КОНТРОЛА ОБРАЗОВАЊА ВАЖНИЈА ОД КВАЛИТЕТА
Још једна реформа која ће појести своју децу
Министарство просвете, науке и технолошког развоја при - премило је неколико нових законских предлога (о високом, пре- дуниверзитетском и о дуалном обра- зовању), једна анонимна радна група припрема концепцију гимназије, јав- ііости је предочена концепција велике матуре, у токује израда нових основа програма за предшколско васпита- ње... Овако крупне промене и доста радикални предлози обично почивају іга новој стратегији развоја, о којој би прво стручњаци требало да се изјасне кроз јавну расправу и да се тек потом изводе појединачне мере. Таква општа концепција није пре- дочена јавности, или је од ње прикри - вена, а да би се одгонетнуо општи смисао нових решења требало би их сагледати као целину. Прво што подлеже критичком преиспитивању је процедура предлаrања свих мера. Сумњу изазива и то што су готово све радне групе ра,диле у тајFwсти, гre зна се ки по којим мерилима су сасгавље- [re, пи ко је у њима био. Ниједна ин- стиryција значајна за образовање ншје била укључена у припрему [iових ме- ра, нити су биле улознате са њима до почетка јавне расправе, а ако су хте- ли да у њој учествују, опаске су могли да доставе само онлајн, уз претходно легитимисање - што се, с разлогом, сматра за облик притиска. Рокови зајавну расправу су били изузетно кратки, а она је за неке законе била и ограничена, јер се у предвиђени обра- зац моry унети само примедбе на кон - кретне чланове, а не и на општи дух и концепцију целог закона. Ако је таква процедура примењена сада, док још постоје национални савети, то само гласно најављује како Re ce доносити [roва решења када не буде било таквих [reзавистnх инсти7уција. Све предлопсене мере игнори- шу или су чак супротне постојеflим стратешким документима и акци- оним плановима, које је усвојила Влада, састављена од истих странака које и сада чине владајуilу коалицију. Недопустиво је да вахсеhу Стратегију развоја образовања у Србији до 2020+ доводе у питање анонимне радне гру- пе без икакве аргументације, а мере које лредлажу разориће постојеhе образовi те институције, Национални просветгги савет, Нациог-гални савет за високо образовање и Национални савет за средње образовање и обра- зовање одраслих. Те иFгституције су развлашilеие: њих не бира Скутггги- на - чиме им се умањује аутономија - u постају саветодавна тела миии- стра просвете, који може да их мења по свом ггахоFјењу, а њихове лредлоге мо7ке да одбије без икаквог образло- жења. Надлежности институција, ко- је су биле компетеггпге, преггосе ce гга министра - Министарство или Владу - дакле иа политичке инстанце, што повеhава опасг•гост од још веhе поли- тизациiе образовних мера. УЗ разарање образовних игкти- туција, предлог да директоре школа имеггу)е и смењује ресоргш ,иинистар утицаhе u па понашање директора - чиниhе све да мииисгар буде задо- ваrбан њгоroвим понашаwем. Такав дирекroр бе потуно игиорисати став школског колекпtва, а наставгшци he насroјати да буду послушии, јер ди- ректор донаси одлуке а запошлавању н отпушrлњу. На тај начшг се подстиче пасивгwст и бипw ограничава ауто- номија, професионапна одroворност и стваралаштво наставиика. Предлог да локаrша власг бира школске одбо- ре, чак и три представrмка наставrм- ка, нашироко отвара spaта за домина- ци"ry локадне полггичке власти. По Предлогу закона о високом образовању, Нациопалгиi савет за високо образовање постаје савето- давпо тело чије чланове бира и раз- решава Влада, а она he формирати и Нацноналпо тело за акредитацију и проверу квалитета. Та решења су у дубоком раскораку са сгандардима ЕУ, који подразумевају независност тих тева од извршне власги н поли- тике. Умесro да се подсмкне квалиnп, суштински се ограпнчава аутономија кл,уиних тепа за развој високог обра- зовања, па u ауroгwмија универзнте- та и омоryhава уплигање политике у nDouec акреднтациiе. c Увођење душиог образовања само по себи гмје проблем. Невол�а је што се том маргинатwм облику образо- вања под притиасом политике прида- је превелики зиачај. Сви досадашњи стратешки документи третирали су коалитетио високо образовање као велики развојни ресурс Србије, а сдда се промовише цуалио образовање које може довести и до радне експлоата- ције учеиика, а при томе иема иика- гав развојни гшракreр. Па, образовање сеоског стапот iиштва, које је nornyuo запоставтена има далеко веhи значај
Готово све радне групе радиле су у тајности, не зна се по којим мерилима су састављене, ни ко је у њима био. Ниједна институција значајна за образовање није била укључена у припрему нових законских решења
за развој Србије јер још увек око 40 одсто становника живи на селу.
Још један апсурд је што се предложеним решењима усваја концепт велике матуре, а концепција гимназије се тек - припрема.
Када се сагледају сви нови предлози сасвим је јасно да је Влада као предлагач пре свега била заинтересована за питања управљања, руковођења и контроле образовања, што указује и на крајње намере - централизација моћи одлучивања, снажна концентрација моћи у рукама министра (понекад се то маскира кроз формулације да одлуке доноси Влада), који ће постати нека врста менаџера образовног система у целини.
Концентрација моћи одлучивања у рукама ресорног министра, Министарства, Владе и локалне самоуправе имаће за последицу високу политизацију образовања, јер су све полуге просветне власти у рукама политичке власти.
Иако се све значајне надлежности, отворено или прикривено, преносе на министра, нема никаквог основа за веровање да је он компетентан за све те послове. Таква расподела надлежности у образовању је у пуном раскораку са савременим схватањима децентрализације и деконцентрације моћи одлучивања, које се заснивају на принципу компетентности.
Оваква опседнутост предлагача нових мера контролом образовања као неизбежну последицу има запостављање других кључних проблема, а пре свега квалитета образовања. А систем контроле образовања на свим нивоима, битно умањена аутономија образовних институција и наставника, велика зависност школа и наставника од директора, неизбежно ће изазвати још већу пасивизацију и апатију школа и наставника и још израженији пад квалитета образовања.
За процену могућих ефеката нових законских решења важно је сагледати и које мере недостају. Сви званичници говоре о новој револуцији у свим сферама живота, а у новим предлозима нема ниједне иновације ни подстицаја школа и наставника да уводе иновације (чак ни у виду експерименталних школа, програма, нових метода рада или организације школе). Такође, пропуштена је прилика да се систем финансирања искористи као најмоћнији инструмент подстицања квалитета образовања. Иако се користи израз професионални развој наставника, не постоји ниједна озбиљна мера за унапређивање иницијалног образовања наставника, смисленог система стручног усавршавања, делатног система напредовања и бољег награђивања оних који раде на креативан и иновативан начин. Развојни план школе (који се помиње као и у претходним верзијама закона) као изузетан инструмент за активирање школа, за изградњу њиховог специфичног профила и за развој праве аутономије није подржан никаквим озбиљним подстицајима тако да остаје само пука декларација.
За снажење стручно-педагошког надзора, који и сада постоји само на папиру, нису предвиђене никакве стварне мере (повећање број саветника, њихова озбиљна обука и стављање у погон). Нема предлога да се подрже иновативне методе наставе/ учења (партиципативне, активне, интерактивне методе, самостални пројекти ученика), нити разуђени облици ваннаставних и ваншколских активности (спортске и културне активности у школи и у локалној заједници, слободне, изборне, факултативне и истраживачке активности, еколошке и филантропске акције) које имају огромни потенцијал васпитног деловања. Али све те активности могу имати ефекта само ако улазе у структуру радног времена наставника, ако их систем вредновања школа подржава и ако се створе услови за њихово спровођење.
ИВАН ИВИЋ
Професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, експерт за образовање и један од координатора Стратегије развоја образовања