Пијани пасуљ са јабукама
Или: ако је Одисеј, и по Путину, стигао до Сочија, када ће онда званична, бар руска наука да призна да је Троја била на Дунаву
Дође и Мала Госпојина, тачније јесења равнодневница. Сунце све ниже лети и стровали се, ту иза сувопланинског Ракоша и то већ у пет по подне. Док пливам, жуто лишће пада по мокранском врелу, али неће ми сметати ни снежне пахуљице када за њих дође време. Знам да се Биља јежи од ових речи. Изнад моје главе кружи соко, а онда се стрмоглави као Икар и тресне о ливаду као Ахил погођен Парисовом стрелом. Али, гле, соко се брзо у небо дигне са змијом у канџама, а она се увија, увија у самртним мукама...
А кад већ помињем Ахила, чујем да је Путин у маратонском интервјуу са Оливером Стоуном, у једној невезаној реченици поменуо да је Одисеј, у потрази за Златним руном, стигао Црним морем чак до Сочија!? Ах, како бих због те реченице пољубио баћушку Владимира у чело!
Чуј, Одисеј у Сочију! То, и те како, подупире моју теорију да је Троја била на Дунаву. Испада да су, по паду Троје, једни стигли до Француске и основали Париз, други до ушћа Темзе и основали Троју, пардон, Лондон, трећи су са Енејом основали Рим, четврти су, ево, из делте Дунава где је била велика тројанска лука запуцали, са Златним руном, преко Црног мора за Сочи.
К. Г. Јунг, мој гуру из Швице, на све ово додаје: „Ко зна шта још Путин зна о Тројанском рату! И не знам зашто не дозволи руским академицима да подрже твоју тезу да је Троја била на Дунаву. То је знао и Јон Илијеску, шеф румунске државе, али ни он није смео да са тим изађе јавно. А зна се да је Ахилов гроб у делти Дунава, на острвцету Бело. То даље значи да је Одисеј пронео Ахилово мртво тело кроз Ђердапску клисуру, где карпатски ветрови урлају и јаучу толико да је Одисеј, као што знаш, морао да ставља восак у уши да не полуди! И чим је изашао из Ђердапа и сахранио Ахила на поменутом острвцету у дунавској делти, појурио је за Тројанцима, који су са Златним руном бежали Црним морем ка Сочију!“
Код Драгичке у дворишту кувам пасуљ у котлићу. Пасуљу додајемо и тиквешку тамјанику, а срезали смо, уз парадајз, и једну јабуку. Притом, мајке ми, нисмо пили никакву ракију. Наравно да смо у пасуљ сасули и лесковачку љуту паприку и видевши њену дивну цинобер боју предложим Драгички да је стави на платно једног јесењег пејзажа. Јер, можда се цинобер боја и правила од лесковачке паприке, те онда није чудо да је у ренесансу стигла са фресака косовских манастира.
Али, није то све! Кроз Белу Паланку пронела се вест да је оскрнављен споменик Рајку Митићу испред градског стадиона. А показало се да су несрећног Рајка премазали дебелим слојем гипса и лепка за зидне плочице да би направили калуп за неки нови Митићев споменик, ваљда, на београдској Маракани. Бајдвеј, белопаланачки градоначелник направио је много жешћи „фаул“. Он је, ономад, угасио ФК Јединство само зато што је у управи клуба седела опозиција, а за коју годину клуб би славио сто година постојања. Али, градоначелник је, као дечак, дошао из Куманова и њему ништа не значи Бела Паланка, осим за остварење неких личних интереса, уз заклањање иза Алека. Овај се, пак, хвали да ће му Трамп доћи у госте. А шта ако и дође?! Та посета биће искоришћена само да Трампов син добије грађевинску дозволу за градњу хотела на рушевина Генералштаба у НАТО бомбардовању.
Ту ме моја Црна саветује: „Мани се градоначелника Миљка, Рајка Митића и Трампа! Знаш ли да се тројанска секира, нађена у делти Дунава, зове цептер! А то је, сложићеш се, српска реч. Јер, секиром се у миру цепају дрва, а у рату се користи и за неке друге ствари!“