Утисак густог догађаја
КЊИГА
Александар Тишма креће на путовања из романа које је читао. Књижевник, данас класик, рођен 1924. у Хоргошу, умро 2003. у Новом Саду, први пут напушта земљу као тридесетчетворогодишњак. Путописе, сакупљене у делу под насловом Другде, отвара описом одласка у Швајцарску и Француску. Путник, коме је требало више од деценије да испросјачи пасош, обилази локалитете, схватајући да они за њега не значе само костурнице и здања уметности, већ „оквирне каменове великог, блиставог, јединог правог света, који сам зидао изнад себе, у замишљеном огледалу, насељавајући га димном паром прочитаних књига“.
На париске улице најчешће ступа из осаме. „Међу тим локалитетима су се кретали, годинама, успевајући или пропадајући, један Растињак, један Сван, један Лафкадио! Међу њима сам се, заправо кретао ја, оваплоћен у тим срећним и смелим пливачима кроз град“. Корача Паризом, Лондоном, Индијом све док му не отекну табани. Дах малаксава, али онда пада вече, долази ноћ, град се смирује. Одједном више не осећа умор, наставља ногу пред ногу, крај паркираних аутомобила, посматрајући неколико пута, на више места у свету, како крај тротоара отиче вода, спирајући у канализацију накупљене отпатке дана, празне кутије цигарета, изгужване новине, марамице, фластере, прецепљене улазнице за позоришта и ноћне локале, искидана писма, испражњене фолије лекова и патроне ружева.
Тишма открива свет с кофером у руци. У уводним текстовима, поређаним хронолошки, пазари конзерве и неколико пута напомиње како му је потребан „утисак густог догађаја“. Комешање и живост. Успут чита књиге купљене по америчким киосцима. Баш као што жели да зна шта би се с њим догодило да је у Париз стигао на почетку свог сазревања, тада „још увек спреман за уживање и страст“, попут сваког јунака романа, а не већ „сасушен, сумњичав, везан другде и другачије“, он призоре пред собом тумачи и кроз дела Капотеа, Белоуа, Апдајка.
У Лувру, приликом друге или треће шетње кроз шуму слика, изненада почиње да осећа некакву гадљиву засићеност месом, кожом, предимензионираност сплетовима ногу, руку, мишића, трбуха. Размишља о уметности, пише мале есеје, али никада не заборавља улицу. У Сан Франциску, док пролазе мостом преко Златне капије, домаћин-професор показује одакле самоубице изводе смртоносне скокове, али увек на страни окренутој копну.
Прва реченица поглавља Свачија земља доноси откриће! Александар Тишма проводи август и септембар 1968. на Менхетну, у хотелу Челзи. Читалац коме је познато култно место и шта се све у њему одиграло пре и после тог лета (Коен и Џоплин, Артур Милер без Мерилин Монро, књижевници у собама стављају тачке на прозу и своје животе) – отвара путопис у новом издању с читавим свежњем кључева. Аутор се налази са школским другом Матијасом; у хотел долази из канцеларије, носећи узано коферче (новине, гаћице за купање и фишек грожђа које му ујутро спакује жена).
Портир из хотела Челзи пита Тишму: „Ви сте из Бачке?“Соба нема радио, нема ТВ, ни Библију у ноћном сточићу. Неонска слова на улазу су неисправна. Светли само... tel Chel... Собарици не смета да спрема иако је он унутра; навикла је на свашта у десетоспратном стецишту особењака. Многи у собама држе и своје псе (путопис је из прошлог века!), мачке, птице, читав зверињак, чак и змију. Среће хипике, слуша расправе о Вијетнаму и пре пола века открива муке појединца „неспособног“да се уклопи у наметнути систем. Самоћу! Тада се ваљда још не користи реч депресија, па каже – дешперат.
Током боравка у Њујорку, августа и септембра 1968, Александар Тишма био је смештен у данас чувеном хотелу Челзи