Ритуал самоспознаје
Ретке су представе које унапред можемо назвати догађајем, а још ређе оне које тако високо постављена очекивања у потпуности и многоструко надмаше. Олимп Јана Фабра једна је од таквих представа, невероватни позоришни чин који може да вам се „деси“само пар пута у животу, представа за коју већ док је гледате знате да ће вам постати апсолутна референца. Због свог колосалног габарита извођење Олимпа је и у неком богатијем свету ретко, те је утолико више непроцењива чињеница да смо имали прилику да присуствујемо представи која ће постати легендарна. Захваљујући ТВ преносу на РТС-у 3 (све похвале људима који су донели ову одлуку), уз одличну режију, паметне разговоре који су вођени у паузама, тај круг п(р)освећених се знатно проширио.
Наравно, одмах су се ту нашли и таблоиди и таблоидни политичари који су свој лешинарски апетит за „скандалом“задовољили машући „јавним моралом“и позивајући се на некакву „јавност“која се наводно невиђено „потресла“због нагих тела у представи. Но, то је тек мали дисонантни тон који ће за дан, два утихнути.
Јан Фабр није непознат домаћој публици, ни као редитељ ни као уметник, а однедавно ни као писац. Концепт који је овде разрадио заснован је на целокупном античком наслеђу, како на Хомеровим еповима тако и на делима тројице највећих трагичара, али и уз повремено коришћење савременијих текстова. У току та 24 сата трајања представе (а њен део су и паузе, јер извођачи остају на сцени), у оквиру тог задатог, заустављеног времена, како у нашем животу тако и животима извођача, позвани смо да сагледамо саме темеље, само порекло наше целокупне цивилизације, па и наше егзистенције, и да их кроз једну заносну, ритуалну игру доведемо у питање. Приступ је заправо бескрајно једноставан и максимално ефикасан.
Сваки сегмент који траје између пола сата и сат и по успоставља једну сценску слику, једну идеју, која се постепено уз помоћ разноврсних позоришних средстава, углавном репетицијом, све више и више изоштрава, фокусира, до коначне катарзе. Сваки сегмент реферише на одређен мит или трагедију, али и на много шта друго, асоцијације су понекад изненађујуће али увек промишљене и хируршки прецизне. Најснажнији су управо они сегменти који су посвећени најстаријим митским обрасцима, који разгрћу цивилизацијске наслаге у нама и враћају нас дионизијској суштини нашег бића. Гледалац неприметно улази у стање занесености, увучен је у тај ритуал (само)спознаје, ослобађа се инхибиција и креће да дише истим ритмом као извођачи на сцени. Енергија се ослобађа, експлодира, како на сцени тако и у публици, све до спектакуларне завршнице која поприма димензије завршнице рок концерта где жеља, нестрпљење публике да се укључи у игру, постаје готово неиздржљива.
У том незаборавном викенду све је било онако како би и требало да буде, и организација и пажљива и изузетно посвећана публика, и интерес „јавности“. Успевши да доведу ову представу, селектор Иван Меденица и његов тим једним потезом су вратили Битеф на мапу важних међународних позоришних фестивала. Где му је одувек и било место.
Одмах су се нашли таблоиди и таблоидни политичари који су свој лешинарски апетит за „скандалом“задовољили машући „јавним моралом“због нагих тела у представи