Атомски здесна

ПОБЕДА ДЕМОХРИШЋАНА И УСПЕХ КРАЈЊЕ ДЕСНИЦЕ НА ИЗБОРИМА У НЕМАЧКОЈ

Nin - - Уводник - ВЛАДАН МАРЈАНОВИЋ

Колико год био најављиван, узлет АфД до статуса треће по снази странке у парламенту доживљен је као озбиљан потрес. На канцеларки Меркел је сада да тај потрес неутрализује отклањањем узрока који су га изазвали

Колико год био најављиван, узлет АфД до статуса треће по снази странке у парламенту доживљен је као озбиљан потрес. На канцеларки Меркел је сада да тај потрес неутрализује отклањањем узрока

који су га изазвали

Било је, наизглед, мање-више онако како је речено да ће бити - уз који проценат горе или доле - али је нелагода коју је исход немачких парламентарних избора изазвао свеједно велика, и у земљи и ван ње. Владајући блок Хришћанскодемократске уније (ЦДУ) и баварске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) је - уз значајне губитке и историјски низак проценат гласова - добио и ове изборе, четврти пут узастопно; канцеларка Ангела Меркел ће, као што се унапред знало, макар и с ослабљеним ауторитетом, и даље предводити земљу. Али је главна вест нешто друго: успех крајње десне, националистичке Алтернативе за Немачку (АфД) која не само што је очекивано ушла у Бундестаг - ово је у њеној краткој историји тек други пут да је учествовала на савезним изборима - него је, у складу с предвиђањима у последњим седмицама пред гласање, за собом оставила све друге странке с изузетком ЦДУ/ ЦСУ и Социјалдемократске партије (СПД), чиме је, по неподељеним оценама, означила крај једне и почетак нове ере у немачкој политици.

Закључак о овим изборима као о својеврсној вододелници је лако донети; како ће предстојећи период изгледати већ је теже рећи. Једна странка по много чему екстремних ставова, изразито ксенофобична и с расистичким инклинацијама - у којој политику доживљавају пре свега као конфронтацију - уласком у парламент ставља тачку на епоху, отпочелу још после Другог светског рата, током које је основно начело немачке политике био консензус: начелна сагласност свих странака око темељних демократских вредности немачког друштва које се не могу доводити у питање, док је све остало предмет политичке дебате. АфД тако нешто не занима: њени челници отворено оспоравају тај модел, и играју на карту подела - што им је, на крају крајева, и донело овако добар изборни резултат, посебно на истоку земље.

О каквом виђењу политике је реч види се и из постизборног обећања једног од лидера странке, Александера Гауланда - истог оног који радо говори о „инвазији странаца“на Немачку и који је једном констатовао како Немци, ма колико иначе ценили његово умеће, тамнопутог фудбалског репрезентативца Џерома Боатенга не би желели за комшију - да ће АфД својски „гањати“владу и канцеларку Меркел. То дефинитивно није терминологија каква је у модерној немачкој политици досад употребљавана.

Продор АфД-а је, према томе, из очигледних разлога кључно обележје ових избора, без обзира на то што ће, као и друге партије сличне оријентације после овогодишњих избора у Холандији и Француској, остати далеко од власти. За њу је већ и овако масовно присуство у Бундестагу, у коме ће имати преко 90 од укупно 709 посланичких места, истински тријумф - мада је он већ дан након избора мало окрњен демонстративним гестом доскора најпрепознатљивијег лица АфД-а, Фрауке Петри, која је, не обавештавајући претходно о својој намери никога у странци, обзнанила да неће бити члан њеног посланичког клуба. Петри је тако да-

ла одушка својој фрустрацији након што je овог пролећа постало јасно не само да је већина у странци не види као предводника, због чега није ни била лице изборне кампање АфД-а, него и да је партија отишла даље удесно него што она - иначе прилично десно позиционирана - сматра прихватљивим; дан касније потврдила је и да она и супруг напуштају странку. А према сазнањима неких немачких телевизијских станица, ово би могао да буде само почетак: Петри се наводно месецима припремала за то да после избора један део посланика АфД-а превуче на своју страну.

И овај случај потцртава једну од две највеће слабости ове партије: константне унутрашње сукобе између њеног наводно „умереног“и „радикалног“крила, између присталица у западном делу земље и оних у источном, између конзервативаца старог кова на једној и милитантних, ревизионистички настројених популиста, па и декларисаних неонациста на другој страни. То, осим што је својевремено довело до потпуне промене политичке оријентације АфД-а (у почетку више налик интелектуалном кружоку противника немачког чланства у еврозони), представља узрок сталних тензија у њеним посланичким групама у покрајинским парламентима, а рекло би се по овоме да ће тако бити и у Бундестагу; и АфД чини рањивом, вероватно предодређеном да се пре или касније поцепа.

Има, међутим, АфД једну урођену ману која ће се на дужи рок вероватно показати као још значајнија. Како указује холандски политиколог Кас Муде, један од водећих европских стручњака за популистичке и екстремистичке странке, веза између АфД-а и њених бирача је веома крхка, јер много више почива на отпору према другим партијама него на афинитету према њој самој. Истраживања показују да 60 одсто оних који гласају за АфД то чине из протеста, незадовољни свим мејнстрим странкама, док само 34 одсто њих то чини из убеђења, односно зато што им одговара њена оријентација. А чак 86 одсто Алтернативиних бирача сматра да партија не чини довољно да се дистанцира од екстремистичких иступа њених представника - што, између осталог, сугерише да треба бити опрезан у квалификацијама када покушава да се сагледа каква је заправо социјална и идеолошка структура бирачког тела АфД-а.

У овакво виђење се уклапају и процене да од укупног броја гласова за АфД (преко 5,8 милиона) око милион отпада на бивше бираче ЦДУ, од којих, претпоставља се, већина није заувек окренула леђа странци за коју су се традиционално опредељивали, већ је сада, гласајући за Алтернативу, опомињу да се врати својим коренима. У сваком случају, у такво објашњење верује Меркелова, која је промптно најавила да ће се борити да поврати њихову подршку; након што је странку током година значајно померила улево, сада се може очекивати да ће је - иако сама негира да ће до тога доћи - барем делимично вратити удесно.

Далеко од тога да је ово једина нова ставка на њеном списку обавеза: скоро све што ће током свог сад већ извесно последњег мандата морати да опосли биће компликованије спровести него досад.

На врху тог списка је, наравно, процес формирања нове владајуће већине, будући да је лидер социјалдемократа Мартин Шулц одмах ставио до знања да странка не жели поново у велику коалицију са ЦДУ и да прелази у опозицију. После катастрофалног изборног резултата, најгорег који се памти - добила је једва нешто више од 20 одсто гласова - таква одлука СПД-а се чини једином исправном; Стефан Кузмани у Шпиглу чак каже да је то „једина добра вест“с ових избора. Само одлазак у опозицију оставља могућност да СПД преживи и поврати идентитет изгубљен у дугогодишњем изнуђеном савезништву с Меркеловом, али и да, у перспективи, као и

даље релевантан фактор, учествује у „враћању Немачке у политичку нормалу“од које је земља, очигледно сматра Кузмани, на овим изборима одступила. Меркелова је, додуше, натукнула како би о формирању владе, осим с већ виђеним новим партнерима, либералима (ФДП) и Зеленима, да разговара и са социјалдемократама; али би евентуално предомишљање СПД-а била фатална грешка после које би странку на следећим изборима извесно снашла судбина француских социјалиста: да заврши на маргини, минорна и небитна.

Формирање тзв. Јамајка коалиције - у складу с партијским бојама ЦДУ (црна), либерала (жута) и Зелених - намеће се стога као једина реална опција. До договора се неће доћи лако (већ сад се говори да би преговори могли да потрају до Божића), али ће на крају морати да га буде, јер је у противном једина алтернатива понављање избора, а то нико не жели. И ту проблем не представљају само неслагања између ФДП-а и Зелених - за која иначе неки сматрају да се у јавности преувеличавају - већ и све компликованији односи ЦДУ са ЦСУ, већ дуго незадовољном начином на који Меркелова води земљу.

Далеко конзервативнија него што је то ЦДУ постала током 12 година владавине Меркелове, ЦСУ се с њом највише разишла у гледању на мигрантску кризу 2015. и имиграциону политику уопште; и мада је канцеларка у међувремену значајно ретерирала по том питању, дошло је дотле да ЦСУ отворено постави питање није ли дошло време за раскид историјског савезништва с ЦДУ. О ЦДУ и ЦСУ се зато све теже може да говори као о јединственом политичком блоку, што значи да ће се преговори о формирању владе и практично, а не само номинално, водити између четири странке, а не три; и да ће таман за толико бити и компликованији.

А неће их олакшати околност да је у Баварској иначе деценијама неприкосновена ЦСУ на изборима такође подбацила, процентуално изгубивши чак и више гласова него блок ЦДУ/ ЦСУ на савезном нивоу, што баварског премијера Хорста Зехофера чини посебно нервозним пред изборе у тој покрајини идуће године.

Мораће Меркелова да се носи и с нараслим евроскептицизмом либерала, који ће се - заједно с истомишљеницима из ЦДУ - испречити на путу макар и делимичног прихватања француске иницијативе за даљу интеграцију земаља еврозоне, те са захтевима које ће јој испоставити Зелени, сада када су добили на важности. Али ће, пре и после свега, морати да се посвети елиминисању, или барем ублажавању страховања и забринутости оних Немаца који се, из овог или оног разлога, у сопственој земљи више не осећају као своји на своме; дакле, незадовољства чију је дубину очито потценила. Та анксиозност можда добрим делом јесте ирационална - посебно када се манифестује као ксенофобија и расизам - али је макар једним делом утемељена и на реалним економско-социјалним проблемима незанемарљивог броја људи, пре свега на нечим вечито незадовољном истоку Немачке. Као изразито реактивни политичар - неко ко није креативан нити политички визионар, али се компетентно носи с изазовима с којима се суочава - Меркелова има четири завршне године своје (пре)дуге владавине да уради нешто како то незадовољство не би остало њено главно политичко наслеђе.

Анксиозност једног броја Немаца једним делом има ирационалне корене, али је њихово незадовољство политичка реалност

Нови раскол после успеха: Фрауке Петри (прва слева) иступиће из АфД због неслагања с руководством странке

Стоп екстремизму: Протест против уласка АфД у парламент

Повратак у Бундестаг после четири године: Кристијан Линднер, лидер ФДП

Тас на ваги: Џем Ездемир, копредседник

Зелених

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.