КАКВЕ ИНСТИТУЦИЈЕ, ПА ЈА САМ ИНСТИТУЦИЈА

Вулинових девет и по недеља

Nin - - Садржај - ТАЊА НИКОЛИЋ ЂАКОВИЋ

Левичар из ђакузија. Он би да је Че. Легендарни Че, револуционар, герилски вођа, марксистички теоретичар, лекар и писац. Жао ми је. Ипак, он је само Александар Вулин. Апаратчик. Погодан свим системима. Левичар у измишљеној униформи који израња из сауне која испарава маглу у стубу тоталитарног режима некада Мире Марковић, данас Александра Вучића.

Е, том човеку у накарадном систему вредности рапортирају генерали, официри, људи са озбиљним биографијама. Колико ли је уздржаности потребно да би се стајало у ставу мирно пред тим самозадовољним полтроном, док у себи гуташ оно што он никада није знао да постоји, а зове се част, интегритет, или једноставно - лично достојанство. Колико поражен мора да си радник када ти он из стана, за који нема покриће о легалној куповини, диктира правила са највишег државног места, као бивши министар рада и социјалне политике, правдајући изопачени систем неолибарализма који ти нуди пелене уместо радних права.

Он би да је, али није био део никада никакве револуције, иако је у Србији имао прилике да заигра и у тој улози. Играо је своју улогу, бирајући један па други профил. Црни кожни мантил скида, полаже га пажљиво за другу употребу, па се загледа, изоштри поглед, па облачи маскирну униформу личног дизајна, црне војничке чизме, тамне кошуље и тако. Радња се одиграва исувише дуго, испред огледала његовог ноћног ормарића. Шта ли мисли док буди се ујутру и посматра тај спектар богате колекције војних обележја, пре но што стави сочива диоптрије веће од девет. Девет хиљада евра? Двадесет три пута по девет хиљада евра? Како да оправдам то што сам слао туђу децу у рат који се није водио? „И ја бих, мајке ми. Али нисам служио војску“. Шта да кажем, шта да кажем? Тај стан. Па и ми сиротиња морамо нешто да имамо. Аха. Дао ми Митровић, или не, боље тетка. И, када кажем, има да ми верују. Какве институције. Па ја сам тај. Ја сам институција.

То је тај велики патриота који је прескочио све ратове, којима су управљали из Београда они чији легитимитет је подржавао, доручкујући заједно са романтичном вилом са цветом у коси на тераси њеној и њеног мужа тамо на Дедињу. Слао је туђу децу у крваву игру одакле су се враћали у ковчезима, располућени, безглави, без имена, чак ни као број, јер ти ратови никада нису вођени. Иза сукње Мире Марковић, скривајући се годинама, није имао слуха за оне који су били снажни глас против. Напротив. Залагао се за обрачун с њима. Били су то за њега наркомани, пробисвети, страни плаћеници, државни непријатељи. Главу није окренуо за ратним ветеранима, нити онима који су као поражени и издати, крвавих стопала, јер кретали су се данима пешке, чекали данима јер их по наређењу пара из Толстојеве даље од границе на Рачи нису хтели у Србији.

А он је пријатељ. Непријатељ демократије. Институција. Легалног система. Непријатељ сваке правде, радничких хтења, непријатељ радника који носе пелене, који остају без посла ако оду на боловање под дијагнозом - канцер. Али јесте. Пријатељ је. Кум, заправо. Двоструки кум! Људи тако угледних попут Жељка Митровића. И, шта он има да се правда ма којој институцији. За такве као што су он или Митровић закони не важе. У оваквом распореду снага, они су институција. Институција зла.

Слушајте. Реч је о министру одбране. И, након те приче о стану, парама од тетке, уношењу новца, девет по девет, када каже да је могао и да слаже и ником ништа, морате да му верујете. Његова реч против речи Агенције за за борбу против корупције? Хоћете да меримо чија је јача? Та моћ, која везе нема са демократијом, Уставом, и државом која би да је република, на смену пуца по леђима радника, па официра, па мало новинара као што је Стеван Дојчиновић, па мало зађе и на суседне републике, Хрватску, на пример. Па, може му се. Човек носи униформу тоталитаризма. А само је хтео свој одраз у огледалу да види као лик легендарне светске иконе отпора, хероја, жртве империјализма. Само би да је Че.

Зато напада Сороша све док му Вучић чак ни не намигне, и зато окреће главу да не гледа стварност. Блиски сусрет радника са дубинским сиромаштвом он види како он хоће. Као и прженицу и шољу чаја за војску и полицију, као обед у касарнама на граници. Његов вид види шта хоће власт, а реалност огољено открива

Иза сукње Мире Марковић скривајући се годинама, није имао слуха за оне који су били снажни глас против. Напротив. Залагао се за обрачун с њима

структуру његове накарадне левичарске идеологије. Али, као и кум му, Вучићев пропагндиста, може све.

Шта га је позиционирало на место министра одбране? Памтите ли ишта што има везе са тако озбиљним и значајним системом државе за који је аплицирао осим онога када је рекао: „То је оно што желим да кажем у овом тренутку. Братислав Гашић је добар и честит човек и добро води Министарство одбране. То је оно што мислим о свом колеги и сигуран сам да је у овом тренутку њему најтеже“. Био је то његов одговор на питање новинара да ли Гашић треба да поднесе оставку.

Ех. Друштвене мреже су сурове према њему. Па, скочио је човек падобраном са 3.000 метара! А друштвене мреже брује само о једном те истом - службени пут у иностранство, плус девизне дневнице. Можда је узео месечну карту. Тетка му платила пут. Чак и да је рекао да је украо, ништа се не би десило. Евроинтеграције у стан министра Вулина (Дража Петровић). Па шта хоћете?! „Уносио сам девет по девет хиљада евра“, тако он као министар одбране одговара на питање КРИК-а како је у Србију доспело 205.000 евра потребних за куповину стана, а за које тврди да је позајмио од супругине тетке из Канаде. И без икаквог доказа који је Вулин морао да достави, тужилаштво је одбацило наводе Агенције за борбу против корупције. Да је истина то што је новинарки КРИК-а Бојани Павловић министар открио, практично то би значило да је више од 22 пута уносио по 9.000 евра.

Ина такву глупост, његову, свети се новинару КРИК-а Стевану Дојчиновићу његов Покрет социјалиста, оптужујући новинара да је наркоман. Шта ли о томе мисли његов двоструки кум Жељко Митровић? Јесу ли заједно плакали над беживотним телом Иване Бодрожић, Митровићеве пријатељице, пронађеном у Интерконтиненталу, након овердоуза у ноћи док се три спрата испод одигравало кич славље естраде којем је присуствовао и сам Митровић?

Мало је ту чињеница које је суд разоткрио, наравно. Али оно што је необориво, упркос свој моћи власти да заташка, јесте да је Агенција за борбу против корупције у току провере имовине министра Вулина, утврдила да није јасно из којих средстава и на који начин је платио стан од 107 метара квадратних у Београду, због чега је сачинила извештај и проследила га Тужилаштву за организовани криминал. И тај извештај објавила је Мрежа за истраживање криминала и корупције. И зато се нашла на мети власти. Министар Вулин није приложио нити једну признаницу о доспећу новца из Канаде. А тадашња директорка Агенције Татјана Бабић обратила се Царини и Управи за спречавање прања новца где јој је речено да је неко у земљу унео 205.000 евра у кешу, то не би могло да прође незапажено. По закону је дозвољено да се преко границе непријављено пренесе максимално 10.000 евра, а за сваки већи износ мора да се обавести царина и да се објасни порекло новца. Не постоји, међутим, забележен податак да је било ко од супружника Вулин, као ни тетка из Канаде, унео новац у Србију. Неће га ни бити. Јер држава то је један човек. А он није Че, већ његов пријатељ и пријатељ његовог пријатеља.

Љубав према униформи: Хтео је свој одраз у огледалу да види као лик легендарне светске иконе отпора, хероја, жртве империјализма. Само је желео да буде Че

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia

© PressReader. All rights reserved.