону
Овај текст требало је да почне одговорима из кабинета председника и премијерке Србије на питања НИН-а о начину, форми, темама, месту и учесницима широког унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, чији почетак је Александар Вучић најавио већ за октобар. У прилог слободи штампе за коју се власт декларативно залаже, важно је да остане забележено да су одговори НИН-у чак и у вези с тим важним питањем, као и с већином других, изостали. Игнорантски однос власти према најстаријем недељнику на Балкану изненађујућом брзином нестаје само кад је потребно да се пет
званичника у једном дану обруши на нашу насловницу баш као да тако практикују слободу, а не притисак на медије.
Својеврстан мини-дијалог о дијалогу и о КиМ показаће да су ставови политичких актера у толикој супротности да је, за почетак, немогуће довести их за сто под њиховим досад саопштеним условима. Док једни пристају да разговарају искључиво у оквирима преговарачког поглавља 35 (ДС) за друге је дијалог управо директан повод за преиспитивање кандидатуре за чланство у ЕУ (ДСС, Двери). Једни не желе разговор о митовима, а други о промени Устава после које не би било преамбуле.
О плановима, које је Вучић поделио са Аном Брнабић, у међувремену смо сазнали тек онолико колико је премијерка хтела да изговори - да ће бити основана радна група за унутрашњи дијалог и да ће Влада логистички, а пуним капацитетом, помоћи тај процес.
Али, нису се сви представници владајуће странке оглушили о НИН-ов позив. Милован Дрецун, председник скупштинског Одбора за КиМ, одговара на најчешћу замерку опозиције - да је дијалог закаснео и да је требало водити га пре потписа на Бриселски споразум - проценом да је дошао тренутак када треба да се спречи коначно отцепљење Косова и чланство јужне покрајине у УН. „Не смемо дозволити да нам се те ствари догађају изненада. Време је да постанемо субјекат, да активно учествујемо у предлозима за решење и да оспоримо Албанцима тезу да је све готово. Јер смо тренутно у позицији у којој не може да се напредује и која је лоша по обе стране. Осим тога, међународни односи у овом тренутку су такви да се на Балкану ствара хладноратовска атмосфера у којој Косово може бити употребљено. Ми немамо времена, морамо понудити решење које ће велику снагу имати само ако проистекне из широког друштвеног консензуса“, објашњава Дрецун. Упитан, међутим, шта о самом квалитету дијалога говори податак да нам је време на истеку, одговара да времена има, али не за губљење. „Конструктивно решење пред међународном заједницом нам је неопходно, али ни то не значи да ће бити прихваћено. Овако смо у пат позицији и под великим притиском. Однос према Косову се одражава на однос према РС, посредно и непосредно“, поменуо је, као нелагодну клацкалицу, питање на коме радије инсистира опозиција чији добар део је уверен да је један од задатака ове власти да након Косова „реши“проблем нефункционалности БиХ ревизијом Дејтонског споразума на штету ентитетских надлежности Српске.
Један од сумњичавих је и лидер Покрета Двери Бошко Обрадовић, који могућност да је следећи циљ власти утапање РС у унитарну БиХ - види као додатни разлог за борбу за КиМ. „Важан аргумент који је у савременој српској политици једини употребио Зоран Ђинђић, наша власт не сме да понови
иако он најбоље говори против дуплих аршина међународне заједнице, а своди се на питања - ако је Косово независно, зашто Република Српска није и ако је БиХ унитарна, зашто Србија није?“
Обрадовић је уверен да је Вучић преузео обавезу да коначно омогући независност Косова и да „лажним дијалогом“жели да добије савезнике у томе. „Али пре него што са решењем изађе пред међународну заједницу, треба да изађе пред домаћу јавност и Народну скупштину, што избегава већ шест година. Прави дијалог који они избегавају је да тема КиМ дође на дневни ред Скупштине, што су Двери захтевале пре више од годину дана. Председница Скупштине игнорише тај захтев, иако је у обавези да једном месечно закаже седницу на актуелне теме.“
За Двери постоје само два места на којима се може водити дијалог о КиМ. „То су Народна скупштина и медијски јавни сервис. И наравно, никакав дијалог се не може водити о избацивању преамбуле о КиМ из Устава. Разговарати се може само о начинима на које територијални интегритет Србије може да се одбрани и како наш народ на КиМ боље да живи. Основа свега је, наравно, питање да ли смо ми уцењени да се одрекнемо Косова зарад уласка у ЕУ, што нам поручују европски комесари, и да ли и тај дијалог отварамо по налогу Брисела. Јер ако јесмо, онда то није питање о коме одлучује Вучић него грађани на референдуму.“
Одговор на то потенцијално референдумско питање већ је познат и опасан по стратешко опредељење Владе и председника. У прошломесечном истраживању Нове српске политичке мисли, на питање формулисано баш тако - уколико би услов за улазак Србије у ЕУ било прихватање независности Косова, да ли мислите да би тај услов требало прихватити - 70,6 одсто анкетираних одговара са „не“, а 12,1 одсто са „да“. Изричитих противника је толико да неопредељени (17,3 процента) не отварају шансу за другу опцију.
Да Србија задржи то стратешко опредељење, међутим, важан је разлог зашто је и Демократска странка, уз негодовање партнерске опозиције, спремна да дебатује о КиМ. Генерална секретарка те странке Гордана Чомић каже да за ДС могућност дијалога постоји искључиво у оквирима поглавља 35. „Све о садржини разговора између Београда и Приштине је у том поглављу. Све обавезе које је Србија преузела морају се испунити. Може се, дакле, водити дијалог о роковима. А шире, у погледу правно обавезујућег споразума са Приштином, на чије потписивање смо се такође обавезали“, кратка је потпредседница Народне скупштине.
Чак ни унутар владајуће коалиције ставови нису помирени. Али можда само наизглед. Вук Драшковић је објавио позив на признање без много образлагања. Лидер СПО позива на прихватање „стварности“, избацивање преамбуле из Устава, потписивање свеобухватног споразума о нормализацији односа, све одједном, зарад будућности. На будућност деце позвао се и Вучић док је звонио за почетак још једног часа српског суочавања са прошлошћу, што говори о томе да се пре унутрашњег дијалога неће водити дијалог унутар коалиције на власти. Али истовремено се чини
да за сучељавање ставова у власти има много разлога, а само још један од њих је наводно самоиницијативна молба потпредседнице Владе Зоране Михајловић СПЦ да не притиска председника унапред, а све као реакција на надање патријарха Иринеја да ће унутрашњи дијалог о КиМ Вучић повести у складу са народном вољом и уз помоћ Русије.
Оштро ухо запазиће да се црква не сврстава у ред саговорника у дијалогу ни када их набрајају други представници власти. Равноправним субјектима чији предлози треба да се чују сматрају се углавном цивилни сектор, странке, академска заједница, медији.
Смогућношћу да црква буде искључена из дијалога дубоко се не слаже председник Демократске странке Србије, који сматра да она на то има историјско право. За Милоша Јовановића се с политичким чиниоцима, САНУ и СПЦ, тај списак и завршава. „Расправа о судбоносној теми претворила би се у циркус ако би у њој учествовали, како се најављује сви - дакле, ловачка друштва, КУД-ови и месне заједнице. Грађани се изјашњавају у институционалном облику на референдуму, јер не живимо у античкој Грчкој па да на трговима доносимо
Морамо понудити решење које ће велику снагу имати само ако проистекне из широког друштвеног консензуса Милован Дрецун
одлуке. У представничкој демократији, за разлику од директне, грађани учествују у дијалогу преко својих политичких представника. Осим ако велики вожд не планира да мења систем, а та промена би морала да почне са њиховим оставкама.“И за ДСС разговор је могућ само о најбољем начину одбране територијалне целовитости Србије. „Супротно ономе што тврди Душан Ковачевић, баш зарад будућности наше деце и њихове безбедности, бољи је чак и замрзнути конфликт од признања. Уједно, дијалог би био прилика да се започне разговор о ЕУ о којој се никада нисмо изјашњавали.“
И баш на примеру једне сличне идеје - да је бољи и замрзнути конфликт - бивша председница ДСС, данас шефица посланичке групе Покрет за спас Србије - Нова Србија Санда Рашковић Ивић објашњава зашто неће учествовати у дијалогу. Као и сви који су то учешће одбили, она не верује да је власт у стању да води дијалог. Рашковић Ивић каже да је била провучена кроз блато и примила низ увреда и да не жели да се дијалог води тако што „ми предлажемо све што је у складу са идејом коју подозревамо да има Вучић да не бисмо били мета напада. Разговор је могућ само тако што ће председник са платформом о решењу доћи пред Скупштину или путем референдумског изјашњавања.“
Бивши министар за КиМ, члан СДС Горан Богдановић пита се о чему је још осим преамбуле и места у УН остало да се разговара. „Жао ми је што грађани не могу да виде да на КиМ нема ни С од Србије. Не разговара се након што сте све потписали, па имплементирали, и након што сте прихватили да њихов устав и закони важе на територији целог Косова, а да претходно нисте решили проблеме Срба - безбедносне, економске, имовинске“, песимистичан је Богдановић, житељ Лепосавића.
Због односа извршне власти према сасвим обичним питањима НИН-а, песимизам би могао да обузме и све друге који би верују да је предуслов за дијалог јавност тема и података. Закључак у дијалогу, који су подржали неки европски амбасадори, као и амерички, кредибилношћу би одговарао својој историјској улози само ако би, штавише, пред целим друштвом стајао и одговор на питање - какве могу бити последице тог процеса по остале регионе у Србији и по остале Србе у ширем региону.