ЛАЖУ ЛИ НАС ПОЛИТИЧАРИ?
Даница Поповић
Лане смо имали најбржи раст у региону, у Европи, у космосу, свеједно, а сад испаде да смо били и остали - на самом зачељу. Али, то више није тема. Сада се председник Србије радује новом успеху, каже - имамо најнижу стопу незапослености у последњих 25 година! А тo што незапосленост рачунамо другачије него пре четврт века, кога то интересује?
Напросто ме радује што нико из медија није председника питао да објасни - зашто сабира бабе и жабе? Јер знамо шта би одговорио - ти, што питаш, срам те било! И тебе и твоју медијску кућу, плаћеничку и издајничку. Уосталом, не сабира он за своје, него за наше добро, за разлику од претходних власти...
Није истина да је пре 25 година стопа незапослености била иста као данас. Прво, не знамо, неупоредиво је, бабе и жабе нема смисла сабирати. Друго, кад бисмо се упустили у поређење, хајде и то да урадимо, испало би да је данас стопа незапослености (која је, кажу, испод 11 одсто) упола мања него те 1992. године (када је била изнад 20 одсто). Ко би се, нормалан, поредио са годином у којој су резултати били дупло лошији него данас? И још при томе поредио - неупоредиво? Да још има директора или министара од интегритета, макар оног мангупског, саветовали би Вучићу да каже - ма каквих двадесет и пет, постигли смо најнижу стопу незапослености у последње четрдесет три године! И то би, наравно, било бесмислено, али би макар те бабе и жабе, јаднице, уредно пребројали.
Никоме на кугли земаљској није јасно како то да нека земља може да преполови незапосленост, а привреда једва расте? Зашто запослише те људе, кад не стварају нову вредност? А стварају. То су махом постојећи, „на црно“запослени радници, само их сада статистика уредно бележи. Сем њих, статистика сада бележи и сезонске раднике, па кад берба прође, стопа незапослености ће опет да скочи до неких 14 одсто, колика је била у доба Мирка Цветковића - када сезонце нису рачунали.
Само, ни тај Цветковић није недостижан, ако ћемо право. Незапосленост се, без икаквих реформи и гњаважа, може још смањивати, а може се и преполовити! Памћења је вредан потез црногорских власти из 2011, када су стопу незапослености смањили на пет одсто и када је цео свет о томе задивљено писао. Како то? Лепо. Донели су пропис према коме се здравствене књижице више не оверавају у бироу за запошљавање, већ у дому здравља, па се незапосленост преко ноћи истопила, јер људи ни до тада нису ишли на биро због посла, већ да овере књижицу! Пропис је касније измењен, незапосленост се вратила на старих 20-25 одсто - и то више нико не помиње. Као што овде нико не помиње Вучићевy изјавy о највећем расту у региону, или ону да му не пада на памет да се кандидује за председника Србије, да неће смањивати пензије, или ону - да ће изаћи на ТВ дуел са опозиционим лидерима...
Зашто то раде, кад их стварност непрестано демантује? Било би најлакше рећи - политичари лажу. Али није ствар у томе. Нису то лажи. Онај ко лаже зна шта је истина, па покушава да је сакрије. Овде истина нема никаквог значаја.
Ова појава се толико проширила да је коначно добила и теоријску основу. Професор Хари Франкфурт са Принстона, један од најутицајнијих филозофа морала у свету, још 2005. је овакву праксу у јавној комуникацији у оригиналу именовао термином bullshit, а тако је гласио и српски превод Франкфуртове књиге: О просеравању. Говорнику, каже Франкфурт, није циљ ни да каже истину ни да слаже већ да пошаље поруку о својим врлинама и успесима. Ако их нема - ништа лакше! Говориће о противниковим манама и гресима - о којима ће лагати, или говорити истину, опет небитно!
Бесмислено је, закључујем, демантовати председника када говори о најбржем расту, најмањој стопи незапослености, или o било чему другом. На сваку примедбу стићи ће одговор попут овог: „Ако пажљиво прочитате све примедбе против мене, видећете да је то више или мање лична мржња“, или овог: „Не могу да задовољим оне који просто мрзе и који у свему виде нешто лоше“.
Још мање има смисла питати председника - може ли онај ко мрзи да буде у праву? Наравно да може, и шта онда?
Онда прочитајте Франкфуртову књигу. Лековита је.
Бесмислено је демантовати председника. На сваку примедбу стићи ће одговор да су све примедбе „више или мање лична мржња“. Још мање има смисла питати га - може ли онај ко мрзи да буде у праву? Наравно да може, и шта онда