Егзибиционизам испод радара

УЧИНЦИ ПОСЕТЕ СРПСКОГ ПРЕДСЕДНИКА АМЕРИЦИ

Биће да је Вучићев највећи домет у Њујорку било то што се четири пута руковао с Трампом. Остатак времена провео је у сопственом рову, страхујући од својих обећања

Није то баш било одмеравање као када су, ономад, председници Француске Емануел Макрон и САД Доналд Трамп „ломили“руке, показујући мишиће у новонасталој геостратешкој архитектури. Оно што је снашло Трампа на традиционалном пријему, који амерички председници организују паралелно са заседањем Генералне скупштине УН, много се тачније може описати као домаћи празилучки ријалити са српским председником у главној улози. „Ја сам се четири пута руковао с њим, не

једанпут или евентуално двапут, у тренутку када је он потврдио да прихвата и да жели да дође у Србију. Онда је рекао човек ’да, договорено је’ и последњи пут је тада пружио руку“, похвалио се Вучић на Твитеру. Можда је Макрон јаче стискао, али нико никада није био благословен да четири пута тресе најмоћнију руку света.

Ђаво ће га знати, можда се слични типови одмах препознају, можда је реч о балканском сентименту и чињеници да је прва дама Америке рођена такорећи у комшилуку, па још кад се на мешавини словеначког и српског прозбори са Меланијом – па, реално, и камен би омекшао, а камоли Трамп који је тек нешто раније с говорнице на Ист Риверу бљувао ватру. И на том месту субјективни доживљај времена добија пуни смисао, а тај један трен који су имале и остале делегације Вучићу изгледа бескрајно дуг.

Зато је помало за чуђење то што је српски председник деловао помало испрепадано поручивши да се чуло много тешких речи и да је за нас као бројчано и територијално малу земљу боље да останемо тихи и „ван сваког радара“, да чувамо своју земљу и будућност наше деце. И што би нас Трамп стављао на листу држава које жели да пошаље у пакао ако већ намерава да нас посети? И још важније, како остати ван радара на простору на коме већ делује доктрина америчке „дубоке државе“- што се најбоље видело на случају Македоније - и то у потпуном окружењу садашњих или будућих чланица НАТО-а? Овако, биће да се Вучић, намеран да најпре изиграва вођу несврстаних, схвативши озбиљност ситуације дао у стратешко повлачење и тек повремено провиривао из свог рова уверен да га је неко

Иако се Вучић обратио Генералној скупштини УН, Цвијетин Миливојевић сматра да је косовска делегација, која је у Њујорку боравила непозвана, била много агилнија и да је много више урадила

оклеветао и ставио Трампу на нишан. „Деловао је као уплашени дечко који излази у велики свет. Као што је не тако давно био фасциниран економијом, Вучић је сада импресиониран спољном политиком. У свом говору успут помиње да Србија неће признати Косово, а ја не видим ништа важније од лобирања против пријема Косова у Унеско. Мој утисак је да је косовска делегација која је у Њујорку боравила непозвана била много агилнија и много више урадила. Још је чудније што је одмах након немачких избора и честитки Ангели Меркел поручио да је Немачка савезник Србије. Ако желиш да будеш испод радара онда те нема нигде, посебно ако се зна да Трамп и Меркелова нису блиски“, каже за НИН политички аналитичар Цвијетин Миливојевић.

Оно што Вучић не осећа или не разуме јесте чињеница да притисак Вашингтона на Немачку и земље које јој гравитирају постаје све јачи. Али, на овом месту долазимо до манипулативног аспекта власти, односно чињенице да су ритуална шкрипа зубима и заветничке изјаве о непризнавању Косова намењене само овдашњој јавности, док на великој позорници ова својеврсна каста функционише само у својству извршилаца налога или не функционише никако. Заправо, реч је о лоше прикривеној клијентелистичкој клики спремној да свима који не разумеју објашњења одговори одвратним дисквалификацијама. На крају, Вучић и не мора да призна Косово, нити ће му то ко тражити. Али ће морати да потпише правно обавезујући споразум са Косовом, што му дође на исто. Или га неће бити. Уосталом, питајте нешто о томе Бориса Тадића.

Професор ФПН Зоран Стојиљковић каже за НИН да Вучић однос према великим силама темељи на неколико постулата који неодољиво подсећају на Тадићеву доктрину о четири стуба спољне политике. „Он омогућава ширење Русије у енергетском сектору, обезбеђује кинеска улагања и игра на карту пацификовања Косова. На томе гради однос са Западом, док регион држи у перманентном полуинцидентном стању. Он се све време заиграва нудећи се свакоме, као сеоска девојка. Вучић покушава да у недостатку било какве стратегије, пре свега привредне, сачека релативно бољи спољнополитички моменат, да не губи изборе, пристајући да буде локални извођач. Тада можеш само да прижељкујеш отопљавање односа Русије и ЕУ или Вашингтона и Москве. Ми немамо никакву алтернативу Светској банци или ММФ-у и овде је реч о пукој куповини времена. Полако расте паника, нешто што је некако плутало по власти и грађено на популистичкој реторици о невиђеним успесима, привредном расту, смањеној незапослености, сада се судара са стварношћу и недостатком других решења“, објашњава Стојиљковић.

А да једина звезда у Њујорку не буде председник, побринуо се министар спољних послова. Дачићев десант на Трампа заиста је био комичан. Он сам каже да није пришао ненајављено, већ да га је Трамп позвао, те да је сјајна вест то што је са одушевљењем прихватио да дође у Београд. „Рекао сам му да га Срби воле и да ће га с одушевљењем дочекати. Сетите се само еуфорије у Србији када је победио. Он је мој стари пријатељ, а у Њујорку ми је написао нови контакт за даљу комуникацију. Оптимиста сам када је у питању будући однос са Америком“, похвалио се Дачић.

„Трампа нећете слагати тврдњом да га грађани Србије воле. Он врло добро зна да је ова влада подржала кандидатуру Хилари Клинтон. Начин на који се презентује његов евентуални долазак је кладионичарски. Све делегације су имале покоји минут са америчким председником. А највиши ниво разговора до кога је Вучић стигао, јесте заменица помоћника државног секретара. Све у свему, Србија мора да се одрекне Косова, уђе у НАТО и ЕУ, и то под условима Берлина и Вашингтона, али и да покуша да поквари руску енергетску позицију у Европи“, сматра Миливојевић.

У сваком случају, овдашњи медијски батлерај потрудио се да објасни како је невиђени успех српске дипломатије одраније најављени долазак турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, француског Емануела Макрона и наравно Трампа. Не спорећи да Србија има економских интереса у повезивању с Турском и да је на неки начин географска тачка на путу Анкаре ка Европи, те да сигнализирање Макрону да Меркелова није неупитна опција може имати и добрих страна, али остаје питање које су стварни ефекти тих посета. „Не бих падао од среће због Ердогана, јер је у питању човек који терорише читав цивилни сектор и синдикате, дакле реч је о лидеру без икаквих демократских капацитета. Том посетом само шаљемо противречне сигнале. Морамо се запитати шта смо имали од Путиновог доласка на ону кишну параду? Имамо ли од тада боље односе са Русијом? Добро, је ако дође до сусрета са Макроном и Трампом, али ми немамо платформу, нудимо обећања, а после бурне ноћи у кафани када треба платити рачун, постаје јасно зашто желимо

Добро је ако дођу Макрон и Трамп, али ми немамо платформу, нудимо обећања, а после бурне ноћи у кафани, када треба платити рачун, постаје јасно зашто желимо да останемо невидљиви Зоран Стојиљковић

да останемо испод радара. Који је наш одговор кад Трамп запита `ко је запалио нашу амбасаду`“, каже Стојиљковић.

Ако ствари заиста стоје тако, онда се епоха која је наследила ДОС-ову власт ближи крају. Посебно зато што та два режима имају заједнички именитељ – ниједан не ваља. И ту долазимо до тачке када Вучићева власт може да буде релаксирана, до оног момента када грађани више ништа не очекују од Владе. Невоља је у томе што ти исти грађани препознају да их политичари огрезли у правду и добар живот презиру. И тада не помажу ни зажарени погледи, ни прегрејане речи, ни псеудонарицање над националним интересима, а камоли долазак Трампа. Па све и чуда да се десе.