НЕКА МЕ СМЕНЕ, НЕЋУ СЕ ПРЕДАТИ

Мирослав Милићевић, Савет за борбу против корупције 14

Nin - - Садржај - ОЉА БЕЋКОВИЋ

Потпредседник Савета за борбу против корупције, познати професор хирургије Мирослав Милићевић, један је од ретких чланова овог тела који у сваком смислу успева да преживљава тај ангажман већ 16 година. Предмет Савета „Сартид“налази се у фази истражних радњи у Тужилаштву од 2003. Његову борбеност и ентузијазам не ремети чињеница да од 2001, откако је Савет основан, нема одговор на питање које самом себи поставља: Зашто све владе игноришу Савет и одбијају да разговарају с људима који су ту да би их саветовали? Док разговарамо у његовој канцеларији у Немањиној 11, два спрата испод канцеларија премијерке Ане Брнабић и потпредседнице Зоране Михајловић, обезбеђење зграде нас обавештава да је одбијена наша молба да сликамо професора Милићевића на степеништу, у ходнику или у Сали за медије. Одлука је изричита - фотографисање је дозвољено само у канцеларији. Претходних година у Сали за интервјуе Савет је држао конференције за штампу и интервјуе без ограничења.

Да ли вас је нека влада за све ове године бар полууважила?

Са Ђинђићем смо на самом почетку имали неслагања око разумевања шта Савет треба да ради, он је мислио да би тежиште требало да буде на теоријским анализама корупције, али смо успели да се договоримо да се бавимо конкретним случајевима. Убрзо после тога је убијен. Са Коштуничином владом смо имали добар почетак, али је врло брзо дошло до непријатних сцена са Лабусом и Динкићем. Лабус нас је оптужио да кваримо односе са Америком зато што тамбурамо по продаји Сартида, а Динкић нас је после извештаја о Поштанској штедионици назвао „бабама нарикачама“и прекинуо сваки контакт са Саветом.

А Вучић?

Имали смо један састанак док је Вучић био први потпредседник, тада смо му предочили, између осталог, шта се догађа са продајом Вршачких винограда и он нас је подржао да то радимо, договорили смо се да ћемо се виђати, али после тога више никаквог контакта није било. Ни данас не знамо зашто!

Верујете ли да ће такав исти договор, који сте постигли са премијерком Брнабић, имати бољи исход?

Што се тиче госпође Брнабић, ми смо тражили састанак и морам рећи да смо јој захвални што нас је примила.

Има ли нешто неприродно у томе што смо дошли дотле да се чланови Владиног савета захваљују председници Владе што их је примила?

Није то једина неприродна ствар у овој земљи. У сваком случају, ценим тај гест, иако се нисмо у свему сложили, имали смо цивилизован разговор, договорили смо се да ћемо се виђати и да ће Влада разматрати наше извештаје. Мени то изгледа као напредак. То уосталом стоји у акционом плану за поглавље 23.

Докле је стигао судски процес који се води против вас по кривичној пријави бившег директора ЕМС-а Николе Петровића?

Процес је у току и док се не заврши о томе нећу да говорим. Помало је бизарно да се приватне кривичне пријаве покрећу против потписника усвојених извештаја Савета, а не против оних који се у њима налазе – толико ћу вам рећи.

Је ли и то врста притиска на Савет?

Подношење кривичних пријава и чињеница да се те пријаве, које су често слабо утемељене, прихватају за процесуирање јесте врста притиска. Против Верице Бараћ поднесено их је петнаест. Све процесе који су вођени за њеног живота добила је. Немојмо заборавити да је бивша чланица Савета Мирослава Миленовић била нападнута у свом хаустору, да је пре тога више пута тужилаштво обавештавала да је прате и да је имала сведоке, да су од тада прошле две године, да нико није ухапшен. Против мене постоји неколико кривичних пријава. Притисак је и кад неки судија тражи од мене да му дам имена људи који су учествовали у писању извештаја дајући нам податке. Мени то наравно не пада на памет, али такви будаласти покушаји обесхрабривања свакако забрињавају. Када председник после хапшења мужа убијене певачице каже: „Не могу да верујем да неко налази симпатије за човека који је пробушио лобању супруге на неколико места“, разумете ли то као притисак на суд?

Свако убиство је трагично, а овај конкретан случај је медијски доведен до невероватних размера, мислим да је 750 насловних страна говорило о убиству једне неафирмисане певачице. Шта је са убиствима свих осталих особа у Србији, јесу ли она мање важна? Тужилаштво води истрагу и једино оно сме да говори о истрази. Наравно да председник нема право да коментарише и пресуђује пре суда, као што пре годину и по дана није смео да преко медија тражи да се резултат истраге одложи „до понедељка“. Али тај проблем није од јуче, Динкић је само један од политичара који су много пре Вучића увели у обичај такво понашање.

Да ли употреба убиства за дизање тиража и рејтинга, објављивање информација из полицијских извора,

убацивање осумњиченог у ријалити, обистињена медијска најава да ће тамо бити ухапшен – указују на недозвољену спрегу полиције и медија? Може ли се то повезати са системском корупцијом?

За системску корупције је неопходно да су лице или орган са овлашћењима створили услове за коруптивну радњу (донесена уредба, закон и сл.).. Цурење информација из полиције је надлежност других тела јер може проузроковати озбиљне последице. По мом личном мишљењу, то је демонстрација понашања људи са дискреционим овлашћењима да прекорачују своја права. Ми смо таоци погубне таблоидизације. На Западу има таблоида, али се зову таблоиди. Тамо нико не очекује од таблоида да их информишу, а код нас је неком синуло да направи комплетну инверзију вредности. Таблоиди су уважени као најозбиљнија штампа, а колгерле и спонзоруше које се промовишу на страницама тих листова су постале персоне грате у нашој јавности. Како то делује на омладину? Нама се као вест од прворазредног значаја нуди да Жељко Митровић слави годишњицу Пинка на Калемегданској тераси, а као прворазредна национална брига коме су пукли филери у задњици. Емисије код Марића, у којима се појављују најбизарнији ликови са невероватним теоријама завере, код нас бележе огромну гледаност. Кад једном формирате људима осећај да то треба да их интересује, да су то ин, хит успешни људи, онда у једном моменту исти значај за јавност има да ли је неко направио прељубу или је опљачкао неку фирму или прекршио закон. Све је релативизовано. Таблоиди осим што руше свест нације служе и да руше појединачне животе људи које одаберу за одстрел. Нема те одбране ни сатисфакције на суду за човека који бива осрамоћен и обрукан најневероватнијим измишљотинама на насловним странама.

Где је граница кад медији, уместо да информишу, узнемиравају јавност?

Ја мислим да је узнемиравање јавности када један новинар на телевизији са националном фреквенцијом најави државни удар у земљи која је имала ратни сукоб и видела тенкове на улицама 9. марта. Тужилаштво је на то морало да реагује, али није. Као што је РЕМ морао да реагује на злоупотребе националних фреквенција за преношење рођендана СНС-а, а није, ма како тумачио прописе. Да РЕМ ради свој посао не би било могуће да Жељко Митровић употребљава национално добро за изношење својих приватних ставова. Да тужилаштво ради свој посао не би било могуће да Танјуг и даље постоји. Медијска слика би другачије изгледала да та врста реаговања годинама не изостаје.

А како вам изгледа слобода медија?

Често ме представници ЕУ питају има ли у Србији цензуре, мој одговор је увек исти: Нема, ако под цензуром подразумевате постојање комитета у којем неки људи млате печатима забрањујући или одобравајаћи одређени садржај. Али ако се погледају наши извештаји о власничкој трансформацији медија, о начину финансирања медија и о могућем утицају јавних средстава на медије, онда је јасно да у свакој уређивачкој соби у ваздуху лебди о чему се не сме писати. Цензура се познаје по томе о чему се не пише, али и по томе шта се пише да би нам се скренула пажња да размишљамо о стварима о којима се не пише. Аутоцензура је можда још опаснија појава, зато што аутоцензура у нашој земљи није психолошка категорија, него егзистенцијална. Ми не можемо окривљивати новинаре да су кукавице када држава није створила амбијент за независно информисање. За разлику од бившег министра за културу и информисање Ивана Тасовца, ја сам уверен да је у земљи где имамо толики број незапослених, аутоцензура егзистенцијална категорија.

Да ли је гашење Врањских новина питање за Савет?

Није, то је посао за новинарска удружења и НВО, па онда за тужилаштво уколико се злоупотребила државна институција. Савет је дао изјаву да се Пореска управа не сме инструментализовати и да њен рад мора бити јаван.

А да ли је за Савет тема како се десило да се тужилаштво прогласи ненадлежним у случају порекла новца којим је Вулин купио стан?

Имовина функционера је питање Агенције за борбу против корупције. Оно што је мени лично веома засметало и што много говори о њему је његова изјава: „Могао сам да кажем и да ми је паре дао мој двоструки кум Жељко Митровић“. Не знам како је могуће да неко ко је на позицији министра изјављује „ја сам могао да слажем“!? Као министар ниси могао да слажеш, према томе та опција није постојала. То је све што могу да кажем.

Начин на који се Вулин руга јавности говори о њему или о једном систему понашања?

Поставио бих ово питање: да ли нам о томе на каквом смо путу много говори „кадровска политика“по којој су данас на утицајним позицијама распоређени ревитализовани кадрови из прошлости: Александар Вулин, Жељко Митровић, Милорад Вучелић ,...? Мој одговор би био - да. Али, остајем при томе да оно што један министар уради и изјави није нужно системска корупција, већ лични чин за који сноси одговорност.

Са Вучићем смо се срели само једном, тада смо му предочили случај Вршачких винограда и договорили се да ћемо се виђати. После тога више никад се нисмо срели, ни данас не знамо зашто

Када имамо градоначелника који изјави да му је 60.000 евра за школовање деце дао „пријатељ“, а суд оцени тај одговор као довољан, када имамо председника којег годинама нико не сме да пита како плаћа све трошкове с платом од сто и нешто хиљада динара, па када Вулин коначно изјави да је доносио 22 пута по 9.000 евра из Канаде, а то не

постаје занимљиво за тужилаштво зар то не указује на неки систем?

Како год да поставите питање, поновићу вам да свако треба да ради свој посао - нека се Агенција бави тим стварима и нека види одакле некоме паре да плаћа ово и оно. Агенција за то има инструменте. Наш посао је, између осталог, да дођемо до података како се склапају уговори од државног интереса и да видимо зашто одређене државне фирме и институције неће да нам дају своје податке него плаћају казне парама грађана. Савет захтева промптну смену тих директора. У животу многих министара тетке су одиграле важну улогу. Многи су отишли са функције богатији него што су били.

Онда ћу вас замолити да одговорите на питање које није посао Савета, али се односи на ваш посао. Да ли за вас као лекара има нешто необично у одлуци да доктор медијима представља здравствено стање повређених новинарки телевизије Пинк?

Оно што знам јесте да је, док сам ја био у Клиничком центру, постојао портпарол чији је то био посао. Не знам када се то променило. У сваком случају, Савет чврсто стоји на становишту да новинари морају бити заштићени у вршењу своје професије независно од тога шта ми мислили, слагали се или не слагали са њима. Насиље над новинарима се реперкутује на све наше животе, то мора да се схвати. Сваки човек има право на профилисано мишљење о појединим новинарима, имам га и ја, али ниједан човек не сме да покаже разумевање за то да новинар због мишљења буде подвргнут насиљу.

Да ли је насиље над новинарима и када Покрет социјалиста изда саопштење у коме се уз гомилу увреда каже да је новинар КРИК-а наркоман?

То је више од насиља. Недопустиво је да било који министар и било која странка користе такав речник и да се новинари тако жигошу. То би морало да буде кажњиво.

Колико је забрињавајаћа изјава премијерке да разуме ту „емотивну реакцију“? Да ли је за Савет прича о „тетки“сукоб Вулина и неког портала или питање од интереса за јавност? Да ли су тендери на којима побеђује фирма брата Ане Брнабић тема за Савет за борбу против корупције?

Испитивање сукоба интереса је ексклузивно право Агенције за борбу против корупције. Агенција има близу 100 стручњака који се баве тиме, то је њихова сфера делокруга. Питање је шта бива са извештајима Агенције кад се проследе надлежним институцијама? А за све нас је важно да не заборавимо реформу Снежане Маловић, која је разорила правни систем, и да је у томе суштина зашто сва ова питања о којима говоримо остају отворена. Урушавање правног система није завршено, нико није сагледао резултате и трошкове реформе правосуђа. Сви су декларативно за борбу против корупције. Политичка воља мора да обезбеди да струка бира судије и тужиоце, да струка располаже средствима, да су сви грађани једнаки пред судом и да се на основу релевантних чињеница доносе очекиване пресуде. У тим условима корупцији би се задао снажан ударац.

А ко је разорио здравство?

Мој став је ту веома јасан, министар здравља не може бити партијска личност. Ми смо имали проф. Томицу Милосављевића који је девет и по година био министар здравља!? Да ли је то нормално? Није. Не може бити нормално да министар буде члан партије јер онда они који су га на то место поставили чине све да бране његове грешке и пропусте, да би одбранили сопствену партију. Његова смена постаје немогућа јер се идентификује као атак на странку. Један од кључних проблема здравства је што ми никада нисмо имали ситуацију да стручњаци сами бирају своје руководиоце. Сада се неко сетио да се буни што ће министар школства постављати све директоре, а што се нико није бунио што министар здравља поставља све директоре болница у Србији? Да ли ви мислите да у Лондону министар може да постави директора клинике? Недостатак професионализма разара сваки сегмент нашег друштва, па и здравство.

Каква је веза између ваше професије и рада у Савету?

Ја сам упорни борац, хирургија ме је научила да се све ради до краја. Знате, када радите велику операцију и када сте „цркли“после седмог сата или осмог сата, ви схватите да опција одустајања није опција. Ја апсолутно немам ништа против, нека ме смене. Нека ме отерају, нека ми ураде шта год хоће, али ја ову операцију нећу прекинути.

Са којом операцијом у хируршкој сали бисте могли да упоредите борбу коју водите?

Са операцијом мозга. Ми се суштински боримо за промену мишљења. Нема оздрављења ако се одстрани само рука или нога, мора да се излечи оболели мозак који све покреће. Корупција се дефинише и перцепцијом корупције грађана.

Да ли вам пада на памет да после 17 година дигнете руке и кажете: предајем се, ово нема никаквог смисла?

Наш мотив да се боримо против корупције је исти као мотив свих грађана који желе напредак и воле своју земљу. Са корупцијом нема напретка. Развој корупције ће довести до тога да ће наша школована деца бежати у иностранство макар тамо били баштовани. Ми дугујемо нашој деци беспоштедну борбу против корупције. Ја знам да корупција не може бити искорењена, али мора да се сведе на рационалну меру. То је наш циљ. Не пада ми на памет да се предајем ни под којим условима, нека ме најуре, али до тада ћу савесно радити свој посао.

Бизарно је да се приватне кривичне пријаве покрећу против чланова Савета који су потписали неке извештаје, а не против оних који се у тим извештајима помињу

О новинарима и цензури: Не можемо окривљивати новинаре да су кукавице када држава није створила

амбијент за независно информисање. Уверен сам да је у Србији аутоцензура егзистенцијална категорија

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.