УНУТРАШЊЕ ТУРБУЛЕНЦИЈЕ
Невидљива српска уметност у Паризу
Неки су веровали да су цео пројекат и изложба врхунац манипулације, нешто као „Труманов шоу“, и да је све ово масло париске буржоазије која жели да представи варваре са Балкана који су у сталном рату
На питање српских уметника „Зашто ми?“, Мартин Лизарди симболично одговара „Париз је мртав град“! Госпођа је ауторка изложбе Турбуленције на Балкану, која је почетком септембра отворена у музеју Halle Saint Pierre у Паризу. Изложба ће бити отворена нешто мање од годину дана, тачније до 31. јула 2018. Прва помисао у вези са насловом изазива осећај политичности и намере да се уоквири нека стереотипна представа о подручју, које је истина захвално за разне конструкције у зависности од ауторовог полазишта и његових преференција. Овога пута, реч је о унутрашњим турбуленцијама код људи, који у већини
нису ни свесни својих медијумских излива, а камоли припадања оквирима званичне културе и пратећег система који претендује да све дефинише, спакује и понуди на тржишту, конзументима или купцима.
Мартин Лизарди је посећивала Србију неколико пута током протекле године, како би истраживала сцену која није опипљива, већ је као некаква рупа, врло посебна, у којој бораве разне групе и појединци са којима треба успоставити контакт. Тако је и било. Преко водича на препоруку, од групе до групе, институције или неког локалног истраживача, стигли су до Горана Стојчетовића, директора удружења Арт брут Србија, неформалног станишта - Матријаршија, Галерије Штаб, Музеја у Шиду - Илијанума, Народног музеја из Краљева и добро знаних пријатеља из Музеја наивне и маргиналне уметности из Јагодине, на челу са директорком Нином Крстић, па све до Ивана Зупанца, самосталног истраживача и многих других. Поменимо на почетку Нину Крстић, традиционалног партнера на овом пројекту, која је овог пута представила можда и најсмелију колекцију радова и открила новитете који доносе један другачији осврт на њихову колекцију. Управо је ова изложба помогла госпођи Крстић, да се ослободи локалних оквира наше сцене и представи њен дугогодишњи и интимно битан опус уметности коју поред осталих она заступа, а све је само није наивна. Стојчетовићева база уметника и контаката била је као мрежна станица, која је спровела наше истраживаче на ниво испод хоризонтале. Ту су се сусрели са разним ствараоцима, који су данас изложили своја дела у Паризу, као одговор на оно што је актуелно у арт брут уметности Србије.
Стојчетовић је веома активан на многим фронтовима и његову изложбу „20 година модровања“можете видети тренутно у галерији Ремонт. Када смо код Матријаршије, ваљало би споменути да је то неформално окупљалиште, за све оне појаве које нигде
не могу да се уврсте. У протеклим годинама из њихове кухиње је излазила најсвежија уметност, и њима можемо захвалити на организацији вољених догађаја попут Фијука и Новог доба. Марко Брун испред галерије Штаб узима учешће у истраживању локалне сцене која се више везује за ону градску, аутсајдерску уметност и новију арт брут уметност, јер треба споменути да се између осталог музеј Halle Saint Pierre као институција интересује и за урбане аутсајдере баш какав је био и наш уметник Микроб, који стицајем околности није представљен на изложби, иако је био означен као једна од београдских легенди свемогуће и лутајуће уметности. Излагачи су Јошкин Шиљан, Сава Секулић, Илија Босиљ Башичевић, Војислав Јакић, Предраг Милићевић Барбариен, Матија Станичић, Милан Станисављевић, Љубиша Јовановић Кене, Војкан Морар, Игор Симоновић, Ивана Станисављевић, Драган Миливојевић, Драган Јовановић - Гагац, Архивист, Борис Дехељан, Александар Денић, Бојан Ђорђевић - Омча, Јоца Герингер, Горан Стојчетовић, Зоран Танасић / Иван Зупанц, Будимир Пејаковић - Пејак, Ненад Џони Рацковић, Драган Радовић - Магични Чича, Данијел Савовић и Емир Шехановић.
Још мало помпезних информација објављених у другим медијима: „На изложби је представљено 25 српских уметника, што представља најзначајнију изложбу српских уметника у Паризу још од седамдесетих година прошлог века. Са више од 150 представљених дела – слика, скулптура, цртежа, колажа, свесака, инсталација и фотографија – изложба представља богату, разнолику и комплексну алтернативну уметничку праксу визионарских, арт брут и маргиналних уметника са Балкана“, пренеле су Српске новине.
Није тешко претпоставити да из позиције великог уметничког центра какав је Париз, кустоскиња Мартин Лизарди дубље осећа нашу уметност, јер препознаје у њој полазишта за стваралаштво које није поручено као подсвесни нуспроизвод оног садржаја који се тражи како од стране кустоса склоних креирању наратива који припадају само њима или одговарају некој геополитичкој причи, или са друге стране сумњивих галериста који се баве продајом уметничких дела и наводном бригом о уметницима, тако што склапају погубне уговоре за развој поменутих. Таква је у глобалу савремена уметничка сцена у Паризу, зато је изложба Турбуленције на Балкану толико битна за њихове посетиоце, јер егзистира као контракултура постојећим доминантим утемељењима.
Важно је нагласити да је Halle Saint Pierre уточиште Парижана и место у коме се преплићу излагачка пракса и издавачка делатност за коју је заслужна Лорен Маденбаум. У предивној грађевини некадашње тржнице саграђене крајем 19. века, осећа се фамилијарни дух, када је у питању заједничка страст за истраживањем неидентификованих видљивих појава на светској уметничкој сцени. Као институција основана ’86. године, заслужна је за откривање аутентичних уметника и њихових самоодрживих светова који опстају негде између конзервативне и класне моћи разних апарата, институција и културних модела које намеће тржиште и конзумеризам као такав у савременом друштву.
Оно што је у Србији привлачно у односу на Париз, ако посматрамо компаративно околности које се односе на уметност коју називамо арт брутом, визионарском, фантастичном или медијумском, јесте да она није препозната ни у локалном контексту, а камоли ван наших граница. У Србији је тренутно савремена и активистичка уметност мејнстим и алтернатива у исто време, јер је институције нису довољно подржале, да не помињемо мецене и колекционаре. Овде причамо о ауторима који су алтернатива тој алтернативи због њене предвидљивости деловања и досадних наратива који су најчешће егоистични.
У одређеним тренуцима несвесно се отишло корак даље од онога шта је у ствари арт брут, јер та уметност је понекад свестан избор вештих аутора који би да упливају у нешто што се управо тражи у свету. Наше уметнике не занима претерано повезивање са било каквим правцима, јер њихова полазишта вуку неке друге корене који су повезани са кризом идентитета и особених потреба, без којих не би могли да преживе у друштву свакојаких дисконтинуитета.
Као одрасли људи у поменутим околностима, неки од њих су веровали од почетка да је цео пројекат и изложба врхунац манипулације, нешто као Труманов шоу, и да је све ово масло париске буржоазије која жели да представи варваре са Балкана који су у сталном рату, и на тај начин још једном политички поентира као много пута кроз примере досадашњих изложби.
Нису случајно веровали у тај конструкт, који је био плод њихових фантазија, већ свесни да су доживели сан који је било скоро немогуће одсањати из постојећих позиција, где неки од њих нису никада себе сматрали уметницима, нити су имали потребу за том врстом комуникације, вероватно зато што су морали да изграде своја острва и тако успоставе системе за самопреживљавање у још једној од многих реалности. Током боравка у Паризу, како кажу, нису много ни лутали, углавном су седели испред музеја, пијуцкали вино и чували радове од локалних банди којих нигде није ни било.
На изложби је представљено 25 српских уметника, што представља најзначајнију нашу изложбу у Паризу још од седамдесетих година