Патриотске игре
Каталонски председник Пућдемон и шпански премијер Рахој превише су се заиграли, јер је у шпанској покрајини на снази нешто што прилично личи на ванредно стање
Државна полиција хапси четрнаесторо високих покрајинских званичника, претреса више од 40 приватних и службених просторија, конфискује скоро десет милиона гласачких листића и на десетине интерно размењених докумената. Државни тужилац стидљиво најављује хапшење председника покрајине. Државна влада прекида одмор хиљадама полицајаца и шаље их у побуњену област. Не, ништа се од овога није десило у Ирачком Курдистану, где је, изузев очекиваног противљена Багдада и Анкаре, правно необавезујући
референдум о независности Курда прошао без већих потешкоћа (очекује се превласт потврдних гласова), већ се десило у срцу Медитерана, Каталонији, у којој је референдум о независности од Шпаније заказан за први октобар.
Актуелна политичка криза је непосредна последица предизборних обећања. Наступајући испред индикативно назване, махом левичарске алијансе Заједно за „да“, каталонски председник Карлес Пућдемон играо је на карту делом идеализоване народне жеље за самоопредељењем. Шпански премијер Маријано Рахој
је, с друге стране, своје карте донедавно држао у тајности, премда се дало претпоставити да је ас у рукаву управо јака контрола над званичном Барселоном. Изгледа да су се у испуњењу обећања обојица заиграла, с обзиром на то да је у шпанској покрајини на снази нешто што прилично личи на ванредно стање.
Ослањајући се на правно необавезујући референдум за независност од пре три године, када је 80 одсто од четрдесетак одсто изашлих пожелело независну државу, каталонска влада је почетком септембра заказала нови,
усвојивши притом и закон о референдуму којим се он проглашава за обавезујући. Независност би се у том случају могла изгласати простом већином без неопходног минималног броја изашлих грађана. Закон и референдум су у Мадриду проглашени неуставним.
Каталонски политичари су погибељно наставили с планирањем референдума и тако улетели у низ ћорсокака. Гласачки материјал може да обезбеди само шпанска влада, па би одржавање референдума правно могло да се протумачи као Пућдемонова проневера државних пара. Бројање гласова мора да изведе мадридски Национални институт за статистику, који мора добити дозволу шпанског Конгреса, те се може очекивати да ће без њиховог учешћа резултати бити проглашени за фингиране и неважеће.
Делује да је Пућдемон очекивао већу народну и политичку подршку и да сада зна да повратка у статус кво нема. Од 948 каталонских општина, на референдум је пристало 750, Барселона је изразила подршку засад само декларативно, а од 285.000 Каталонаца у расејању гласаће до десет хиљада. Пућдамон је сменио четворо министара, шефа каталонске полиције и неколицину јавних службеника који су били против референдума. Нису чести само каталонско-шпански мешовити бракови, већ су партнери често и Арапи, Бербери и Французи, којима прекидање односа с Мадридом не би погодовало. Једнострано проглашена независност подразумевала би повлачење инвеститора, отежану сарадњу с међународним организацијама и етничка трвења. С друге стране, Рахој је очекивао веће учешће ЕУ у смиривању тензија, али Брисел на цео пичвајз гледа као на питање шпанске унутрашње политике, што не одговара ниједној страни. Зато је Мадрид реаговао једнако безглаво – хапшењем, конфисковањем, претњама, извођењем полиције на улице... јер, док једним оком гледа у Каталонију, другим мора да мотри на далеко милитантнију Баскију у којој су сецесионистичке тежње такође дуготрајне и уврежене.
Последице судара двеју политичких сила излиле су се на улице. Тешко је разлучити ко се тачно због чега буни на асфалту већих каталонских градова, али чини се да ни поводи десетина хиљада демонстраната нису јединствени. Већина је, наравно, за одржавање референдума, али постоје и они који би више да осуде самовољу и насилништво Мадрида него да погурају независност. Према извештајима, атмосфера је на улицама мирна, готово празнична, уз минимална кошкања с полицијом. Али, ми на Балкану ваљда најбоље знамо колико се брзо народна и полицијска воља мењају и преламају, нарочито у јавном простору.
Већина у покрајини је за одржавање референдума, али постоје и они који би више да осуде самовољу Мадрида него да погурају независност