ПРЕЖИВЕЋЕ САМО ПОСЛУШНИ
Медијска слика из угла бедног пискарала
Звезда овогодишњег медијског окупљања у Ровињу, власник телевизије Пинк Жељко Митровић, изнео је у свом излагању много шта за анализу. Од тога како га је прдеж учесника у ријалити програму на другој телевизији инспирисао на енормна улагања у ту врсту садржаја до тога да је план да замајава јавност да ће у ријалити увести бебу, а унео је мајмуна, био прецизно разрађен. За слику медија у Србији најважнија је реченица која није изазвала позорност друштвених мрежа и јавности склоне сензационализму. „Ако нас то (негативни коментари на садржину ријалитија) буде водило, онда ћемо имати мањи рејтинг. А за комерцијалне телевизије су једино битне бројке и рејтинзи“, закључио је Митровић.
У исту врсту заблуде небројено пута су јавност доводили државни чиновници који су се од непрофесионализма медија, не само конкретног, ограђивали њиховим тобожњим правом да раде шта им воља будући да њихов власник није држава. Силогизам је у томе што осим Кодекса новинара и права јавности на тачно и објективно информисање (и бројних обавеза медијских радника према јавном интересу) , телевизија Пинк је, као и остали радио и ТВ емитери којима је додељена национална фреквенција, корисник националног добра. И као таква има обавезу да се континуирано стара о јавном интересу. Али Жељко Митровић није крив што се од те обавезе одлепио толико да без задршке признаје да га само рејтинг и бројке занимају, јер је неко други задужен за контролу његовог располагања јавним добром и контролу начина на који народу враћа оно што је од њега позајмио. Сликовито, међутим, однос контролора према приватним телевизијама описује једна прича стара две године. Тадашњи председник Савета Регулаторног тела
за електронске медије Горан Караџић био је учесник округлог стола чија тема су били дечји програми у Србији. Упитан колико телевизије са националним фреквенцијама поштују обавезе у вези са том врстом програма и колико им је опомена и које врсте упутио Савет, Караџић је у присуству десетак новинара казао да он нема времена да пише опомене. „Док ја следим процедуру неко дете је већ искочило кроз прозор. Ја окренем Жељка Митровића и завршим то одмах“, илустровао је свој однос према корисницима националне фреквенције примером Пинка.
Процедуре које Караџић не признаје биле су његова законска обавеза, али и једини начин да се утврди да ли одређени емитер заслужује да поново добије јавно добро на коришћење и да ли се уосталом придржава елабората који је сам приложио као доказ да ће то добро користити у интересу свих грађана.
Да се држава не уплиће у пословање приватних, нарочито не локалних медија, очекивано је става председница Владе Србије. Реагујући на вест која је протекле недеље узнемирила јавност између осталих физичких и вербалних напада на новинаре - да се недељник Врањске гаси после 23 године постојања - Брнабић је констатовала да „држава нема удео у медијима, посебно не у локалним. „У сваком случају, нисам особа која је најпозванија да прича о томе“, закључила је гошћа Врања тог дана.
Та двострука незаинтересованост државе - за једну групу медија не занима их да ли постоје, а за другу не би да примете њихове пропусте - нарочито је видљива у малим редакцијама локалних медија, које не располажу великим буџетима и које самим тим готово у потпуности зависе од пројектног финансирања из локалног нивоа власти, који је у обавези да за пројекте медија издваја један одсто буџета. Кад се тај, покрајински и републички новац ускрати медијима (тако што општина не распише конкурс две године, као што је био случај у Крагујевцу, где су се радници РТК изнуривали док сами не напусте посао) онда су притисци, отворене претње уништењем (ТВ Апатин), насиље и привођења (Кикиндске новине) само део пратећег фолклора.
Након председничких избора, регионална ТВ Банат, иначе у власништву бизнисмена Милана Поповића, престаје да добија новац на конкурсима за пројектно суфинансирање и истовре- мено информације од јавног значаја. Њихова питања, захтеве за интервју и доступност информација, почели су да игноришу представници локалних власти Вршца, Беле Цркве и Пландишта, али и службеници јавних предузећа, па чак и глумци у локалном позоришту. Новинари ТВ Баната неколико су пута бивали и физички избачени са јавних догађаја и тај „зид ћутања“је овај медиј, како каже директор Драган Ђилас, увео у нове финансијске проблеме.
„Чини се да је неки центар моћи одлучио да смо неподобни и они се сада својим методама боре против неподобних. Ми, рецимо, имамо уговор са РТ Војводине којој због тога не можемо да испоручимо онолико садржаја на колико смо се обавезали. Због тога ризикујемо да следећи пут не потпишемо уговор са њима, иако смо овде једина телевизија са регионалном дозволом. Локални медији одрживи су ако се из локалног, покрајинског и републичког нивоа финансирају са минимум педесет одсто свог буџета. У нашем буџету та врста финансирања не учествује тренутно ни са десет одсто. Општина
Алибунар је, рецимо, наш пројекат одбила са бесмисленим образложењем да тематски не одговара захтеву и целокупан буџет доделила порталима.”
Иако је Законом о јавном информисању дискриминација медија забрањена, она је уобичајена метода притиска у мањим срединама. Шеснаест радника ове телевизије и даље прима плате редовно, јер минус засад „покрива“власник. Радници сумњају да су са гледаоцима жртве неког политичког или пословног (ако се та два појма могу одвојити) кажњавања Поповића.
Комисије које одлучују о додели средстава су по дефиницији независне и локална самоуправа би требало да их именује на предлог новинарских удружења. Осим недовољне обучености медијских радника за писање пројеката и чланова комисије да о њима одлучују, Ђилас каже да је проблем у томе што је комисија неки пут стручна, неки пут не, а веома често корумпирана. „Документи и прописи су идентични европским, али тај детаљ - да постигнемо независност комисије, у пракси не успевамо.”
Владимир Радомировић, председник Удружења новинара Србије, подсећа да из економског статуса новинара произлазе сви остали проблеми, „па и немоћ да се одупру притисцима с које год стране долазили, а наравно да они најчешће долазе од власти. У медијима нема ни довољно солидарности кад треба да се подрже медији који нису довољно актрактивни, а то су најчешће локални. Широка подршка за УНС-ову идеју да се локалне самоуправе обавежу да за медије издвајају два одсто буџета је сада најважнија. Закон о јавном информисању није добио нашу подршку, јер смо знали да ће без обавезе на минимум давања уследити помор локалних медија. Томе су, наравно, у доброј мери допринеле и лоше приватизације.“
Синдикалном организовању су медији, парадоксално, данас мање склони него друге привредне гране. Чак и они медији који успевају да се одупру притисцима власти слабо се одупиру одлукама власника и менаџера компанија чији су део. Да ли је јурњава за профитом, од медија, чак и за председницу Владе, направила предузећа која не производе ништа есенцијално?
„Хонорарни сарадници и новинари без уговора не могу да буду коректив власти ни на једном нивоу. Јер ако нису у стању да се изборе за своја права, они не могу бранити ни туђа“, каже Радомировић. „Јачање извештавања је у јавном интересу. А локални медији су основа демократског друштва. Осим што информишу грађане о основним животним питањима, они су први ниво спречавања корупције на локалном нивоу. Тако би се, заустављањем злоупотреба, два одсто буџета многоструко вратило локалној заједници.”
Тек објављена анализа информативних емисија пет канала са националном фреквенцијом и Н1, које је од средине јула до средине августа спровео Биро за друштвена истраживања – БИРОДИ, показала је, заправо, да на тим каналима нико сем житеља престонице не може у довољној мери да се информише. Неким регионима, попут Источне Србије, информативне емисије канала са националном фреквенцијом бавиле су се у свега 1,3 одсто свог времена.
Радомировић подсећа да је у Врању премијерка казала и да је „о финансирању и одрживости медија, који су важни, разговарала и са представницима Европског парламента и сложили су се да је то свуда проблем”.
Приватизација је медијима оставила власнике незаинтересоване за професионализам и етички кодекс. Предност се даје оглашивачима, над сваким другим елементом медијског пословања. Политика је овладала бизнисом оглашавања и тако се круг затвара. Локални медији од 2014. и 2015. ( од укупно 73 у власништву општина била су 64) продати су локалним бизнисменима, заинтересованим више за политику, мање за медија, а највише за профит или куповани ради гашења. Па се тако ниоткуд појави Радоица Милосављевић да усрећи укупно осам телевизија, које је купио за мање од 300.000 евра, док га на месту миљеника садашњег директора БИА Братислава Гашића није заменио конкурент Велибор Јовановић. Сумња се да је неколико локалних и регионалних медија купљено јавним новцем који им је уплаћен неколико сати пре продаје путем пројектног суфинансирања.
„Потребно нам је и синдикално организовање“, каже Радомировић. „Менаџери у Србији, који у доброј мери одговарају власницима са Запада, увели су модел да је новинар потрошна роба. Њима не одговара да он гради име, препознатљивост, ауторство, јер то кошта. Менаџери су преплаћени, а новинари потплаћени. Једини лек за тај проблем је борба за радна права новинара. Наш предлог за нову медијску стратегију је да средства из буџета могу да добију само они медији који имају колективни уговор или доказ да поштују радна права. Ми такође треба да покажемо друштву да смо му потребни и да су без професионалног извештавања грађани ускраћени за праве информације, али и дебате.”
Озбиљних истраживања, чак ни за медијску стратегију која је у припреми, о локалним медијима и новинарима који у њима раде, нема. Њихов тежак положај да се само наслутити кроз податак да је у целини, укључујући, дакле, и медије у већим градовима, половина новинара спремна да прихвати било какве услове рада, а 61 одсто живи у забрињавајућој прекаризованости услова живота и рада. Из те коже аутоцензура није неприродна реакција, као ни осећај који има две трећине запослених у медијима - да држава контролише већину њихових послова.